Connect with us

Amerika

KO JE MARTIN LUTER KING, ČIJI DAN DANAS SLAVIMO U AMERICI: Sve što niste znali čoveku koji je usnio san…

Published

on

Nasilje s ciljem postizanja rasne pravde je nepraktično i nemoralno. Ne zanemarujem činjenicu da nasilje često donosi trenutne rezultate. Narodi su s vremena na vreme dobijali nezavisnost u ratu, ali osim trenutne pobede, nasilje nikad ne donosi trajni mir

Svi koji žive u Sjedinjenim Američkim Državama danas obeležavaju nacionalni praznik – Dan Martina Lutera Kinga. Državne ustanove, banke i škole ne rade u znak sećanja na velikog čoveka koji je obeležio 20.vek američke istorije, kao borac za jednakost i bratstvo svih koji u Americi žive, bez obzira na boju kože, veru i nacionalnost.

Ko je zapravo bio čovek čiji dan danas proslavljamo?

Martin Luter King Mlađi (Martin Luther King Jr.) je bio američki baptistički sveštenik i lider Pokreta za građanska prava (Civil Right Movement). Rođen je 15. januara 1929. godine u Atlanti.

Njegova nenasilna borba za građanska prava zasnovana na hrišćanskim verovanjima i taktikama građanske neposlušnosti, inspirisana aktivizmom Mahmate Gandija, na neki način predstavlja prekretnicu američke istorije.

Upisao koledž sa 15 godina

Roditelji Martina Lutera zvali su se Martin Luter King Stariji i Alberta Vilijams. Zanimljivo da je pravo ime njegovog oca bilo Majkl King, ali je nakon putovanja u Nemačku 1934. u čast reformatora Martina Lutera odlučio da promeni ime. Kasnije je i svom sinu dao isto ime.

Kingovi roditelji su bili Afroamerikanci irskih korena. Martin Luter je imao veoma teško detinjstvo. Osim neprestane borbe zbog rasne diskriminacije s kojom su se Afroamerikanci u Americi tada suočavali, morao je i da se nosi sa strogim vaspitnim merama svog oca. Do 15. godine otac ga je redovno bičevao u želji da njegov sin postigne „nešto u životu“. Pevao je crkvenom horu koji je vodila njegova majka, a sa pravim izazovima rasne neravnopravnosti suočio se u ranom detinjstvu.

TEŠKO DETINJSTVO, STROGI OTAC: Mali Martin (sedi desno) sa porodicom

Kada je imao šest godina družio se sa belim dečakom čiji otac je bio vlasnik fabrike nedaleko od njihove kuće. Po tadašnjim zakonima Afroamerikanci nisu smeli da pohađaju iste škole kao i belci, pa su drugari morali da se raziđu. Osim toga, otac dečaka je zabranio da se druže jer nemaju istu boju kože.

King je pohađao srednju školu „Buker T. Vašington“. Njegove govorničke sposobnosti su vrlo brzo došle do izražaja pa je postao deo školskog debatnog tima. Već na prvoj godini osvojio je prvo mesto na takmičenju govorništva. S obzirom da je bio odličan učenik, preskočio je deveti i dvanaesti razred srednje škole.

Već sa 15. godina upisuje „Morhaus Koledž“. Na četvrtoj godini osamnaestogodišnji King je odlučio da postane sveštenik. Zaključio je da mu jedino crkva nudi mogućnosti da ispravno služi čovečanstvu. 1948. je diplomirao sociologiju i upisao Hrišćansku Teološku Akademiju u Česteru. Njegov otac je podržao njegovu odluku da nastavi školovanje. 

Bela devojka, zabranjena veza

Vrlo brzo je postao veoma popularan među kolegama, pa je izabran za predsednika studentske Unije. Sve društvene aktivnosti afroameričkih studenata vodile su se na ulici. Dok je studirao zaljubio se u belkinju. Njihova veza je u to vreme bila nemoguća pa su morali da se raziđu. Kingovi prijatelji su često govorili da nikad nije preboleo tu devojku. Ipak, 1953. je oženio Koretu Skot i s njom zasnovao porodicu.

Sledeće godine postao je pastor u baptističkoj crkvi u Montgomeriju. Ubrzo nakon toga započeo je doktorske studije iz sistematične teologije na Univerzitetu u Bostonu. Doktorirao je filozofiju 5. juna 1955. godine. Decenijama kasnije (1991. godine) akademska zajednica došla je do zaključka da su delovi njegove disertacije plagijati. Međutim, uprkos zaključku, komisija je izjavila da nema nameru da ukine zvanje doktora Martinu Luteru Kingu, jer taj potez „ne bi poslužio ničemu“. Osim toga, članovi komisije su zaključili da je njegov doktorat „inteligentan doprinos nauci“. Ova odluka i danas stoji pored primerka Kingove doktorske disertacije u Univerzitetskoj biblioteci.

Borba, bombe, Gandi kao uzor

Borba Martina Lutera Kinga za rasnu ravnopravnost počinje 1955. godine. Petnaestogodišnja trudna crnkinja Klodet Kolvin odbila je da ustupi belcu mesto u autobusu, što je izazvalo gnev javnosti, jer je prema tadašnjem zakonu imala obavezu da to učini. Nakon toga, Rosa Parks je uhapšena iz istog razloga.

TAKO JE POČELO: Rosa Parks je sela u deo autobusa namenjen isključivo belcima

Martin Luter je odlučio da pokrene Bojkot autobusa Montgomerija podstičući ljude da akcije ostanu nenasilne. Bojkot je trajao 385 dana. Protivnici njegove borbe su mu zbog učešća u akciji bacili bombu na kuću. Ipak, njegova uloga u ovoj akciji učinila ga je herojem i najpoznatijim zagovornikom pokreta za građanska prava.

HAPŠENJE U MONTGOMERIJU: King organizovao Bojkot autobusa

Tokom 1957. godine proputovao je stotine kilometara i održao preko 200 govora o rasnoj neravnopravnosti. 20. septembra 1958. godine, na promociji njegove knjige „Koraci prema slobodi“, King je uspeo da preživi atentat. Naime, mentalno obolela crknjinja Izola Kari, misleći da je komunistički zaverenik, ubola ga je nalivperom u grudi.

U svojim propovedima King ističe čovekovu potrebu za Božijom ljubavlju, te kritikuje rasnu nepravdu u zapadnom svetu. Martin Luter je tih godina posetio Indiju, a svoje divljenje prema Mahatmi Gandiju izrazio je tako što je sa istomišljenicima osnovao „Gandijevo udruženje za ljudska prava“ .

Razočarenje u Kenedija

Razočaran tempom kojim je predsednik Kenedi rešavao problem segregacije, King je 1962. godine pozvao predsednika da sledi primer Abrahama Linkolna i pokrene pitanje rasne neravnopravnosti.

Kenedi nije reagovao na njihove zahteve. Iz straha da bi Kingov aktivizam prerastao u komunistički pokret, državni tužilac Robert Kenedi, mlađi brat predsednika, naložio je FBI da prisili aktiviste da odustanu od svojih ideja. Direktor FBI-a Džon Edgar Huver pokrenuo je istragu, ali ne nalazi nikakve dokaze koji bi opravdali njihove sumnje.

RAZOČARENJE U PREDSEDNIKA: Kenedi je mnogo obećavao, ali je malo šta učinio

Ubrzo su mediji shvatili značaj Kingove borbe, pa su aktivno učestovali u promociji njegovih ideja, te je borba za građanska prava postala najvažnije pitanje američke politike ranih 60-ih godina. Martin Luter je organizovao i predvodio marševe za pravo glasa crnaca, desegregaciju, radnička prava i druga osnovna ljudska prava. Većina njegovih zahteva uvrštena je u Zakon o građanskim pravima iz 1964. i Zakon o pravima glasa iz 1965. godine koji su postali deo Ustava Sjedinjenih Američkih Država.

Marš na Vašington

Marš na Vašington šest organizacija za građanska prava krenuo je 28. avgusta 1963. Marš je u početku bio zamišljen kao događaj koji će da ukaže na očajno stanje crnaca na jugu SAD. Osim toga plan je bio i da se optuži rukovodstvo SAD jer nisu uspeli da zaštite prava radnika i crnaca. Da bi događaj dobio na značaju odlučeno je da se održi u glavnom gradu SAD.

MARŠ NA VAŠINGTON: Najveći protest ikada održan u prestonici Amerike

Ipak, pod uticajem predsednika Kenedija na vođe skupa, ceo događaj je poprimio blaži ton. Malkom Eks (Malcom X) je marš nazvao „Farsom u Vašingtonu“, a Islamska zajednica je zabranila svojim članovima da prisustvuju skupu. Ipak, demonstranti su izneli konkretne zahteve: kraj rasne segregacije u javnim školama, zakon o građanskim pravima (uključujući i zakon koji zabranjuje rasnu diskriminaciju prilikom zapošljavanja), zakon kojim bi se smanjila brutalnost policije, minimalnu platu od dva dolara za sve radnike itd. Maršu je prisustvovalo 250 000 ljudi različitih nacionalnosti. Bilo je to najveće okupljanje demonstranata u istoriji grada Vašintona.

King je tada održao 17-minutni govor, poznat po rečima „Ja imam san“. Ovaj govor postao je jedan od najpoznatijih u istoriji Amerike, a podstakao je rukovodstvo SAD da građanska prava stavi na vrh liste prioriteta.

Protiv rata u Vijetnamu

U aprilu 1967. Martin Luter King se pridružio demonstrantima koji su ispred sedišta Ujedinjenih nacija u Njujorku protestovali protiv rata u Vijetnamu. U svom govoru pred UN-om rekao je da su Amerikanci pobili oko milion Vijetnamaca, među kojima je bilo mnogo dece. Ovaj govor smatra se drugim najvažnijim u njegovom životu.

PROTEST: Martin Luter King uvek u prvim redovima

Početkom 1968. godine odlučio je da organizuje veliki marš u Vašingtonu kojim bi ukazao na svu okrutnost i besmisao rata u Vijetnamu. Njegova borba proširila se na borbu za siromašne, pa je sa svojim pokretom organizovao „Kampanju siromašnog naroda“. Proputovao je skoro celu Ameriku kako bi okupio „vojsku siromašnih“. Plan je bio da, naravno, nenasilnom borbom i pomoću građanske neposlušnosti, vlada čuje njihove zahteve, pa su se 1968. uputili u Vašington. King je pozvao vladu da ulaže u obnovu američkih gradova, te ukazao na činjenicu da je Kongres pokazao „neprijateljstvo prema siromašnima“ ulažući ogromna sredstva u vojsku, dok su siromašni Amerikanci patili. Kao glavne probleme američkog društva naveo je rasizam, siromaštvo, militarizam i materijalizam, te tvrdio da je reforma čitavog društva hitno neophodna.

Mafijaška puška u Memfisu. A metak?

Krajem marta 1968. godine Martin Luter trebao da otputuje u Memfis kako bi podržao štrajk crnačkih radnika koji su tražili veće plate i bolju zdravstvenu zaštitu. To putovanje nakratko je odložila bomba u avionu kojim je trebao da putuje, pa je tek 3. aprila stigao je u Memfis. Bio je smešten u sobi 306 u hotelu „Lorejn“ („Lorraine“). Toliko je često boravio u ovoj sobi da su je nazvali „Kingov apartman“. Dok je držao govor na balkonu, 4. aprila 1968. godine u 6 sati, Džejms Erl Rej ga je upucao iz snajpera. King je podlegao povredama u bolnici sat vremena kasnije. Patolozi koji su radili obdukciju kasnije su izjavili da je, iako je u momentu smrti imao samo 37 godina, njegovo srce bilo staro barem 60 godina. Sahrani Martina Lutera Kinga prisustvovalo je preko 300 000 ljudi. Na njegovom spomeniku stoje stihovi duhovne pesme „Napokon slobodan“:

KO JE ORGANIZOVAO UBISTVO: Suđenje nije raskrinkalo najvažniju stvar

Ubistvo Martina Lutera Kinga je dovelo do velikih pobuna u Vašingtonu, Čikagu, Baltimoru, Kanzas sitiju i desetak drugih gradova. Tadašnji američki predsednik Lindon Džonson proglasio je 7. april danom žalosti. Džejms Erl Džej, Kingov ubica, uhapšen je na londonskom aerodromu „Hitrou“ i izručen američkoj saveznoj državi Tenesi. Izjasnio se kao kriv da bi izbegao pogubljenje i osuđen je na 99 godina zatvora. Sve do smrti, trideset godina kasnije, tvrdio je da nije kriv, te da je bio samo marioneta. U decembru 1999. godine okončano je suđenje u kome je porodica King tužila Lojda Džoversa , vlasnika restorana u hotelu u kome je Martin Luter King ubijen. Sud je zaključio da King nije bio žrtva Džejmsa Erla Reja, nego šire zavere.

Naime, Lojd Džovers je tvrdio kako je on nabavio snajper kojim je izvršen atentat, a sve to po nalogu mafijaškog bosa iz Nju Orleansa. Advokat porodice King izjavio je da mafija nije stajala iza atentata nego da je samo obavljala posao za neke mnogo moćnije ljude pri vrhu vlasti.

Privatno: Borba sa depresijom i suicidom

Tokom većeg dela svog života patio je od depresije. Kada je imao 12 godina, kriveći sebe za smrt njegove bake, pokušao je da se ubije skočivši sa drugog sprata. Na sreću, pad nije bio fatalan. Bio je veoma skeptičan prema mnogim hrišćanskim verovanjima. Već u 13 godini je poricao postojanje Isusa Hrista. Ipak, kasnije je zaključio da Biblija sadrži mnoge istine koje mogu da se dokažu, te zato njen značaj ne može da se porekne.

PORODICA: Sa suprugom Koretom i decom

Sa Koretom Skot je imao četvoro dece – Jolandu, Martina Lutera III, Dekstera Skota i Bernis. Tokom njihovog braka, King je navodno odlučio da ograniči učešće svoje supruge u Pokretu za građanska prava. Štaviše, od nje je očekivao samo da bude majka i domaćica. Ipak, nakon njegove smrti Loreta je nastavila njegovu borbu. Umrla 30. januara 2006. godine u 78. godini života.

Najpoznatiji citati

*Na kraju se nikad ne sećamo reči naših neprijatelja, nego ćutanja naših prijatelja.

*Naši životi počinju onog dana kada prestanemo ćutati o stvarima koje su bitne

*Konačna mera čoveka ne vrši se u momentu udobnosti i blagostanja, nego u momentu velikih izazova i sporova.

*Ljudski napredak nije automatski i neizbežan, svaki korak prema pravdi iziskuje žrtvu, patnju, borbu i velike napore, te srastvenu brigu pojedinca

*Ništa na svetu nije opasnije od iskrenog neznanja i savesne gluposti

Izvor: Wikipedia/Biografija.org Foto: Julian Wasser/Wikimedia/Getty images

Continue Reading
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement