Za razliku od većine srpskih emigranata u Americi, koji rukama i nogama kopaju da sebi obezbedi “papire” koji će im omogućiti da ostanu u obećanoj zemlji, Nikola Dokić godinama nije želeo da dođe u SAD iako je imao sve što mu je bilo potrebno, tačnije ono najvažnije – zelenu kartu.

Došao je tek kada je procenio da će mu to pomoći da ostvari snove koje je sanjao na beogradskom asfaltu, još kao tinejdžer svirajući sa lokalnom ekipom na Banovom brdu. Nije se prevario. Danas je Nikola muzički producent i inženjer koji radi sa jednom od najvećih američkih rok grupa, Smešing Pampkins, sa kojima je već snimio tri studijska albuma.

– Sviram otkako znam za sebe, mislim da sam gitaru prvi put uzeo u ruke kada sam imao deset godina. To je bila ljubav na prvi pogled, sve drugo je bilo manje važno. Bio sam odličan đak, ali sve moje misli bile su usmerene ka tome da živim sa muzikom i od muzike, priseća se svojih početaka.

-Kada sam bio u srednjoj školi moji roditelji su konkurisali za zelenu kartu i dobili je. Posle, kada su rešili da presele ja nisam hteo da idem s njima. Bilo mi je lepo u Srbiji, imao sam svoje društvo, već sam počeo da sarađujem sa nekim domaćim muzičarima koji su posle napravili lepe karijere…

Kada je završio školu, Nikoli se pružila prilika da upiše Muzičku akademiju na Kolumbija koledžu u Čikagu, pa je, iako ga je mnogo toga vezivalo za Beograd, odlučio da spakuje kofer i poleti za novi svet.

-To je iskrslo kao šansa da napredujem u muzičkom smislu, da priđem korak bliže tom mom davnašnjem snu. Upisao sam odsek za za muzičku produkciju, a onda su me moja interesovanja vukla dalje, pa sam na kraju završio i odsek za džez gitaru. Ti prvi dani u Americi, privikavanje na novi način života, mi nije teško palo jer sam došao sa planom. I to me nosilo sve vreme. Naravno, ovde sam stekao nove navike, pre svega radne. U početku sam radio razne poslove, pre nego što sam počeo da se bavim onim što volim. Na studijama sam imao sreće da sretnem svoju muzičku braću i prijatelje za ceo život…

-Slučaj je, naime, hteo da među četiri neamerička studenta na Muzičkoj akademiji budemo nas trojica sa Balkana. Robert Paloš je došao iz Tuzle, Adis Siribubalo iz Sarajeva, ukačili smo se na prvu loptu i počeli da se družimo i sviramo zajedno mimo fakulteta, a Robert i ja vec 15 godina nastupamo zajedno u bendu “Ode”.

Bend je u međuvremenu snimio tri albuma i prerastao u lokalnu čikašku atrakciju. U njihovoj muzici oseća se miris Balkana iako im to, kako Nikola kaže, nije namera.

-Ta balkanska veza nije prekinuta ni kada smo završili fakultet, nastavili smo da sviramo i imali nastupe u više gradova, kao i u svim najpoznatijim čikaškim klubovima, poput “House od Blues”, “Metro”, “Double Door”… Publika koja nas sluša je raznolika. Naravno, imamo podršku iz naše, balkanske komune, ali dolazi i dosta ljudi iz svih krajeva sveta. Robert i ja smo sa drugim članovima benda nastavili da radimo i kada je Adis odlučio da se vrati kući, u Bosnu, gde danas ima uspešnu karijeru, kaže Nikola.

Jedno drugo poznanstvo iz studentskih dana ostavilo je još većeg traga u njegovom životu. Godine 2003., kao brucoš upoznao je legendarnog producenta Bjorna Torsruda, koji je tada već dugo radio sa čuvenim bendom Smashing Pumpkins.

-Imao sam sreće da upoznam Bjorna preko zajedničkih prijatelja, njemu se dopalo kako radim i razmišljam pa me pozvao da budem asistent na prvom solo albumu Bilija Korigana, frontmena Smešing Pampkinsa. Dok su drugi studenti išli na neplaćenu praksu po nekim klubovima i radio stanicama, ja sam završio u studiju jednog od najvećih američkih i svetskih bendova, gde sam bio solidno plaćen! Kada sam prvi put ušao u njihov studio bilo je kao da sam ušao u muzej rok istorije. Tamo sam zatekao konzolu na kojoj su Bitlsi snimili čuveni “Serdžent Peper`s” album, tu su bili instrumenti i oprema na kojima su svirali i snimali Bob Marli i Vejlersi, grupe Kvin i Led Cepelin, i još mnogi drugi. Sva ta oprema još uvek nije prevaziđena i fantastično zvuči. S druge strane, imao sam priliku da radim sa vrhunskim majstorima, što je bilo neverovatno iskustvo, naučio sam mnogo i otkrio neke sasvim nove domene te profesije, poput sinteze zvuka, koji su me zainteresovali da dalje istražujem, kaže naš sagovornik.

Posle godinu dana. kada je album završen, Nikola je odlučio da krene dalje svojim putem, svirao je, radio u nekoliko muzičkih studija i izdavačkih kuća u Čikagu, da bi na kraju od ušteđenog novca otvorio svoju muzičku produkciju.

U narednih pet godina snimio je veliki broj albuma, muzike za igrane i dokumentarne filmove, reklama i džinglova za velike svetske kompanija.

-Dobro nam je išlo, snimali smo reklame za Nike, Leo Burnett, Cramer&Crusselt, Corona pivo…A onda je jednog dana zazvonio telefon. Sa druge strane je bio Bjorn, koji me je pozvao da ponovo sarađujemo, ovaj put na albumu “Oceania” benda Smešing Pampkins, koji se ponovo okupio. Priključio sam se ekipi, a po završetku snimanja Bjorn je odlučio da odseli iz Čikaga, tako da mi je Bili Korgan, alfa i omega benda, ponudio da zauzmem njegovo mesto. Bila je to velika čast za mene, jer Smešing Pampkins važe za jedan od bendova koji izuzetno mnogo drži do produkcije i sve rade precizno do savršenstva. Od tada smo zajedno snimili tri studijska albuma i dva solo albuma Bilija Korgana.

Ostalo je istorija. Rok muzej sa svom onom opremom na kojoj se stvarala muzička istorija postao je njegova druga kuća.

Kako je to sarađivati sa velikim zvezdama, pitamo ga…

-U bendu se sve vrti oko jednog čoveka, Bilija Korgana, koji je je autor svih pesama i muzike. U početku, kada sam kao klinac, student, počeo da radim za njih, bio je prilično distanciran, kao i svaka druga zvezda. Meni to nije smetalo jer sam bio veliki fan benda i bila mi je čast da radim sa njim. Bili je jako zahtevan čovek i tera te da svakim danom budeš sve bolji. Takođe je neverovatno vredan i kreativan, stalno nešto radi, tako da je prihvatiti neke od njegovih principa sjajna stvar za svakoga, pa i za mene. Vremenom, a naročito od mog povratka, zaživelo je uzajamno poverenje i prijateljstvo. Tako da danas imamo prilično blizak, prijatan odnos, bez čega naša saradnja i ne bi bila moguća, jer bukvalno provodimo dane zajedno, više ga viđam nego svoju suprugu i decu. (smeh)

Sarađujući sa Korganom i Smešing Pampkins, Nikola je upoznao i sarađivao i sa drugim rok zvezdama: Sisters of Mercy, The Mission, Filter, Nitzer Ebb, Morrisey benda, kao i sa čuvenim producentima Rikom Rubinom, Hauardom Vilingom, Harijem Vajnbergom, Dejvom Šifmanom…

A onda je došla pandemija korone, koja je devastirala muzičku industriju. Klubovi su zatvoreni, koncerata nema, a teškim vremenima se ne nazire kraj.

-Virus je dosta poremetio živote muzičara, ali i svih ljudi iz tog biznisa. Svima ovo teško pada, naročito to što ne mogu da se drže koncerti, pa se sve premestilo na internet platforme, gde verovatno leži i budućnost muzike. Ipak, nadam se da će nam se uskoro vratiti i to živo, koncertno iskustvo, po meni najvažnije u muzici, jer je izvor neponovljive energije.Što se tiče mog benda, oni su trebali da krenu na svetsku turneju u aprilu, ali je onda sve otkazano. Bili je prvo razmišljao da zatvori studio i prestane sa radom, ali smo na kraju odlučili da se radom izborimo sa epidemijom. Tako da smo od proleća završili već jedan album, a sad je pri kraju i drugi. Uz muziku je sve lakše, pa i ovo vanredno stanje.

Pitamo Nikolu kako tumači činjenicu da je većina naših ljudi, koji tamo, na Balkanu, neki nazivaju neambicioznim i lenjim, u Americi vrlo uspešna.

-Mislim da je ovde najvažnija ta prilika koju naši ljudi vide. Takav je slučaj bio i sa mnom. Video sam šansu i trudio se da je iskoristim, to me je guralo sve ove godine. Postoji taj faktor, svako se rodi tamo gde se rodi, ali kada odeš u neku drugu sredinu, očekuje se i da nešto uradiš, i onda ljude vodi ta ideja, motivacija. Kod nas je situacija teža, naročito kada su u pitanju mogućnosti, kojih je malo. Takođe, postoji ovde i dosta ljudi koji nisu mogli da biraju već su došli zato što su morali.

Ovde sam, družeći se sa našim ljudima, sreo i one koji su upali u klopku da nešto ostvare po svaku cenu, da zarade velike pare, kupe velike kuće. Meni je primarni cilj bio da napravim život po svojoj meri, da se družim sa ljudima koji imaju slična interesovanja, da izlazim na mesta koja mi se sviđaju, da lepo živim i stvorim neki svoj svet, a ne da po svaku cenu punim račun u banci. Mislim da sam u tome uspeo.

Kao najvažniji deo svog uspeha Nikola vidi svoju porodicu. Suprugu Dariju je upoznao u Beogradu, a tinejdžerska ljubav nastavljena je u Čikagu, gde su se venčali i dobili decu, Danila i Milenu.

-Lepo nam je ovde, pronašli smo neki svoj ritam života. Ja se bavim onim čime sam želeo da se bavim još kao klinac, na Banovom brdu. Voleo bih da u narednom periodu više bavim primenjenom muzikom, filmom, pozorištem, reklamama, i već sam napravio neke korake u tom smeru. Inspiriše me da radim više različitih stvari, to u meni budi onaj dečački osećaj, znatiželju, ističe Nikola.

-Kada sam došao ovde želeo sam da upoznam što više ljudi koji su mi bliski po načinu razmišljanja, stilu života. Posle dvadeset godina provedenih ovde, danas više nego ikad volim da provodim vreme sa našim ljudima, valjda me već i nostalgija drma.

Grupa Smešing Pampkins je svirala po celom svetu, ali nikada u Srbiji. S druge strane, iako sa njima sarađuje dugi niz godina, Nikola Dokić nikada nije išao na turneju sa bendom.

-Ako bi se desilo, a nadam se da će se desiti u skorije vreme, da Pampkinsi dogovore svirku u Srbiji, krenuo bih sa njima, da to podržim, ako ništa drugo. Pozvao bih svoje prijatelje na koncert i to bi bilo pravo uživanje.

Junak naše priče ima u Americi sve što čovek može da poželi, posao koji je sanjao još od detinjstva, porodičnu sreću, dvoje divne dece, ali kada ga pitate da li bi se nekim sticajem okolnosti vratio za Srbiju, odgovara kao iz puške:

–Naravno, odmah… sutra! Menjao bih saradnju sa najpoznatijim bendom na svetu za miran i pristojan život u Srbiji, bez razmišljanja! Ako sutra budem mogao da organizujem da online radim sa mojim klijentima i saradnicima odavde, sigurno ću se vratiti. Tamo su naši ljudi, kakvi god da su, meni su najbolji, tamo su najlepše žene i planine, najbolja hrana, beogradske reke, tamo je kuća! – emotivno završava svoju priču za Serbian Times Nikola Dokić.

Njegove reči zveče u ušima i teraju na razmišljanje, a jedno pitanje se nameće samo od sebe:

Kada biste mogli da birate, kao Nikola, šta biste izabrali?

Piše: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva