Nakon što je pre dva dana onako pompezno napao iranska nuklearna postrojenja, mnogi, uključujući i moju malenkost, pomislili su da je Donald Tramp definitivno skrenuo pameću. Nakon svih onih besmislica o pripajanju Kanade, okupaciji Grenlanda i Paname, iranska avantura je ličila na overen pečat u dijagnozi američkog predsednika.
Ostala je jedino dilema šta je Trampovom ludilu više doprinelo – izraelske donacije ili urođena megalomanija?
Zato je njegova objava na društvenoj mreži Truth Social, u kojoj slavodobitno najavljuje sporazum o primirju između Irana i Izraela, nakon što je samo par sati ranije Iran napao američku bazu u Kataru, delovala toliko šokantno i dočekana u neverici, kao još jedan njegov šou, kakvih smo se mašala nagledali u godinama za nama.
Ispostavilo se da smo se prevarili i da smo ga potcenili.
U trenucima dok ovo pišem Iran i Izrael su i zvanično obustavili vatru. Koliko dugo će to primirje potrajati ostaje da vidimo, ali Trampu se već mora priznati da je opravdao titulu “kralja dilova” i da zaslužuje naklon do poda za političko-ratno-diplomatsko-medijsko-marketinšku igru kakva odavno nije viđena.
No, da krenemo redom…
Sa čim se Tramp suočio na početku „filma“
Odmah da napomenem da je ovo što ćete pročitati bazirano jednim delom na raspoloživim, zvaničnim i nezvaničnim informacijama, a drugim na zdravoj logici i zaključcima koji proizilaze iz onoga što sam/smo svi imali prilike da vidimo od trenutka kada se SAD na čelu sa Trampom aktivnije upliću u iransko-izraelski konflikt.
Na samom početku krize Tramp je bio suočen sa nekoliko ozbiljnih problema da održi svoje obećanje da će doneti mir na Bliski istok.
Izraelska ofanziva u Gazi, besomučno granatiranje civilnih ciljeva, bolnica…s druge strane iranska deklarativna podrška Hezbolahu da pruži otpor Netanjahuu i njegovom etničkom čišćenju onoga što je ostalo od Palestine. Pa naposletku i izraelski napad na iranska nuklearna postrojenja, u navodnom strahu da je Iran na korak od pravljenja atomske bombe, što je mantra koju Izreal ponavlja otkako su se Netanjahu i njegov LIKUD vratili na vlast, ima tome više od 15 godina.
EKSTREMNE MERE ZA EKSTREMNE CILJEVE: Benjamin Netanjahu
U takvoj situaciji Tramp je, da bi rešio problem, morao da izbije argumente iz ruku i pomiri sujete na obe zaraćene strane. Da nahrani sve vukove u Jerusalimu i Teheranu a da istovremeno sve ovce ostanu na broju. Što nije bilo nimalo lako…
ČIN PRVI: Kako ućutkati Netanjahua
Prvo je odlučio da napadom na iranska nuklearna postrojenja, onih ukopanih do kojih izraelske rakete nisu mogle da prodru, začepi usta Netanjahuu.
“Ok, ovi više nemaju gde i od čega da prave atomsku bombu, hajde sad malo iskulirajte i prekinite sa rokanjem. A ajatolaha ne dirajte, šta Vas se tiče ko vlada Iranom?!”, mogao je da zvuči Trampov razgovor sa Netanjahuom u trenutku kad su B-2 bombarderi obavili zadatak.
Ovom (Netanjahuu) je ostalo da brže-bolje potrči pred kamere i da Trampa proglasi “liderom slobodnog sveta” i “najhrabrijim čovekom na planeti”.
Što Trampu i nije bilo toliko važno glede planetarne, ali jeste zbog domaće javnosti, gde mu gore ulice Los Anđelesa, milioni demonstriraju, ekonomija grca, a rejting konstantno pada.
Ali da se za trenutak vratimo na stelt bombardere i napade na tri iranska nuklearna bunkera…
Nakon što su završeni i Tramp na televiziji čestitao “američkim herojima” na uspešnoj akciji, zaparalo je uši to što u prvi mah niko nije govorio o posledicama, radioaktivnosti i zračenju oslobođenog iz uranijuma koji je Iran navodno obogaćivao u tim postrojenjima.
Istina, posle izvesnog vremena oglasila se Međunarodna agencija za nuklearnu energiju, navodeći u izveštaju da na terenu nije primećena povišena radioaktivnost…
Kako je to moguće, posle bombardovanja tri nuklearna pogona, i to bombama teškim po 13,000 kilograma?
PUCANJ U PRAZNA POSTROJENJA: Nema uranijuma, nema štete, nema zračenja
Prosto. U iranskim bunkerima nije bilo atomskih energenata, jer ih je Amerika na vreme upozorila da ih sklone na bezbedno, što su ovi i učinili.
Tramp i Amerika su ovom prilikom pokazali snagu, a Iran nije pretrpeo neku posebnu štetu, ako ne računamo malo polupanog betona i šuta.
ČIN DRUGI: Kako sačuvati obraz ajatolahu
Ali da bi iransko rukovodstvo sačuvalo obraz, u paketu sa američkim bombardovanjem morao je biti dogovoren i odgovor Teherana na atak “američkog šejtana”, koji će naravno uslediti, ali o tome malo kasnije...
Da sad na trenutak skrenemo sa ove hronologije i gvirnemo iza zavese američko-iranskih odnosa i pregovora.
Poslednjih dana se po američkim medijima provlači priča da Tramp želi da svrgne ajatolaha Ali Hamneia i promeni radikalni religiozni sistem u zemlji, a prognoze su išle i korak dalje, pa se govorilo o tome da bi na čelo države mogao biti postavljen sin šaha Reze Pahlavija, koga je CIA jednom davno (1953) pučom dovela na iranski presto.
Ovi napisi plasirani su jednim delom zahvaljujući uticaju izraelskog lobija u Americi, koji te promene u Iranu zaista želi. Drugim delom, ispostaviće se, bio je to dobar mamac i paravan za ono što se prethodnih dana zaista dešavalo na relaciji Bela kuća – Teheran.
PRISTAO NA IGRU SA TRAMPOM: Ajatolah Ali Hamnei
Tramp, sada je to već očigledno, nije želeo niti želi da se upušta u sistemske promene jedine zemlje u kojoj CIA od 1979. nije uspela da instalira svoje špijune – o tome da napravi neku građansku ili islamsku opoziciju vladajućem hegemonu da i ne govorim.
S druge strane, rušiti/ubiti samog Ali Hamneia bilo bi suludo, jer bi to izazvalo revolt u samom Iranu i nateralo islamiste da još više zbiju redove, a za ajatolaha izaberu nekog mladog ekstremistu koji bi, u želji za dokazivanjem pred narodom, vrlo verovatno napravio neki ishitren potez, posle koga bi svi žalili.
S druge strane, tu je Hamnei, koji se do sada pokazao kao pouzdan partner, 2016. potpisao sporazum sa Obamom i usput izdao fatvu (smrtnu presudu) za svakog Iranca koji bi se drznuo da krene da pravi atomsku bombu. O čemu ovih niko ne piše, ali ta njegova reč religioznim i lojalnim Irancima znači mnogo.
Zato i verujem da stvarnih neprijateljstava SAD i Irana u ovoj najnovijoj eskalaciji zapravo i nije bilo, i da Izraelci verovatno i nisu sasvim bili upućeni u to šta se iza brda valja.
Njih je Tramp morao umiriti i zaštititi kao saveznike, što zbog lobija koji su uložili veliki novac u njegovu, ali i kampanje mnogih američkih predsednika pre njega, unazad skoro 80 godina, nevezano bili oni demokrate i republikanci, što je na kraju vremenom i zacementiralo tu blisku relaciju i od Izraela praktično napravilo američkog štićenika.
ČIN TREĆI: Kako sačuvati sopstveni (Trampov) obraz
Tramp se u tom smislu suočio sa kritikama na domaćem terenu, da SAD vode izraelske ratove i da se Bela kuća nalazi pod kontrolom Jerusalima, ali je, sudeći bar po ovom privremenom epilogu, uspeo da sačuva obraz i ispliva kao apsolutni pobednik nečega što bi se moglo nazvati prvom rundom.
Što nas vraća na događaje koji su prethodili dogovoru o prekidu vatre, a koji su, gle čuda, usledili samo par sati nakon iranskog napada na američku bazu Al-Udejd u Kataru koji će se, opet gle čuda, ispostaviti kao posrednik u pregovorima Amerike i Irana i obezbediti scenografiju za epizodu koja će uslediti.
U toj organizovanoj američlko-iranskoj koprodukciji našlo se mesta i za simboliku, jer je Al Udejd baza iz koje su Amerikanci, po Trampovom naređenju, navođenom raketom u januaru 2020.godine ubili legendarnog iranskog generala Hošema Sulejmanija.
Napad Irana je nadalje bio školski primer predstave za široke narodne mase, jer se ispostavilo da je baza napuštena satima pre udara. Ali to scenaristi ovog vodvilja nije bilo dovoljno. Valjalo je i u ovoj situaciji pokazati i vojnu moć, pa je tako javljeno da su sve iranske rakete izuzev jedne oborene, a i ta jedna je preorala pustinju nedaleko od baze, da iranci ne ispadnu baš tolike šonje.
U celom ovom zamešateljstvu se prilično vodilo računa o detaljima, ali se omakao i po koji gaf, pa tako iranski napad na američke baze nije usledio posle američkog napada na njihova postrojenja, što je bilo logično i očekivano, već par dana kasnije, kad je već sve bilo dogovoreno, a neposredno pre nego što će Tramp sav srećan, i bez trunke revolta zbog bombardovanih baza (jedna je prethodno pogođena minobacačem u Siriji), saopštiti srećnu vest o prekidu vatre.
U međuvremenu je Iran maksimalno opleo po Izraelu, da bi ga civilnim žrtvama i razaranjem prinudio da lakše pristane na primirje koje su Iranci i Amerikanci već ustanovili.
A ko zna, možda su i Izraelci znali za priču od početka do kraja.
EPILOG: I Tramp sit, i ovce na broju!
Trampovu priču, za koju zaslužuje Oskara bar u tri kategorije: za originalni scenario, režiju i specijalne efekte.
Epilog, koji zapravo predstavlja manje-više hepiend za sve strane, glasi:
- Tramp je održao predizborno obećanje, sklopio primirje, istovremeno pokazao zube i snagu liderstva i sebe nametnuo kao peacemakera, što će mu skoro sigurno za nekoliko procenata povratiti pali rejting.
- Netanjahu i Izrael su dobili garancije da Iran neće napraviti nuklerni arsenal, što Iran sva je prilika nije ni pokušavao. Ali to više nije ni tako važno
- Ali Hamnei je sačuvao vlast i sistem, usput nije ispao slabić u očima svog okruženja i naroda, mada je realno izgubio pola rukovodstva, što vojnog, što obaveštajnog, što ga čini i relativnim gubitnikom. Ali je svakako mogao da izgubi mnogo više nego što jeste, tako da na kraju balade može biti srećan
Na posletku, svakako da ne treba biti naivan i verovati da je sukob na Bliskom istoku sada rešen. Tek predstoje pregovori oko one najteže teme, Palestine, Gaze, Zapadne obale, što će za Tramp biti novi veliki izazov.
Ali nema sumnje da već ima neki plan.
I ako u nastavku ove epopeje pokaže talenat i veštinu koju je nagovestio u rešavanju krize za koju su mnogi pomislili da je početak Trećeg svetskog rata, onda ne treba da čudi ako uspe da reši i konflikt koji već decenijama deluje nerešiv i stvarno sagradi one šoping molove koje je obećao u Gazi.
A ko zna, možda na kraju i dobije tu Nobelovu nagradu za mir i namiri ego-trip koji ga ne napušta ni na pragu devete decenije.
Piše: Antonije Kovačević Foto: Printscreen X