KAO DETE PREŽIVELA PAKAO JASENOVCA: Preminula Dobrila Kukolj, jedna od poslednjih svedoka ustaških zločina, ovo je njena priča!

Preminula je Dobrila Kukolj u 94. godini, čime je ugašen jedan od poslednjih živih glasova koji su svedočili o strahotama ustaškog logora Jasenovac.

Kao dugogodišnja predsednica banjalučkog Udruženja logoraša Drugog svetskog rata, Dobrila Kukolj posvetila je svoj život očuvanju sećanja na stradanje srpskog naroda, govoreći u školama, na tribinama, komemoracijama i javnim skupovima o zločinima koje je preživela kao dete. Rođena je 1932. godine u selu Međeđa kod Kozarske Dubice, a u logor Jasenovac odvedena je sa samo deset godina, gde je provela tri meseca i izgubila deo porodice, noseći traume koje su je pratile ceo život. I pored teškog iskustva, ostala je posvećena svedočenju istine, redovno posećujući Manastir Jasenovac i Spomen-područje Donja Gradina, ostavljajući iza sebe dragoceno svedočanstvo o jednom od najtragičnijih perioda srpske istorije.

U nastavku teksta prenosimo svedočenje Dobrile Kukolj iz knjige „Knjiga sećanja“ autorke Tanje Tuleković, u kojem opisuje strahote koje je doživela kao dete u ustaškim i nacističkim logorima:

„Rođena sam 1930. godine u selu Međeđa, kod Bosanske Dubice, u bivšoj Jugoslaviji. Bili smo fina, bogata porodica, imali smo trgovinu u selu. Moj deda je imao mlin, magaze. U kući smo živeli zajedno sa stricem i strinom i njihovom porodicom. Ukupno nas je bilo 12. Moje divno detinjstvo je prekinulo granatiranje preko reke Save jer sam živela uz samu Savu. Ja sam gledala kako te granate idu preko reke Save na naše livade i ja nisam znala šta to znači. U leto 1941. godine su njihovi prvi ulasci u naše selo: satnije sa domobranima. Tad su se zadržali kratko, 2–3 dana. Ušli su u matične urede i pokupili knjige rođenih, umrlih, venčanih i sve spalili. Mi smo pobegli u Prosaru. Kada smo se vratili kući, tada sam prvi put u životu videla ubijenog čoveka. To je bio moj komšija, Marko Milanović, zvani Amerikanac. Ustaše su ga zaklale. Oderali su mu kožu. Ja sam to užasno preživljavala… zašto to, kako to? Ustaše su isto zaklale jednog mladića, Sreto Šolaja se zvao. On je imao 20 godina. Zaklali su ga, ali nisu dokrajčili. Njegova majka Ana je molila da ga neko dokrajči. To su bile užasne priče. Jednu moju babu, Petra Batajić se zvala, uhvatili su i silovali u živici i zaklali. To je bio sam početak.

Dvadeset i prvog novembra 1941. godine prvi put su u moju kuću ušle ustaše. To je bio dan slave mog oca Rade i dede, Sveti Arhanđel. Ustaše su rekle da se ugasi sveća. Pitali su zašto su se svi tu okupili kad je zabranjeno okupljanje. Otac je ugasio sveću, a deda je rekao došljacima da njegovi sinovi slave njegov imendan. Deda ih je pozvao da uđu, te ih je počastio. Ustaše nisu nikog napale, ali su zapretile da se bez njihovog znanja ne smeju okupljati. To je bila naša zadnja zajednička večera. Ovog dedu su 1942. godine u Jasenovcu kundacima i bajonetima živog isprebijali i izbili sve dok nije izdahnuo. U decembru su ustaše opet počele hvatati po selu koga su stigli tako da smo mi opet morali pobeći u Prosaru. U Pućarima smo ostali do proleća i vratili se u svoje selo. Narod je počeo da seje bašte. Ustaše su prolazile kroz selo i uzimali iz naših kuća šta su hteli. Moj deda je govorio: „Biće rat, deco, biće loše!“ To mi je tako ostalo u sećanju.

Jedno jutro u dvorištu se čula psovka, lupa, vika. Istera li su nas sviju iz kuće, kao i sve meštane sela. Stjerali su nas u dvorište crkve i škole. Rekli su da tu moramo da se skupimo, da prozivku neku napravimo. Onda su nas u koloni potera li u Dubicu. Tad je pred moju porodicu izašao jedan musliman, Pezić, i molio da ostanemo, da će nas on zaštititi. On je bio dobar sa mojom porodicom pre rata. Moja majka Savka se zahvalila i rekla: „Kud moj narod ide, tu ćemo i mi!“ Produžili smo u Cerovljane. Ustaše nas sprovode. Niko nije mogao pobeći. Terali su nas napred. Kolona je velika, ne mogu reći koliko je tu bilo ljudi. Sećam se da je u toj koloni bila jedna Milka Ružičić. Ona je bila jako lepa devojka. Jedan ustaša priđe da nju uzme sebi, a njena majka počne da plače, da je brani. On je tu ženu uzeo i grubo isprebijao i rekao da će je ubiti ako progovori još jednu reč. Od te porodice Ružičić niko nije ostao živ.

U Cerovljanima smo bili sedam dana, jeli smo šta smo imali. Razdvojili su muškarce zrelije od nas. Tad sam poslednji put videla svoga oca i brata, koji je imao 16 godina. Tog svog brata nikada ne mogu prežaliti! Njima nisu smeli da prilaze odrasli, samo deca. Ja i moja mlađa sestra, ona je mlađa od mene pet godina, otišle smo tamo i videle oca i brata i strica. Jednog dana došli su kamioni i potrpa li su sve te muškarce. Više nikada ih nismo videli. Mi smo ostali još dan-dva i onda produžili u Ušticu pa u Jasenovac.

Dok smo prolazili kroz Košutaricu, odrasli i deca iz tog sela su lupali u kante i vikali: „Srbe treba pobiti! Idite tamo – tamo vam je i mesto!“ To ne mogu da izbrišem iz glave. Kad smo došli na Savu kaže moja strina mojoj materi da skočimo u Savu, a moja majka kaže:

„Nemoj, možda neko i ostane živ!“ Na samom ulazu u logor je pisalo USTAŠKA NADZORNA SLUŽBA NDH. U koloni su sa obe strane stajali crnokošuljaši. Ispred mene je išao moj brat od strica Rajko i njega su ustaše odstranile. Nastala je vriska. Moj deda je pošao da ga brani i nije mogao da ga odbrani. Ustaše su uhvatile mog dedu i bajonetima i kundacima su ga ubile tu ispred nas.

To je bilo užasno! Jednoj ženi iza nas su oteli dete iz ruku, otrgli, ona je plakala i plakala, zapomagala kao svaka majka. Jedan ustaša je uzeo to dete i nabio ga na sablju. Ona je vrisnula i pala u nesvest. Da bude još gore, oni su to dete bacili psima. Psi su ga rastrgli. Strpali su nas na livadu do same Save. Nastao je plač… nemamo nikoga, nemamo ništa… ne znamo šta će biti sa nama. Gladni smo i žedni.

Ustaše su nam davale samo kukuruzno brašno u mlakoj vodi pa ujutru stomak ogroman… proliv, dizenterija. Koje dete ne preživi, neka sestra ujutro pokupi decu i baca u Savu. Žene sposobne za rad vodile su ustaše po danu da rade. Naveče su ih vraćali. Sećam se dobro jedne žene kad se naveče vratila, jaukala je da je boli. Moja majka je nju tešila jer je rekla da će sama sebi suditi. Ustaše su došle po nju, odveli je do obale Save i maljem u glavu udarili i bacili u Savu.

Jednog jutra kad su nam davali hranu, davali su nam malo parčence hleba, crnog hleba. Moj brat Gojko stajao je iza mene, dobio je hleb ali je tražio još. Ustaše su mu tu ruku do lakta odsekli. On je vrištao, plakao. Mi smo se uplašili i pobegli.

Jednog dana su ustaše počele da odvajaju devojčice od 10–11 godina. Počela sam bežati po logoru da se spasim i u tom mom trčanju naišla sam na majku koja je porodila dete tu na zemlji i ja sam stala na tu bebu. Nisam se smela ni obazirati. To ne mogu nikada zaboraviti. To mi je bilo najteže.

Posle sam čula da su te devojčice nađene na ciglani. U logoru smo ostali do početka oktobra. Strpali su nas u vagone štalske i poveli prema Sisku. Držali su nas na stanici tri dana. Mali prozorčići na tom vagonu. Ujutro nam malo vrata otvore i izvade mrtvu decu. Kao ptići smo zevali, nemamo vode…

A ja sam imala glavicu luka pa sam ja to pomalo sisala, a malo davala toj svojoj sestri mlađoj. Jedno jutro na toj stanici otvorili nam vagon i pitaju jesmo li žedni. A oni se kupaju i daju nam tu sapunicu kojom su se kupali da pijemo. A mi pijemo… žedni.

Onda su nas vozili prema Lipiku i Pakracu. Onda su nas odvezli u Poljanu kod Novske i tu su nas čekala dvоja zaprežna kola. Potrpali su nas i odvezli u Gaj i rasporedili ko će gde. Ja sam otišla u selo Toranj. Dodeljena sam jednoj porodici: Franjo i Elza su imali četvoro dece.

Oni su bili prema meni fini, ne mogu da se požalim. Majka i sestra su kod druge porodice. U početku sam jela pomalo, okupali su me i presvukli. Preko dana sam bila kod njih, čuvala stoku i tako, a po noći išla spavati kod majke.

Kod tih gazda sam zatekla jednog mladića, imao je 23 godine, Dragan se zvao. On je bio partizan ali se presvukao u žensko odelo kad je bilo odvajanje muškaraca i tako dospeo ovamo. Jednog dana ga je nestao. Uhvatio je vezu i otišao nazad za Bosnu. Tog Dragana smo ja i moj brat od strica sreli 1944. godine. On je bio komesar jednog bataljona. Nažalost, na samom kraju rata, ubili su ga iz zasede.

U Toranju smo ostali do septembra 1943. godine. Tada su vlasti NDH dozvolile da se žene i deca mogu vraćati kućama. Propusnice je dobijala Jovanka Čekić, ona je iz Ševarlija ili iz Slabinje, i tako smo i mi došli na red. Vraćali smo se preko Bosanske Kostajnice. Tamo na mostu su nas dočekale ustaše i domobrani, ona je pokazala propusnicu i oni su nas pustili. Kad smo odmakli niz cestu za Dubicu počeli su da pucaju po nama. Pola od te kolone je ostalo na cesti. Mi smo pobegli u selo Petri nja i tu noć ostali u toj šumi, u nekoj napuštenoj kući prenoćili. Drugi dan smo krenuli prema selu Jasenje pa smo i tu ostali nekoliko dana.

Konačno smo posle toga došli svojoj kući. Tad nam stanje još nije bilo spaljeno. Ustaše su bile u selu. Ustaške patrole su stalno kontrolisale selo. Znali su noću doći i lupati na vrata samo da nas maltretiraju. Onda su počeli žene voditi da rade u poljima. Jednom se žene dosete kad su zalupali na vrata i kažu im da ne mogu ući. Oni pitaju zašto, a žene kažu: „Tifus!“ Tako smo malo bili mirni.

Tu smo ostali do Božića 1944. godine, kad su opet počeli klati. Koga su uhvatili toga su i ubili. Na sam Božić morali smo pobeći u Prosaru. Tad su naišli Čerkezi. Mi smo bežali ispred njih. Pobegli smo u selo Vojskovu. Tu smo ostali do samog oslobođenja, moja majka i ja. Moja sestra Jagoda je preminula. Ona je usled preživljenih stresova i strahova obolela od neke bolesti, nismo znali koja je to bolest. Samo se tresla. U takvim mukama je ona umrla.

Kad smo se vratili kući, tamo je sve bilo spaljeno, ništa nam nije ostalo. Galonja Mihajlo je bio u logoru Sajmište u Zemunu. Mučili su ih, mučili… Nisu ih hteli držati u zatvorenim prostorijama, nego napolju. Leto 1942. godine. Toliko je pržilo sunce da je koža pucala. A moj brat Boško, njemu je sva koža izgorela, a drugi logoraši su gulili tu njegovu kožu i jeli. Moj brat Boško je tako i završio.

Razgovor snimljen 2. jula 2011. godine. Zbirka video-zapisa JUSP Donja Gradina, JUSP-VS-46.

Izvor: Knjiga sećanja, Tanja Tuleković, Donja Gradina 2019 Foto: RTRS