U Engleskoj ima oko 80.000 Srba. Poslednjih desetak godina najviše ih je došlo sa mađarskim pasošima, mahom Vojvođana. Prethodni veliki talas je bio devedesetih. Mnogi iseljenici iz bivše Juge su se asimilovali. Mnogi nisu, jer nisu želeli, pa im je engleski još uvek strani jezik
Britance je oduvek bio glas da su drugačiji od svih ostalih. Da je to istina potvrđuje i sagovornica portala Serbian Times Tatjana D. Šmit, ekonomista iz Subotice, koja kaže da joj je prvi utisak kao došljaku po dolasku u Veliku Britaniju bio da je to veoma zatvorena zemlja, izolovana morima, pravo ostrvo. Drugačija u svakom pogledu.
Ona je pre pet godina odlučila da bolji život potraži na Ostrvu preselivši se u Birmingen koji važi za tamošnji centar auto-industrije.
-U Engleskoj nema previše Srba, ukupno oko 80.000, po nekim podacima. Postoji Srpski Klub u Londonu koji bi trebao da nas okuplja, ali slaba vajda od njih. Čula sam i pročitala da su sebe izdigli iznad svoje fukcije, a to sudim i po ličnom iskustvu. Poslednjih desetak godina najveći broj onih koji su se doselili u Veliku Britaniju došao je sa mađarskim pasošima. Mahom su to Vojvođani. Prethodni veliki talas doseljavanja je bio devedesetih godina kada su uslovi za preseljenje bili mnogo povoljniji. Tada je sve bilo lakše. To se dešavalo u doba raspada bivše Jugoslavije pa se nije znalo ko i odakle beži. Tada su svi koji su tražili azil dobili status izbeglica. Mnogi od njih i stanove. I pomoć države. To su ljudi koji su stali na noge i čija su se deca ovde rodila. Mnogi iseljenici iz bivše Juge su se asimilovali. Mnogi nisu, jer nisu želeli, pa im je engleski još uvek strani jezik. U međuvremenu se dogodio ogroman priliv Poljaka, a kasnije Mađara, Bugara i Rumuna, priča sagovornica portala Serbian Times kojoj odlazak iz matične Srbije, kako kaže, nije pao nimalo lako.
ZNANJE PRE DIPLOME
U Velikoj Britaniji se više ceni praktično znanje nego diploma, a mnogo Srba radi u fabrikama, veliki broj njih za minimalac. Naša sagovornica ističe da se tamo sa dve minimalne plate može sasvim pristojno živeti.
Ja sam ovde nostrifikovala moju diplomu sa Ekonomskog fakulteta. Od firmi koje traže zaposlene zavisi hoće li uz CV prihvatiti diplomu ili ne. Doškolovavanje je moguće. Radim u školi kao pomoćnik nastavnika, a planiram da steknem i diplomu nastavnika
Tatjana D. Šmit
-Većina Srba radi po fabrikama. Tamo je dovoljno da pokažeš da znaš da budes alatničar, vozač viljuškara, da znaš da crtaš crteže…Ne treba zvanična diploma. Ti poslovi su plaćeni minimalno ili malo više od najniže cene rada ali uz dve takve plate može daleko lepše da se živi nego u Srbiji. Medicinsko osoblje je traženo. Mnogo je staračkih domova. Za neku ozbiljniju struku tu je NARIC. To je vladino telo koje se.bavi nostrifikacijom diploma. Ja sam ovde nostrifikovala moju diplomu sa Ekonomskog fakulteta. Priznali su mi diplomu na nivou njihovog trogodišnjeg fakultetskog obrazovanja. Britanci nisu u bolonjskom sistemu ali na isti način im je organizovano visoko školstvo. Od firmi koje traže zaposlene zavisi hoće li uz CV prihvatiti diplomu ili ne. Doškolovavanje je moguće, jer su sve opcije otvorene. Sve može, školovanje online takođe. Za one koji žele da napreduju vrata su širom otvorena. Sa Ekonomskim fakultetom radim u školi kao pomoćnik nastavnika, a planiram da steknem i diplomu nastavnika. To je dokaz da je sve moguće ako želiš.
KULTURA RADA
Visina zarade se usklađuje sa rastom troškova života, satnicu određuje poslodavac, i ona varira od starosti radnika, od četiri funte pa naviše.
Cena rada je pala. Nekada je satnica bila veća, a rad subotom bolje plaćen nego radnim danima. Nedeljom duplo. Sada važi ista cena bez obzira na dan kojim se radi. Uvek se nađe neko ko će da radi. Sve ide preko Agencija za zapošljavanje
-Satnica se usklađuje svakog aprila i prati rast troškova života. Za starije od 25 godina je 7.83 funte. Od 21 do 25 je 7.38 funti. I mlađi naravno mogu da rade, već sa 16 godina, jer su do tada u srednjoj školi. Kultura rada je vrlo rasprostranjena. Ništa nije sramota. Svi rade. I najbogatiji, ali i oni koji rade za džeparac. Znam primere bogataša gde otac naručuje auto iz Amerike koji mu stiže brodom na kućnu adresu ali njegov sin za kartu za koncert mora sam da zaradi. Normalno je da se studira i radi usput (bar povremeno vikendom). Normalno je da deca koja žive kod roditelja plaćaju svoju sobu kao da su podstanari. Velika Britanija je potpuno drugačija kultura.
Susret sa tom državom nije bio lak, po doseljenju usledio je pravi kulturološki šok.
-Kada smo se došli ovde pre pet godina imala sam utisak da sam u Varšavi. Svi oko mene su pričali na poljskom. Interesantan je podatak da je pored velikog broja Indijaca i Pakistanaca poljski jezik najzastupljeniji posle engleskog. Primera radi, u jednoj od najvećih britanskih luka, Doveru, sve table sa obaveštenjima pišu na engleskom, francuskom i poljskom. Englezi, inače, jesu posebni, ostalo je tu dosta tog imperijalnog duha, ali sam ovde od njih zaista doživela mnogo prijatnih trenutaka, i nijednu jedinu neprijatnost “.
Od vremena kada je prvi put kročila na ostrvsko tlo kaže da se mnogo toga promenilo. Na gore.
-Cena rada je pala. To i Englezi kažu. Nekada je satnica bila veća, a rad subotom bolje plaćen nego radnim danima. Nedeljom duplo. Sada važi ista cena bez obzira na dan kojim se radi. Uvek se nađe neko ko će da radi. Sve ide preko Agencija za zapošljavanje. Nisam stekla utisak da šefovi preterano brinu za radnike jer su mogućnosti za nalaženje nove radne snage neiscrpne. Stasavaju novi klinci. I uvek su spremni da rade i za minimalac. Da se razumemo, to je još uvek to dobra para spram one koju bi dobili da su ostali u matičnoj Srbiji“.
ZATEČENI BREGZITOM
Naša sagovornica ističe i da su sami Englezi bili iznenađeni rezultatima Bregzita, kada je zvanična Velika Britanija glasanjem odlučila da se povuče iz Evropske unije.
-Jedini put kada su se engleski poslodavci uplašili bilo je jutro po izglasavanju Bregzita. Ceo taj postupak je bio brz i nekako olako shvaćen. Tako je i prošao. Iznenađujuće. Imam utisak da su svi ovde bili šokirani. Postoji šou-program koji se zove „The Jeremy Kyle show“. Voditelj zove u goste mahom najniži socijalni sloj da ispriča svoje priče. Obično su to dve suprostavljene strane. Poziva uglavnom besne i priglupe pa su gosti u studiju skloni psovkama, tučama, a obezbeđenje često interviniše. Publika u studiju se zadovoljno smeje i navija. Problemi gostiju su tipa: “Prevario si me sa rođenom sestrom sa kojom se ja sada mrzim”. “Otišla mi devojka sa svojim očuhom pa sam ja sad sa njenom majkom”…Učestvuju ljudi socijalnog dna. U Britaniji važi priča da su Bregzit izglasali upravo gledaoci tog šou programa. Otprilike taj nivo svesti, svedoči naša sagovornica i dodaje da je najburniji trenutak od njenog dolaska bio upravo Bregzit.
Sledeće jutro po Bregzitu došao je vlasnik male privatne firme sa milionskim profitom i rekao: „Ja sad mogu da zatvorim firmu“. Bio je bled i videlo se zatečen rezultatima Bregzita. Zašto? Englezi ne rade. Mnogi smatraju da je bolje da dobiju socijalnu pomoć kao nezaposleni nego da rade u nekoj firmi na normu. U Britaniji rade svi ostali, a Englezi šefuju…
Posledice izglasavanja napuštanja Evropske unije, prema njenim tvrdnjama, prilično su uznemirile poslodavce koji su se našli pred dilemom kako će se ishod referenduma odraziti na dalje poslovanje njihovih firmi. Kako dalje navodi, rezultati glasanja iznenadili su i starosedeoce, a mnogi su smatrali da će posledice odvajanja Velike Britanije od Evropske unije biti nepovoljne i po njih dalekosežne.
-Sledeće jutro po referendumu došao je vlasnik male privatne firme sa milionskim profitom i rekao: „Ja sad mogu da zatvorim firmu“. Bio je bled i videlo se zatečen rezultatima Bregzita. Zašto? Englezi ne rade. Bar ne na takvim mestima i za male pare. Ne isplati im se. Po nekim merilima može da se kaže da su lenji. Mnogi smatraju da je bolje da dobiju socijalnu pomoć kao nezaposleni u malo manjem iznosu nego da rade u nekoj firmi na normu. U Britaniji rade svi ostali, a Englezi šefuju. Otprilike je to odnos snaga u nekvalifikovanom sektoru. Nema proizvođača automobila koji nema ovde neki svoj pogon, od engleskih do inostranih. Posla ima. Velika je koncentracija doseljenika. Problem je nastao što su mnoge fabrike iščekujuci posledice Bregzita rešile da presele pogone u druge države i da ih zatvore. Primera radi, Honda i Ford preseljavaju fabrike i zatvaraju na hiljade radnih mesta. Sve je pod velikim znakom pitanja, a kapital, prema stanovištu poslodavaca, ne sme da bude na nesigurnom tlu“.
DRUGA PLANETA
U Velikoj Britaniji mogućnost rada na crno je nemoguća jer poslodavce čekaju drakonske kazne za neprijavljene radnike.
Sagovornica portala Serbian Times ističe da u Velikoj Britaniji vlada zakon koji je (ipak) iznad volje vlasnika firmi.
-Nema rada na crno niti bi se iko usudio da ne prijavi radnika. O toj mogućnosti se ni ne razmišlja. U Britaniji se svi slepo drže zakona. Tako i sa Sirijcima i ostalima. Inače, Englezi su vrlo tolerantan narod. Doživeli su poseban, veliki kulturološki i socijalni šok je kad su došli Srbi, Pakistanci, Urugvajci…Slušam ljude po Beču, Čikagu…to je kao da nisi u inostranstvu. Ovde? To je druga planeta“, završava naša sagovornica.
Tekst: E.S.T. Foto: Postcard/Privatna arhiva
