Kad Netflix i Amazon odbiju da prikažu neki film prvo što vam padne na pamet jeste da film nije komercijalan, mada i jedna i druga platforma emituju, čak i produciraju masu negledljivih bullshitina, uglavnom na toj odvratnoj woke političkoj liniji…
Kad se na to nadoveže činjenica da je isti film proveo 5 godina u Diznijevom bunkeru iako ga nije snimio Živojin Pavlović u Titovoj Jugoslaviji već maltene anonimni meksički režiser (Alejandro Monteverde) u Bajdenovoj Americi, tu već stavite prst na čelo…
Kad na posletku taj potcenjeni filmić sa zadnje police u špajzu, nakon što ga od Diznija otkupi mala distributerska kuća iz (pazi sad) Jute, za 3 nedelje razbije bioskopske blagajne, zaradi 125 miliona dolara i postane ozbiljna konkurencija Barbiki i Openhajmeru, onda se zapitate: WTF, u čemu je fora i ko je ovde lud?
Film je “Sound of Freedom” i govori o seks trafikingu dece koje se uglavnom odvija na relaciji Južna-Srednja-Severna Amerika. Rađen je po istinitoj priči čiji je glavni akter Tim Ballard, bivši agent američke Homeland security (Državna bezbednost) koji progoni i hapsi pedofile sve do dana kad skapira da je u karijeri pohvatao silne perverznjake a nije spasio nijedno dete-žrtvu. I tu on doživljava svoj lični “woke” momenat…
Nakon čega kreće u undercover misiju, u nameri da spasi kidnapovane brata i sestru iz Hondurasa, a završava u Kolumbiji kao usamljeni vuk koji, nakon što daje otkaz u Službi koja nije mogla/htela da ga podrži/isprati, na svoju ruku i uz pomoć lokalnih autsajdera, ex pripadnika narko kartela i kolumbijske policije organizuje sačekušu na lažnom pedofilskom ostrvu ne bi li namamio i pohapsio prave trgovce seks robljem i iz njihovih kandži spasio 125 žrtava, dece i tinejdžera.
Uglavnom, da ne kvarim dalje doživljaj Vama koji bi da ga pogledate…Film je dobar, čak vrlo dobar. Ima tu stvari koje su mogle bolje da se zategnu, neke scene malo bodu oči, ali definitivno drži pažnju, ima ritam, i, što je u njegovom slučaju najvažnije (i što je očigledno i bila pretenzija autora) – šalje poruku, što je skoro pa zaboravljena pojava u moru banalnih mamipara i autobiografskih filmova o svakome ko je u životu zaradio milion nečega ili dvaput gostovao na TV.
E, sad, razloge šta ga je perverzni Dizni držao u fioci, što su ga iskulirali Netflix i Amazon i manje više napljuvali filmski kritičari, etiketirajući ga kao “konzervativni hit” , treba tražiti u nekoliko momenata…
Prvo, iako je rađen po autentičnim događajima, film asocira na čuveno Ostrvo razvrata Džefrija Epštajna, na kome su milioneri privodili devojčice (a po nekim saznanjima i dečake) a rado viđeni gosti bili Bil Klinton, Toni Bler, princ Endrju, Tramp, Bil Kozbi i drugi, što je za mnoge, jelte, vrlo neprijatna asocijacija. A među tim “nekima” su navodno i ponajveći filmski magnati i akcionari pomenutih kompanija…
Drugo, glavnu rolu u filmu tumači Jim Caviezel, tvrdokorni vernik, katolik i republikanac, a istom taboru pripadaju i agent Ballard i distributeri, mormoni iz Angel Studios. S tim u vezi, bivši predsednik Tramp organizovao je privatnu projekciju filma u svom klubu u Nju Džersiju, na kome su specijalni gosti bili upravo pomenuti akteri, što je bilo više nego dovoljno “mesa” da se upali crvena lampica liberalima iz Holivuda i korporativnog streaming sveta.
Treće, a u vezi sa prva dva – film su odmah podržali QAnon teoretičari zavere, čija se jedna od najčuvenijih teorija, ona o bogatim monstrumima koji na privatnim partijima i posedima zlorabe sitnu decu, u velikoj meri uklapa u narativ filma.
Sve u svemu, dovoljno razloga da se ovo delo stavi prvo u bunker, a posle i na medijski krst iako, brat bratu, ne nosi nikakvu političku, već isključivo ljudsku poruku.
Elem, glavnu ulogu (agenta Bullarda) kao što rekoh igra Caviezel, koji je u ovom filmu isplakao više suza nego onomad kad je glumio Hrista u nekima mučnom i turobnom “Stradanju Hristovom” (Passion of Christ) Mela Gibsona (Koji se, btw, takođe priključio kampanji “Sound of Freedom”, iako ga za projekat ne vezuje nikakav interes).
Caviezelu suza stoji u oku i dok se obraća u specijalnoj poruci koja ide uz odjavnu špicu, a u kojoj poziva ljude da se pozabave problemom modernog ropstva i poentira podatkom da je danas u svetu procentualno više roblja nego u vremena kad je robovlasnički sistem bio aktuelan.
Suze su Ok, davno je rekla Mira Bobić Mojsilović…
A kome se ne muči i ne plače, uvek može da ode i pogleda ispoliranu i depiliranu Barbiku…
P.S. Zanimljivo je istaći da je od onih 125 miliona čak 10 miliona film zaradio tako što su oni koji su kupili bioskopske karte pazarili bilete i za one koji nemaju love da odu u kino, a prijavili su se na aplikaciju.
Originalna i zanimljiva ideja koja je, očigledno, upalila na prvu.
Nešto poput narodne kuhinje za one gladne kulture, tj.filma
PROČITAJTE VIŠE:
Piše: Antonije Kovačević
Foto: Sound of Freedom
