Izbori su prošli, a kao da ih nije ni bilo.

Srbija, ako ćemo iskreno, već godinama i nema izbora, a ova cirkusijada sa ubacivanjem listića u ove moderne ćorave glasačke kutije odavno je izgubila svako smisao, jer se pobednik unapred zna, a poraženima ostaje da se hvale mrvicama i kukaju na izborne uslove koje nisu u stanju da promene već celih 12 godina (?!)

A nisu u stanju jer među njima nema jedinstva – jer su sujetni i sitne duše, nema mudrosti – jer im je borba za vlast i privatni ćar pojela razum, nema ideja – jer su navikli da se vlast menja kad narodu dozlogrdi i kad se to nekako preklopi sa interesima Zapada, a ne kad neko iz opozicije smisli nešto pametno i narodu korisno, ili makar privlačno, dobrozvučno.

Ako su prethodni to nagovestili, ovi izbori su definitivno potvrdili da SNS nema nameru da bez teške artiljerije preda ni pedalj vlasti ni na jednom nivou, od mesne zajednice do parlamenta, i da su u tu svrhu spremni na sve, od krojenja biračkih spiskova do organizovanja karavana vikend glasača iz provincije i RS, od potkupljivanja sirotinje brašnom, uljem i hiljadarkama do ucenjivanja zaposlenih u državnim službama, pa čak i privatnim firmama čiji su vlasnici simpatizeri i sponzori SNS-a. O novom trendu izmišljanja fantomskih partija i manjinskih lista koje služe za zbunjivanje glasača i odvlačenje glasova da i ne govorim (najbolji slučaj je onaj batica Rus iz Niša)…

Ustvari, šta ja to pričam, kakav crni SNS, kakvi bakrači…

Ovde govorimo o jednom čoveku koji se za sve pita i o svemu odlučuje, Vučiću dakle, a SNS mu dođe kao Savez izviđača i gorana, koji, naravno, nisu tu da bi pošumili nego da bi opljačkali Srbiju i napunili džepove. (Čast izuzecima kojih, verovali ili ne, ima).

Koliko daleko je Vučić spreman da ide u cilju čuvanja i najmanjeg bastiona govori i činjenica da je na izbore izašao u koaliciji sa Socijalistima i Zavetnicima, samo nije baš najjasnije da li se na taj korak odlučio iz straha da neće dobiti dovoljno glasova za većinu ili je to bila samo još jedna njegova igrarija u kojoj je uspeo da pacifikuje Miličine šatro desničare (ako su oni uopšte ikada bili militantni i desničari?) i dodatno devalvira Dačićevu klapu, koja se iz stranke velikom brzinom pretvara u klub malih i malo većih privrednika i lovaca u mutnom u privlačnom i dozlaboga lepljivom svetu tendera i javnih nabavki.

Kako god, uspeo je i u jednom i u drugom, a dokaz tome je i činjenica da su gorepomenute “mrvice” opozicije posle ovih izbora za sada samo u formi nade da će uspeti da formiraju vlast u četiri beogradske opštine (Vračaru, Starom gradu, Novom Beogradu i Savskom vencu), opštine u kojima su ne tako davno, pre samo desetak godina, tzv.demokratske, opozicione, kako god ih zvali-partije, glatko pobeđivale.

I tu onda dolazimo do Niša, koji bi možda mogao da bude putokaz i ostatku Srbije. A tamo je jedan uvaženi građanin, lekar, kardiohirurg, Dr. Milić, isti onaj što je sa svojim timom radio operacije vikendima da bi smanjio i na kraju ukinuo liste čekanja, okupio grupu istomišljenika i izašao na crtu Gospodaru, ali i opoziciji. Bez ikakve stranačke infrastrukture, uz pomoć štapa i kanapa, na ooo-ruk uspeo je da osvoji 25% glasova i zada domaći zadatak naprednjacima, koji sada kupuju i vrbuju koga stignu ne bi li sačuvali vlast u drugom najvećem srpskom gradu.

Čak i ako uspeju u tome, ako navuku glasove i naprave većinu sa onim zbunjenim baćuškom po imenu Tihomir, slučaj Niš je značajan jer nam on govori da samo jedan jedini čovek sa dobrim pedigreom, čistim obrazom i idejom vodiljom može da promeni mnogo. Da privuče glasače, natera ih da iskoče iz stranačkih šina i glasaju za onoga koga poznaju i kome veruju.

Neko će reći da je to moguće samo na lokalnom nivou, i možda će pomalo biti u pravu.

Ipak, zar Srbiju i njeno biračko telo ne čine upravo gradovi i opštine u kojima još uvek žive znameniti i uspešni pojedinci, ljudi od poverenja građana? Kad je već tako, zašto oni ne bi bili nosioci promena… Ne samo promene vlasti, nego i sveukupne političke katarze.

Pa kad za niškim primerom krene još koji grad mogli bi u budućnosti da proglase Pokret slobodnih gradova, koji bi lokalne i regionalne probleme stavio na prvo mesto, a onim širim, nacionalnim, bi se bavili tek kada jednog lepog dana izađu na parlamentarne izbore.

Neko će reći da ovo zvuči kao utopija, ali ne mora da znači. Uostalom, sva realna rešenja za bolju budućnost su već debelo kompromitovana, pa zašto se onda ne vratiti u prošlost…

I podsetiti se da je demokratija upravo tako i začeta u grčkim polisima, gradovima-državama, pre više od 2.500 godina. Ko zna, možda taj iskonski koncept upali i u Srbiji 21.veka. Naš parlamentarni sistem i demokratija ionako izgledaju kao da su iz kamenog doba, svedeni na primalne krike i primarne instinkte, na batinu i šargarepu, tako da će prelazak iz kamenog u antičko doba svakako biti napredak, kakav – takav.

Dok to ne dočekamo možda će proći neko vreme, proteći još dosta vode Savom i Dunavom, ali odnekud se prosto mora krenuti.

Ako iskreno žele da se to desi i da Srbija krene napred bez naprednjaka, postojeće opozicione partije će morati tim novim lokalnim snagama da pruže podršku na terenu, a njihovi lideri, oni koji su tu duže od deset godina, će najviše učiniti ukoliko se odmah i bezuslovno povuku sa političke scene. Siguran sam (ne pitajte kako znam) da se niko od njih po odlasku u političku penziju neće boriti za egzistenciju, a usput će i na delu dokazati da im parole o “borbi za slobodnu Srbiju” nisu bile samo fraze za zamlaćivanje birača.

I na kraju…

Zvuči paradoksalno, ali možda ponajbolja vest za srpsku opoziciju, zapravo za sve one koji bi da uskoro dočekaju smenu vlasti u Srbiji, stigla je iz Pariza, gde je Novak Đoković povredio koleno i ubrzo nakon toga operisan.

Prema nekim, nepotvrđenim indicijama, najveći teniser svih vremena i najpopularniji Srbin u istoriji bi po odlasku u sportsku penziju mogao da se uključi u domaću političku arenu. Ako se to desi, njegovu slavu svakako ne bi mogli da potru i ponize ni svi Vučićevi tabloidi, a njegova kandidatura bi zasigurno značila silazak sa scene aktuelnog predsednika, ali i njegove partije.

Pitanje je samo kakva je to zemlja koja zavisi od dijagnoze kolena jednog sportiste, pa makar se on zvao i Novak.

Piše: Antonije Kovačević Foto: Miloš Miškov – Anadolu Agency