Connect with us

Kolumna

KARLOVA SLAVA – SVETI SAVA: Kako se američki oficir zaljubio u Srbiju i postao pravoslavac!

Published

on

Potpukovnik Saša Mladenović je lekar, oficir Vojske Srbije, o kome je Serbian Times pisao, i koji je pisao za Serbian Times za vreme dok je učestvovao u vojnoj misiji Ujedinjenih nacija u Centralnoafričkoj republici.

U protekle dve godine imali smo prilike da čitamo o tome kako su potpukovnik Mladenović i njegove kolege, članovi srpske misije u dalekoj afričkoj zemlji, dočekali pravoslavni Božić po tradicionalnim običajima, zatim kako je srpski lekar spasao život portugalskom vojniku iz sastava UN. U međuvremenu, Mladenović se vratio Srbiju gde je obavljao redovne dužnosti, između ostalog rukovodio timom Vojske Srbije koji je zbrinjavao Covid pacijente u beogradskoj Areni.

Ali je ostao i u kontaktu sa kolegama, vojnicima i oficirima iz celog sveta koje je upoznao u Africi. Među njima je bio i major Karl Hjembo iz Sjedinjenih Američkih Država, koji je Mladenoviću obećao da će, kad sve prođe, doći da ga obiđe u Srbiji. Tako je i bilo.

Major Hjembo je stigao u Srbiju i, umesto planiranih dve, ostao cele tri nedelje. Za to vreme je, zajedno sa svojim domaćinom obišao zemlju uzduž i popreko, a svoje oduševljenje srpskim gradovima, ljudima, prirodom i istorijom je podelio sa svojim pratiocima na Fejsbuku. Koliko se američki oficir zaljubio u Srbiju svedoči i činjenica da na njegovom Fejsbuk profilu stoji fotografija srpskog topa iz Drugog svetskog rata, iznad koga se vijori srpska zastava!

DOŠAO, VIDEO, ZAVOLEO: Major Karl Hjembo je po odlasku iz Srbije na svoj profil okačio ovu fotografiju

Svoje i Karlove dogodovštine i utiske sa proputovanja kroz Srbiju potpukovnik Mladenović je odlučio da podeli sa čitaocima Serbian Timesa. Uživajte u prvom delu njegove reportaže…

“Nekada je Srbija bila zemlja seljaka. Pijace su bile pune ljudi. Po pijačnim bircuozima pivom bi se spirala letnja prašina. Naroda je bili svuda okolo. A onda bi se svet vraćao lokalnim prenatrpanim seoskim autobusima. I tako bi se se opet živelo od pijace do pijace. A onda je nastao, najpre, građanski rat pa trijumf postratne tranzicone nove klase. Pijačni bircuzi će se polako gasiti kao što će i sela nestajati, a svet će se seliti tamo gde ima hleba. Ne po ravničarskim selima gde se hleb pravi, već u prestonicu gde se hleb kupuje.

U takvom jednom suludom građanskom ratu u glavnom gradu Centralnoafričke republike, Bangiju, vratiće mi se miris nekada mojih lokalnih bircuoza po kojima bi seljaci gasili prašinu julske žege. I mi ćemo, kao što su nekada i kod nas dolazili plavi šlemovi, biti poslati da taj konflikt dovedemo do statusa quo. A ja ću upoznati vojnike iz različitih delova sveta.

Petkom, u kafiću “Megi” na otvorenom u bazi UN-a, u vremenu happy hour-a i pre policijskog časa, koji je počinjao u 21h, gasićemo afričku prašinu lokanim pivom: mokafom, castelom ili trideset trojkom. Biće tu: major Marko iz Perua, major Jusuf iz Marokoa, oficiri iz Srbije, Pakistana, Indonezije… kao i junak ove priče, major Karl Hjembo iz SAD.

Zvali smo ga Sava jer je bio pravoslavac. Uzeo je pravoslavlje za vreme službovanja u Nemačkoj, a onda u Kaliforniji, upoznavši srpsku dijasporu, izabraće i svoju krsnu slavu- Svetog Savu.

AFRIČKA VEZA: Potpukovnik Mladenović i major Hjumbo u kafeu “Meggy”, Centralnoafrička republika, 2016

Bio je čest gost u našoj bazi Morava i naš pacijent u Srpskoj vojnoj bolnici.

Obećao mi je Karl da će jednom doći u Srbiju. Bilo je to pre pet godina, a ja sam u međuvremenu proveo još godinu dana u Africi. I negde početkom godine, pita me za neki hotel u Beogradu. Ma kakav hotel, odsešćeš kod mene, rekoh mu. Tako i bi.

Sačekao sam ga 15. maja na aerodromu „Nikola Tesla“. A onda, po starom srpskom običaju od sijaset različitih rakija ipak je zaključio da je šljiva najbolja. Kaže, voli taj ukus. A onda jedna salata od crnog luka, druga od kupusa i naravno šopska. I pita me kako se pravi salata od luka i kupusa. Prosto, rekoh mu, staviš bilo kakvu travu, dobro izmešaš rukama i zaliješ zejtinom, sirćetom i posoliš. Bitno je da ide uz rakiju. A onda je ponovio još jednom redosled stavljanja sastojaka.

U SRBIJI GA DOČEKALI PRIJATELJI I MEZE: Oficiri u civilnom ambijentu

 Došle i kolege sa kojima smo divanili u Africi: Đole i Aca. Ali Karl još nije naučio prvu lekciju o našoj alkoholnoj kulturi: da je najbitniji sastojak pića meze. I da se mezi da bi se pilo, a ne pije da bi se jelo. I ne bih na to obraćao pažnju da moja prijateljica Tanja iz UN-a, koja je inače iz Zagreba, mi nije onako, strogo, kakva je inače, nije skrenula pažnju da ga slučajno ne napijemo. I desilo bi se sigurno u probavanju silnih rakija, a onda i piva, da mu nisam održao prvi čas naše tradicionalne alkoholne kulture: pije se da bi se pričalo, a ne da bi se napilo.

Plan se kod nas zove “Piši propalo

Napravio je Karl plan boravka kod mene.

Unapred smo dogovorili šta ćemo kojim danima da obilazimo. Prvo je na redu bila Stara Planina. Kao vodiča smo imali bivšeg komandanta graničnog bataljona, penzionisanog pukovnika Gorana, a Dragan je bio čovek za atmosferu (Piroćanac iz Beograd).

Nije da ne verujem seljacima, nego se bojim da seljake ne možeš više naći. Pukovnik i topografiju i geografiju drži u malom prstu. Ali ne leži vraže. Kiša. Da odustanemo, ne ide. Pitam komandanta verujući više njegovoj racionalnosti od mog i Draganovog vetropirskog duha. Naravno da je odluka bila: nije za odlazak jer je kiša tek počela i trajaće nekoliko dana.

POGLED SA KALEMEGDANA: Fotografija koju je napravio major Hjumbo tokom boravka u Beogradu

Prva promena Karlovog schedule-a. 

Vojni muzej na Kalemegdanu. A Kalemegdan smo obišli dan pre toga. Bila je lepa, sunčana nedelja. Od Damat-Al-Pašinog turbeta, pa onda svaki top ponaosob, posebno zadržavajući se na turske ( oni su mu bili nasimpatičniji), preko Vojnog muzeja za koga smo saznali da smo upravo zakasnili, pa do crkve Ružice.

U crkvi zamolih sveštenika ( koji je grupi turista pričao o istoriji crkve) uz napomenu da je Karl pravoslavac da nam u par reči kaže nešto o crkvi, što on na najljubazniji način to i učini. Tu sretosmo jednu našu Amerikanku koju su studije u Americi zauvek ostavile tamo. Dovela ćerkicu koja savršeno priča srpski. I ono što je detetu zapalo za oči je kako mogu da šaraju grafite po zidinama tvrđave.

VOJNI MUZEJ: Američki oficir je bio oduševljen eksponatima iz srpske vojne istorije

Ali zato je tu improvizacija

Dakle, posle precrtavanja plana iz schedula-e, uleteo je rezervni plan. Telefonskim pozivom ugovaram posetu Vojnom muzeju. Vodič pukovnik Goran. Uz temeljnu stručnu analizu svake bitke od postojanja Beograda pa nadalje. A ja, kako  sam, što bi Broj 1 u stripu Alan Ford rekao, “odveć star da bih počeo da učim engleski”, um pomračio pokušavajući da prevedem temeljno pukovnikovo objašnjenje svih bitaka: od Singidunuma pa do Beograda.

Ratne zastave Sroske vojske iz 1914

Verujem da me je Karl razumeo i da nije iz puke prostojnosti klimao glavom.

Posebno je bilo zanimljivo pored uniforme vojnika JNA sa plavom beretkom pukovnikovog oca koji je kao poručnik bio na Sinaju šezdesetih godina. A tada nije mogao svako da reprezentuje zemlju. I birali su se najbolji od najboljih.

VAŽNO JE IMATI PRAVOG VODIČA: Pukovnik Karlu pokazuje svoj dar Vojnom muzeju

A gde bi se okrepili, nego u kafani?

Bilo kako bilo morali smo se okrepiti u kafani. A Kolarac mu dođe kao jedino mesto po redu stvari. Najnarodnija kafana u Knez Mihajlovoj ulici. Sedimo, pričamo, ja prevodim. I došlo vreme da pukovnik mora kući.

Tada mu se obrati čovek sa susednog stola koji je čuo našu priču i pitao da nije službovao tamo i tamo, godine te i te. Nije tada i tada, ali bio je tamo.

KOLARAC, KNEZ MIHAJLOVA: Kratki predah u obilasku Srbije

Pukovnik ode, ja pozvah čoveka da nam se pridruži, i naravno naručih još jednu turu za sve. Raspričasmo se. I ja opet prevodim. Čovek sa susednog stola, ne znajući reč engleskog, gleda u mene genija, a meni glava opet kao nuklearni reaktor. Fisija-Fuzija, izvlačim neke reči. Karl klima glavom, jel’te, sve je jasno kao dan, posebno posle treće ture pića koju je zvao Karl. I ne rekoh da je naš novi prijatelj profesor srpskog. I nađoše se oko bračnog pitanja, što bi se na fejsbuku nazvalo divorced . Profa se odvaži i reče mu: Dobro došao u klub prijatelju. I nećeš ti odavde neoženjen otići.

Pa se obrati meni da mu prevedem, što ja i učinih, pa nastavi: Kod mene u školi ima dosta neudatih devojaka, ja sam star, ti si mlad… dobar si čovek… pa da te oženimo ovde.

I izvadi profa android, pa poče da ređa potencijalne snajke. Ova profesorka ovoga – super devojka; ova profesorka onoga – odlična devojka; ova profesorka nekog trećeg andraka – topla duša. I tako ti on izređa kolekciju fejsbuk profila divnih devojka, njegovih koleginica, Karl se smeje i taman da krenemo kad profa reče da ne može tako, jer nije on turu platio.

I još jedna tura. Popismo i nju. I ne znam kad bismo ustali da nisam rekao da moramo da idemo, jer on samo Karlu nabacuje koleginice, a meni ništa. I vazda su strani investitori dobijali subvencije, a nama domicilnim – šipak. Pozvao nas je da budemo njegovi gosti, ali mi smo morali dalje za Novi Sad.

Put za Novi Sad, improvizacija i kako to uvek uspe?

Glava ošamućena, a policiji si najsumnjiviji kada voziš ili prebrzo ili sporo. U oba slučaja mora da si pio. Sačekasmo da se svest poveže sa razumom i ajde za Novi Sad.  Opet uz put telefonom zakazujem posetu kod ljudi koji nemaju pojma da će biti posećeni. Karl u čudu. Kaže on meni “kako je sve ovde lako”…

U Americi po tri nedelje unapred zakazujemo i na kraju te ispale, a ovde se ništa ne planira i sve uspe”(?!)

Nasmejah se i ne odgovorih mu  da nismo mi džaba zemlja sa najvećom stopom razvoja. Od troje ljudi koje sam zvao, dva prijatelja odvajaju vreme. Moj drugar Vanja iz poznih školskih dana, sa specijalizacije, uspeva da posle dodatnog posla na jednoj privatnoj klinici umoran dođe na piće; a drugi Neša, koji se bavi biznisom, kakav ga je Bog pokretnim stvorio, stavlja nas u auto i pravac Tvrđava.

NOVI SAD OČIMA AMERIKANCA: Fotografija koju je napravio major Karl Hjumbo

Ulazimo u galeriju i Neša traži da kupi Karlu neku monografiju o Novom Sadu na engleskom. On, naravno nije svestan toga da je to za njega, nego želi da plati. A kako je već jednu dobio od mene u Vojnom muzeju, bilo mu čudno. Pored toga što mu niko ne da da plati piće, još mu i torbu pune različitim sitnicama. A onda smo seli u restoran, sa prelepim pogledom na Dunav. U pozadini maketa srušenog mosta. Na žalost, korona je pokvarila plan da probamo kuhinju, ali nije njegovu želju da slika pogled na grad i reku. A onda bi Neša zastajao pored puta kako bi slikao Dunav.

I samo što smo se spustili sa tvrđave, Karl ga pita za još jedan krug kako bi uradio bolje fotografije za svoju decu.

Vraćamo se iz Novog Sada.

Pita me Karl:

– Kako to uspevate da odlažete planove tako lako i odmah se prihvatate drugog?

– Prosto. Zamisli da si u Srbiji poljoprivrednik.- pričam i vozim.

– OK- on očekuje tajnu da mu otkrijem.

– I posadiš šljive, od koje pravimo rakiju.

– I love rakia.-nasmeja se on.

– I ne praviš rakiju nego hoćeš da napraviš suve šljive koje trebaju da se izvezu jer ti je neko obećao tržište. Vadiš svaku koščicu, sušiš i na kraju kad trebaš da prodaš, on ti da drugu cenu.

– Kakva šteta?-kaže Karl.

– I na kraju on od sušenih šljiva napravi rakiju koja je nešto najbolje što sam pio, ali nema računicu da je prodaje. Mala količina od previše suvih šljiva. Trebalo bi da bude baš baš skupa.

– Kakva šteta. Pa šta je radio sa njom?

– Poklanjao. Jednu bocu je poklonio doktoru, mom prijatelju koji ga je lečio… U znak zahvalnosti. Kod nas je to običaj još od drevnih dana. Tako sam je i ja probao. Inače i doktor je bio sa mnom u Africi u drugoj turi. Sjajan doktor i još bolji čovek.

Karl se nasmejao. Bili smo nadomak Beograda”, piše potpukovnik Mladenović u prvom nastavku svoje reportaže za Serbian Times.

Nastavak sledi…

Tekst: Potpukovnik Saša Mladenović / Serbian Times FOTO: Facebook Karl HJ

Continue Reading
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement