JUNAK KOJI SE NIKADA NIJE VRATIO: Saša je ostavio bolesne roditelje da bi na Košarama branio otadžbinu od neprijatelja!

Na današnji dan 16. aprila 1999. godine u surovoj magli prokletija utihnuo je glas Saše Ivankovića momka iz Vreoca čija sudbina predstavlja jednu od najpotresnijih priča iz vremena NATO agresije.

Sin jedinac koji je poticao iz izuzetno skromne i čestite porodice bio je jedini oslonac svojim roditeljima invalidima. Njegov otac Milomir jedva se kretao dok majka Gordana bez štaka i cipele sa platformom nije mogla nigde. Ivankovići su bili poznati kao vredni ljudi koji su popravljajući obuću zarađivali za goli život a Saša im je bio sve i ruke i noge i nada u bolje sutra.

Iako po vojnim propisima Saša nije morao da ide u vojsku jer je bio jedini staratelj bolesnim roditeljima on je bio čvrsto rešen da obuče uniformu i oduži dug otadžbini kao i svaki časni srpski mladić. U armiju je otišao krajem 1998. godine najpre na obuku u Valjevo a potom u Gardu u Beogradu. Početak bombardovanja zatekao ga je u prestonici odakle zbog porodične situacije nije trebalo da bude pomeran međutim njegova jedinica je iznenada prekomandovana na Kosovo i Metohiju pravo u pakao Košara. Poslednji put se porodici javio krajem marta uzrujan i zabrinut a nakon toga je usledila tišina koja je nagoveštavala najgore dok su odgovori iz kasarne izostajali.

PROČITAJTE VIŠE:

U ČIKAGU UHAPŠEN ADVOKAT ZA IMIGRACIJU! Slučaj srpskog policajca samo jedan od mnogo identičnih, copy/paste slučajeva za američke vize i azile!

Saborci koji su preživeli pakao Maja Glave pamte ga kao tihog čestitog i izuzetno hrabrog momka koji se nikada nije žalio na sudbinu. Tog kobnog 16. aprila jedinica je pod gustom maglom krenula u napad kako bi potisnula neprijatelja sa strateški važnog vrha. Borba je bila prsa u prsa a razmena vatre žestoka dok su neprijateljski utvrđeni položaji sejali smrt. U jednom trenutku Saša je pokušao da pokrije prazan prostor između borbenih grupa kako bi zaštitio svoje drugove i sprečio opkoljavanje i tada je teško ranjen. Dok je artiljerija kasnije menjala oblik planine i dok su se linije pomerala Saša je ostao na tom surovom visu.

Zbog žrtve koju su podneli Saša i njegovi drugovi taj deo položaja je sačuvan, a neprijatelj je pretrpeo ogromne gubitke. Ipak cena je bila prevelika jer se Saša Ivanković sa tog zadatka nikada nije vratio i do danas se zvanično vodi kao nestao. Vojska je nakon rata njegovim roditeljima sazidala kuću u nadi da će im bar malo olakšati tešku starost ali tišina u tom domu bila je nepodnošljiva. Gordana i Milomir nisu se naživeli u novim zidovima jer je bol za sinom jedincem koji je život položio na oltar otadžbine bila jača od svake bolesti. Njegova priča danas ostaje kao simbol neustrašivosti i najčistijeg patriotizma momka koji je izabrao pušku umesto poštede.