Connect with us

Amerika

KINESKA FACA, BALKANSKA DUŠA: Džon Kuo već više od 50 godina čuva tradiciju srpske muzike i plesa u Americi, i dan danas uči decu “užičko” i “moravac” (FOTO)

Published

on

Sretali ste, pretpostavljam, i u filmovima gledali Kineze što opasno dobro vrte nunčake, izvode karate i kung fu vratolomije, ali da nađete jednog koji je majstor da zaigra “užičko” i “moravac”, e, to se već ređe viđa. Ja sam jednog takvog, raritetnog, našao u Čikagu…

Džon Kuo potiče iz ugledne kineske porodice, njegov čukunujak je bio viceroy, careva “desna ruka”, njegova baba prva žena profesor u Šangaju, otac je predavao filozofiju i kineski na čuvenom Jejlu, a majka matematiku na Kanzas univerzitetu. Za sebe kaže da “ima kinesku facu, ali balkansku dušu”. A nju je otkrio kada je, sada već davne, 1963. godine prvi put čuo srpsko kolo, što je za njega u tom trenutku predstavljalo savršenstvo melodije i ritma, ni nalik onome što je imao prilike da čuje do tad. A slušao je rokenrol, ozbiljnu muziku…

-Prvi put sam čuo kola i starogradsku muziku od imigranata koji su ovde došli 1960-tih, orkestara poput “Popović brothers”, tako što sam njihovog unuka upoznao na fakultetu. Posle toga, ovde u Čikago je došao Milija Spasojević, prvi harmonikaš Jugoslavije, čovek koji je komponovao Užičko kolo. Bio je tu i jedan orkestar tamburaša na jugu Čikaga, vežbali su i nastupali u prvoj srpskoj crkvi koja je ovde napravljena, crkvi Svetog Đorđa u Džolijetu (predgrađu Čikaga). Privukla me je ta muzika, kasnije sam se još više zainteresovao pa sam otkrio i Šabana Bajramovića, Esmu Redžepovu (koja će mnogo puta kasnije biti njegov gost u Čikagu) i druge.

SVILEN KONAC: Gpospodin Kuo u elementu, na Mundijalu u Čikagu 1994.godine

Pod utiskom muzike sa naših prostora Džon odlučuje da počne da vežba folklor na fakultetu, na grupi internacionalnog plesa, koju je vremenom toliko zarazio balkanskom muzikom da je ona praktično postala grupa balkanskog plesa. Šta ga je toliko oduševilo?

Ne moraš biti Austrijanac da bi voleo Mocarta. Isto tako, ne moraš biti Srbin i Balkanac da bi voleo srpsku muziku. Ja sam bio oduševljen koliko je muzika centralnog Balkana, pri tom mislim na Srbiju, Makedoniju, Bugarsku, zapravo kompleksna, koliko po svojoj strukturi ne podseća ni na na jednu drugu. Sve te melodije, irske, španske, italijanske, su nekako jednostavne i predvidljive, a ovo je bilo neverovatno. Čak i u najveselijim pesmama, oseti se to zrno melanholije, što je čini veličanstvenom.

-Muzika je i nešto kroz šta se prelama život ljudi. U Zapadnoj Evropi ljudi nisu doživeli Otomanska osvajanja, pa nisu ni mogli spoznati tu patnju koja se oseća u pesmama i muzici Balkana. Svaki narod, svaka nacija, proizvede jedan određen broj genija. Oni balkanski su, baš zbog te turske okupacije, ostali u sferi folk tradicije, zato je ona na mnogo višem nivou nego drugde. Folk na Balkanu je ono što je klasična muzika u Zapadnoj Evropi. Eto, zato toliko volim balkansku muziku, konstatuje Džon, dok njegova supruga Galia, Bugarka, inače doajen tradicionalnog plesa, uz smeh dobacuje:

“Voli je zato što nije imao izbora”. Džon se slaže, pomirljivo sležući ramenima.

Geplaatst door Antonije Tony Kovacevic op Donderdag 5 maart 2020

-Nekad si tačno mogao da izmeriš kvalitet nekog univerziteta u Americi po snazi balkanskog uticaja. Pre 20-30 godina mnogi univerziteti su imali grupe za balkanski folklor. Sada ne više toliko, ali oni koji ih imaju spadaju u red najprestižnijih, MIT, Harvard, Columbia, Yale, UCLA, Chicago North Western. Dakle, sve sami najelitnije škole koje se ne povode za trenutnom modom, već čuvaju neke trajne vrednosti, konstatuje Džon.

Ponosan je što je najveću priliku da prezentuje te vrednosti imao na najvećoj svetskoj smotri fudbala, Mundijalu koji je 1994. godine održan u Americi.

-Naš ansambl “Balkanske igre” dobio je priliku da nastupi na otvaranju Svetskog prvenstva u Čikagu, a plesalin smo i pred utakmice dve balkanske ekipe, Bugarske i Rumunije, koje su tada ostvarile velike uspehe i dogurale do četvrtfinala, odnosno polufinala.

Godine 2002. gospodin Kuo je imao priliku da ugosti jednog od najpoznatijih srpskih trubača, Bobana Markovića, kada je ovaj prvi put nastupao u Americi…

-Direktor velikog Chicago World Music Festivala je čuo da sam povezan sa Srbima i zamolio me je da mu pomognem oko Bobana Markovića. Otišao sam po njega na aerodrom, stavio sam ga na autobus i otišli kod mog prijatelja, Srbina iz Viskonsina, da bi se bolje sporazumeli. A onda smo otkrili da mu je izdata viza samo na pet dana i da nema šanse da za to vreme odsvira pet koncerata i stigne na vreme da napusti zemlju. Pronašli smo 5 advokata, raznih nacionalnosti, koji su radili na tom slučaju.

Geplaatst door Antonije Tony Kovacevic op Donderdag 5 maart 2020

Međutim, kada smo otišli na aerodrom, kod direktora Imigracione službe, koji je trebao da nam lupi pečat u pasoš, dočekao nas je namrgođeni lik. Gledao nas je ispod oka, pričao kako on to ne može da uradi, a onda se nasmejao i na srpskom rekao: “Opustite se, momci, moj otac je Nemac iz Vojvodine, neće biti problema”. Na izlasku iz kancelarije, Boban, koji nije znao koliko smo muka imali da to rešimo preko advokata, okrenuo se ka meni i rekao: “Jesi video, a, naš čovek!” A kad smo mi videli i čuli Bobana na sceni, znali smo da je vredelo uložiti toliki trud. To je, naime, bio prvi i jedini put da sam u toj prestižnoj hali u centru Čikaga video publiku da je ustala i kraj nastupa dočekala sa “standing ovations”, priseća se Džon Kuo.

Gostovanje Bobana Markovića bilo je prepuno zgoda i komičnih situacija, a jedna od njih se desila kada su sa troja kola trebali da krenu na koncert u Viskonsinu, i pred sami put shvatili da ih je ostalo samo dvojica sa vozačkim dozvolama, plus Boban.

-Stavili smo Bobana, koji nije imao vozačku, u srednja kola i rekli mu da nas prati. Nekako smo se dovukli, odsvirali koncert, a onda su nas neki prijatelji pozvali da dođemo na makedonsku svadbu nedaleko odatle. Kada je Boban ušao u salu sa trubom, cela prostorija je ustala na noge. Za pet minuta svi su već bili na stolovima i stolicam. To je bilo za pamćenje, ističe Kinez balkanske duše, te dodaje kako je, družeći se sa Bobanom, čuo i zanimljivu verziju o tome kako su Cigani zaustavili bombarodvanje Srbije 1999.godine

-Po njegovoj priči, koja je polu šaljiva, Bil Klinton, koji je svirao saksofon, naredio je NATO-u da prekine bombardovanje zato što je čuo da u Srbiji ima dosta Cigana, njegovih kolega.

Geplaatst door Antonije Tony Kovacevic op Donderdag 5 maart 2020

Džon Kuo je imao prilike da upozna i da radi sa jednom od najvećih balkanskih zvezda, Goranom Bregovićem, kada je ovaj 2006. godine nastupao u najpoznatijem čikaškom Milenijum parku…

-Goran Bregović je totalno sludeo Čikago. Ne samo Balkance, nego i Amerikance i ostale nacije. Park je bio prepun, bilo je 14,000 ljudi. Bio sam tada u ekipi koja se bavila promocijom koncerta i prodajom karata.

Kaže da mu je teško da izabere omiljenu balkansku pesmu i da iz svakog žanra ima po jednu koja mu je prirasla srcu…

-Volim da pevam “Šabački vašar”, zatim onu staru srpsku “Ja sam ja, Jeremija…”, pa od ciganskih “Čaje šukarije” a od ovih novijih volim Tozovca, znate onu “A ja sam negde rujno vino pio, a ja sam negde s drugom srećan bio…” – počinje pesma kojoj, kada ste u društvu sa gospodinom Kuom, nema kraja.

Geplaatst door Antonije Tony Kovacevic op Donderdag 5 maart 2020

Sve što je naučio od tih “starih majstora“, kako ih naziva, poput ansambla “Kolo” i mnogih drugih sa kojima je sarađivao, Džon sada pokušava da prenese na nove generacije, držeći besplatne časove folklora.

Ne smemo dozvoliti da znanje koje smo dobili nestane sa nama, moramo ga preneti i ostaviti onima koje dolaze. Iako nisam Balkanac poreklom, ja osećam obavezu da tu baštinu sačuvam. To je moj zavet koji nameravam da ispunim, kaže Džon i ističe da mu treba ne više od dva minuta da nekoga nauči neki ples.

-Sve je tako prirodno, opustiš se, kažeš “je`n, dva” i – noge same krenu… objašnjava mi svoju filozofiju balkanskog plesa gospodin Kuo.

I to tako ubedljivo da ja, dete odraslo na Zlatiboru, pod stare dane možda ipak naučim da igram “užičko”, i to po instrukcijama jednog Kineza.

Istina, sa balkanskom dušom…

FESTIVALOM ČUVAJU TRADICIJU

Džon i njegova supruga Galia već godinama uspešno organizuju Spring festival u Čikagu, na kome pokušavaju da očuvaju tradicionalne plesove i muziku naroda Jugoistočne, Istočne Evrope i Mediterana. Ovogodišnji će se održati od 20-22.marta…

PARTNERI U ŽIVOTU I PLESU: Džon i Galia Kuo

-Festival traje tri dana, dolaze nam vrhunski umetnici, plesači i muzičari, iz Evrope, Bugarske, Grčke, Makedonije…a ovde će im se na bini priključiti velikani poput Alije Dalipovića, harmonikaša Chrisa Bajmakovića i ostalih. Posetioce očekuje mnogo žive muzike i plesa, ali i najbolji učitelji folklora, koji će držati besplatne časove i demonstrirati mnoge plesove evropskih naroda. Pozivamo ljude da nas podrže u ovoj misiji da očuvamo našu tradiciju. Godinama se već borimo, snosimo troškove, sada moramo da uputimo apel zajednici da nam pomogne, ne bi li ovaj festival opstao i ubuduće, ističe Galia Kuo.

Ukoliko hoćete da podržite napore Galie i Džona donirajte novac OVDE!

Piše: Antonije Kovačević Foto/Video: Ivana Milano/Antonije Kovačević

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement