Dva Bojana, dva Leskovčanina, već godinu dana oduševljavaju kritičare i sladokusce u Čikagu, podjednako Srbe, Balkance i Amerikance. Bojan Jovanović kao menadžer, i Bojan Milićević, kao vlasnik i glavni kuvar, uspeli su za relativno kratko vreme da osvoje čula i stomake prefinjenom kombinacijom srpskih specijaliteta, spremljenih nešto drugačije nego što smo navikli, i začina iz celog sveta.

Restoran 016, čije je ime jasna asocijacija na grad iz koga potiču, postao je mesto u kome se sreću Istok i Zapad, Sever i Jug, a iz koga niko ne izlazi nezadovoljan, ne daj Bože gladan.

-Nas dva Bojana smo rođeni i odrasli u Leskovcu. Bojan Milićević potiče iz porodice koja ima dosta iskustva u restoranskom biznisu, jer je njegov otac godinama u Leskovcu držao kafanicu koja je bila na dobrom glasu kao jedna od najboljih kada su specijaliteti sa roštilja u pitanju, a kad Vas za takve stvari hvale Leskovčani, to nešto znači. Bojan je sticao iskustvo uz oca, a koju godinu kasnije preuzeo je kafanu i nastavio da vodi posao samostalno, i to sa velikim uspehom. U međuvremenu, letnje mesece je provodio na grčkom ostrvu Krit, gde je usavršavao svoje kulinarske veštine, kaže za Serbian Times drugi od dva Bojana, Jovanović.

Srpsko iskustvo za američki san  

Dodaje kako je i sam, nekako u isto vreme, počeo da se bavi ugostiteljskim i turističkim poslom. Pomagao je ujaku koji je imao turističku agenciju.

-Putovao sam po regionu i Evropi, video i naučio ponešto kad su poslovi ove vrste u pitanju. U isto vreme sam sa još 2 prijatelja vodio jedan od kultnih barova u Leskovcu. Ali sve je to bilo kratkog daha jer je ekonomska situacija u Srbiji bila loša. S druge strane, imao sam želju da pokušam da napravim nešto van granica Srbije.

Bojanove i moje želje su se poklopile, tako da smo u jednom trenutku, nakon što smo se par godina intenzivno družili, odlučili da spakujemo kofere i krenemo put Amerike. Bio je to u neku ruku i logičan sled sled događaja. Korak nimalo lak ali neminovan. Napustili smo naš rodni grad i zemlju koju volimo svim srcem i pošli u neki drugi svet, u potrazi za boljim životom, kao i mnogi drugi pre nas, kaže naš sagovornik, menadžer restorana “016” u Čikagu.

Početak od nule

Sve se desilo spontano i vrlo brzo, od nekakvog početnog plana do dolaska dva Bojana u Ameriku proteklo je samo par meseci. Kao što to obično biva kada je emigrantski život u pitanju, po dolasku su počeli od nule, radili su poslove koje su mogli, s obzirom na nepoznavanje jezika, ali su, kako kaže, obezbedili sebi sasvim pristojnu egzistenciju.

– Posle par godina, koliko nam je trebalo da se snađemo u novom sistemu i okruženju, a ja sam počeo da radim po restoranima i krenuo u poznatu kuvarsku školu “Le Cordon Bleu” u Čikagu, preuzima Bojan Kuvar “štafetu” u ovoj našoj priči od Bojana Menadžera, pa nastavlja:

-Posle završetka škole počela su da mi se otvaraju vrata, da dobijam ponude za posao. Tako sam pored ostalog jedno vreme radio i u čuvenom restoranu “Publican Quality Meats“ i “Tempesta Market”. Tamo sam imao prilike da steknem nova znanja o kulinarstvu i upoznam uticajne šefove, inovatore i začetnike novih trendova u restoranskom poslu. Razmenjujući iskustva sa njima, predstavio sam im do tad nepoznate specijalitete naše, srpske kuhinje, koja je pokupila sve simpatije i bila prihvaćena sa velikim oduševljenjem. Bogatstvo ukusa, način spremanja i različit koncept hrane nikoga nije ostavio ravnodušnim, priseća se Bojan Milićević.

Srpska kuhinja na američki način

Posle odlične reakcije njegovih kolega na srpske specijalitete u njemu se razbuktala ideja da otvori restoran u kome bi pomirio srpsku kuhinju i američke, kao i uticaje iz svih delova sveta.

-Od tog trenutka kreću da se rađaju nove, konstruktivne ideje vezane za koncept nase kuhinje, sa primesama i tehnikama aktuelnih trendova u Čikagu i Americi. Koncept restorana koji bi obuhvatio sve ovo gore navedeno je rođena! Sledeći korak je bio najteži, onaj koji se odnosio na tehničke i finansijske stvari. Ipak, posle posle nekoliko godina planiranja i priprema, restoran je konačno dobio svoju lokaciju u delu grada koji se zove Lincoln Square, na adresi 5077 N. Lincoln Ave.

Uskoro ovo čikaško predgrađe među njihovim poštovaocima postaje poznato kao “Mali Leskovac” i za svega nekoliko meseci snovi počinju da se ostvaruju.

Pohvale od najboljeg

– Između ostalih, skrenuli smo pažnju jednom od dvojice najpoznatijih čikaških restoran-kritičara, Majka Sule (Mike Sula), koji o nama piše odličnu recenziju u listu Chicago Reader (koju možete pročitati OVDE). Posle tog teksta raste interesovanje, a u “016” počinju da dolaze gurmani iz celog grada. Sve dolazi na svoje mesto mnogo brže nego što smo očekivali. Brže čak i nego što smo i mi sami želeli. Nakon onoga što je napisao Sula interesovanje američke publike za to što radimo je bilo jako veliko. Bilo je pravo uživanje i zadovoljstvo predstavljati našu Srbiju, običaje, hranu, našu rakiju, ljudima koji su do tada imali malo ili nisu imali nikakvog kontakta sa srpskom kuhinjom i tradicijom, ističe menadžer srpskog restorana u Čikagu.

Bojanu i Bojanu sve je išlo kao u nekakvoj bajci, a onda je došao mart prošle 2020. godine i svima poznata situacija sa korona virusom, koja preko noći menja stvari iz korena! Umesto poslovnih uspeha, počinje bitka za golo preživljavanje!

-Bio je to veoma težak period, situacija svima nepoznata do tad! Ipak, nismo se demoralisali niti izgubili energiju i duh koja nas je do tada vodila. Shvatili smo novonastalu situaciju kao neku vrstu testa, kao sastavni deo biznisa i odlučili da iz svega toga izađemo jači i bogatiji za jedno veliko iskustvo! 

Zahvaljujući Bogu i prijateljima koji su nam se našli kad je bilo najteže, uspeli smo da prebrodimo najgore. Pošto nismo mogli da radimo kao restoran zbog mera protiv pandemije, odlučujemo da otvorimo sendvičarnicu sa kojom bi preživeli dok se stvari ne normalizuju. Tako smo, na kraju, uspeli da nađemo izlaz iz naoko bezizlazne situacije, govore skmoro uglas dva Leskovčanina.

Sendviči i borba za opstanak

Koncept sendvičarnice se nije puno razlikovao puno od restoranskog – kvalitetna i ukusna hrana sa naglaskom, a na šta bi drugo nego na – meso!

-U sklopu restorana imamo veliku prostoriju za sušenje mesa. Kao Leskovčanima, veoma nam je važna ta tradicija da imamo najbolji asortiman suhomesnatih proizvoda. U našoj sušari vise iste đakonije kao i u našem zavičaju, razne vrste kobasica, goveđe i svinjske pršute, pa su naši sendviči u pravom smislu reči “home made” specijaliteti. Pored domaće radinosti, meso nabavljamo i od poznatih farmi iz Ilinoisa, Slagel Family Farm i Catalpa Grove Farm.

Pred Bojanom i Bojanom je, kako ističu, težak i naporan period povratka na mesto na kome su bili pre skoro godinu dana. Njih dvojica čvrsto veruju da će uspeti u tome i da su najveće pobede tek pred njima.

–Naš cilj nije samo uspešan biznis već i predstavljanje naše zemlje, promocija naše bogate tradicije, našeg naroda! To je naš ultimativni cilj! To je u stvari jedino što je vredno! Hvala našoj srpskoj komuni u Čikagu na podršci koju dobijamo u svakom smislu. Obećavamo da ćemo dati sve od sebe da na najbolji način predstavimo svakog od nas kroz ono što najbolje znamo da radimo, a to je kuvanje, zaključuju momci koji su pokazali da su napravljeni od pravog materijala i da im je uspeh zapisan u genima.

A pomalo i začinima.

Piše: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva