Chicago
25°
Sunny
7:02 am5:05 pm CST
Feels like: 12°F
Wind: 14mph SW
Humidity: 44%
Pressure: 30.36"Hg
UV index: 2
ThuFriSat
30/0°F
10/7°F
36/32°F

Published 2 months ago

By admin

ISPOVEST ZVONKA MILOJEVIĆA: Bio sam klinički mrtav, Dejo je zbog mene u Tokiju namerno dobio crveni karton! (FOTO)

Život Zvonka Milojevića obeležio je jedan momenat – sudar na auto-putu, zbog kog je već petnaest godina u kolicima. U sportskim analima ostaće upisan kao najmlađi golman koji je ikada igrao za prvi tim Crvene zvezde. Ovo je njegova priča o fudbalskim počecima, karijeri, roditeljima, ženi, deci, ali i o dobrim ljudima koji su mu se našli kad je trebalo. Naročito Marina. E, to je tek filmska priča o ljubavi i životu

Ljudima je prvo sećanje u životu obično vezano za detinjstvo i neke igre iz tog ranog perioda, ali ja sad kad vratim film, prvo čega se jasno sećam jeste dan kada sam otišao na Marakanu, na prvi trening 1986. Bio sam u čudu. Zamisli, dečak iz malog mesta dolazi na najveći stadion na ovim prostorima… Sama činjenica da sam to samo video, za mene je bila doživljaj, a kamoli to što ću tu da treniram…

Odrastao sam u selu Voljače pored Jagodine. Selo je dobilo naziv kad su se u njega iz Trebinja doselile četiri porodice, među kojima je i porodica Milojević. I onda su rekli: “Ovde ću da živim, tu mi je volja.” Tako kaže legenda. Tu i dan-danas živim sa suprugom. Imamo stan u Jagodini, u koji povremeno prelazimo zbog obaveza. Nama je ovde idealno mesto, pet kilometara je od centra grada, imamo svoju kuću i dvorište, mir i tišinu, kera koji nas čuva. Sve što nam je potrebno. I sad mene stalno ljudi pitaju: “Kako sad živiš u nekom selu, a ceo svet si prošao?” A nije bitno gde živiš, već sa kim i kako.

Roditelji

Odrastao sam u radničkoj porodici, otac Radovan bio je trgovac, a majka Ljubinka je radila u fabrici kablova, sad su u penziji. Kao i u svakoj porodici, otac je bio stroži, a majka je povlađivala svima. Njoj je bilo važno samo da joj deca budu zadovoljna na duge staze, dok je otac držao pravu disciplinu i strogoću.

Otac sportista

Moj otac Radovan bio je dobar fudbaler, svojevremeno igrao je levo krilo. Ima tu interesantna priča iz dana kada je vojni rok služio u Vinkovcima. Ljudi iz tamošnjeg prvoligaša Dinama videli su ga na delu, nudili su mu dobar ugovor, posao za ženu, smeštaj za porodicu. Deda nije dozvolio tati i samo mu je rekao da ne može da ide od kuće, jedino je muško među naslednicima u porodici. Poučen tim iskustvom, tata se nije dvoumio kad se jednog dana na kraju avgusta te 1986. ispred kuće u Jagodini zaustavio automobil sa ljudima iz Crvene zvezde. Tako sam stigao na Marakanu, tako su se preko mene ispunili i neki njegovi fudbalski snovi.

Brat

Imam starijeg brata Zdravka, koji takođe živi u Jagodini, ima svoju mesaru. Nije velika razlika između nas, samo godinu i po dana. E sad, braća ko braća, vole se najviše na svetu, ali se svađamo oko svega. Umeli smo i da se potučemo, a onda dobijemo obojica kaznu od roditelja, jer braća to ne smeju da rade. Al’ objasni ti sad dečacima da ne mogu da odmeravaju snage, ne ide, stvarno. Bio sam nestašan, nisam bio baš mnogo, ali sam bio živahan. Hteo sam sve da probam, sve da vidim, nisam se plašio ničega.

Minhen

Kao dete branio sam za lokalni klub u Jagodini. Sećam se, u leto 1986. godine otišli smo na turnir pionirskih selekcija u Minhenu, koji je organizovao tamošnji gastarbajter. Na tom turniru igrali su moja Jagodina, Crvena zvezda, Radnički iz Niša i ekipa Duboko iz Minhena.

E sad, tu nastaje interesantna situacija. Branio sam izgleda dobro, pa su mi prišli ljudi iz Zvezde, trener je bio legendarni Vojkan Melić. Kad smo se vraćali kući, ispred mene se pojavio gospodin Vučković, koji je tada bio sekretar kluba. Pitao me je da li bih voleo da dođem u Crvenu zvezdu, a ja sam mu rekao: “Znate šta, ko ne bi voleo? Međutim, ja sam još uvek mali i vi morate da pitate moje roditelje da li će da me puste.” Rekli su da nema problema i da će stupiti s njima u kontakt. Ja sam sve vreme sedeo pored telefona, ali oni se nisu javili, mislio sam da od toga neće biti ništa.

Došli smo da te vodimo

Jednog popodneva, kasno leto, vraćao sam se sa terena, gde sam igrao sa drugovima fudbal, i vidim auto BG tablice ispred kuće. Ja brzo potrčim do kuće, kad ono došli su iz Crvene zvezde. Kažu oni meni: “Mi po dogovoru, došli smo da te vodimo.” Pitam: “Kako to da me vodite sad, kraj avgusta je, ja moram u školu.” Oni meni tu objasne da je sada najbolje vreme, jer će uskoro početi nova školska godina i ja ću posle časova dolaziti svakog dana na trening. Tu se umešala moja majka, koja je rekla: “Znate šta, on može da ode kad god poželi, ali ako popusti u školi, prvim autobusom se vraća za Jagodinu!” I tako i bi.

Škola je važnija

E sad, da bih udovoljio i sebi i majci, morao sam da budem dobar đak u školi, ali i da redovno treniram. Upisali su me u Četvrtu beogradsku gimnaziju, tu na Dedinju, i tamo sam bio odličan đak. Profesori u školi su bili oduševljeni mnome. Nije im bilo jasno kako je moguće da uz sve obaveze ja uspem da budem dobar i u školi. A sve se može samo kad se hoće, to da znaš! Bitni su samo dobra organizacija i dobar raspored.

Prvih šest meseci nisam živeo u Beogradu, nego sam svaki dan putovao za Jagodinu. Iz uprave kluba su rekli da će biti mnogo teško da se tako malo dete odvoji naglo od roditelja, a i majka se plašila da ću popustiti u školi i, sve dok nije stekla poverenje u mene, nije dozvolila da idem. Utorkom, subotom i nedeljom sam išao na utakmice, a od ponedeljka do petka sam išao u školu da se malo prilagodim.

Vanredno

Nisam mogao da završim redovno školu, pa sam četvrtu godinu završio vanredno. Nisam uspeo da idem pre podne na trening i u školu. Fizički nisam mogao to da podnesem, pa sam izabrao fudbal. Pošto sam obećao roditeljima da ću završiti školu, morao sam da ispunim obećanje i stekao uslov da nastavim profesionalnu karijeru.

Keln

Posle tri godine igranja za omladince prešao sam u prvi tim i postao najmlađi golman koji je ikada igrao za prvi tim Crvene zvezde. Debitovao sam kod Dragoslava Šekularca, i to u prvenstvenoj utakmici protiv Spartaka u Subotici, a onda samo tri dana kasnije, a na iznenađenje mnogih, i na meču Kupa UEFA protiv Kelna u Kelnu. U prvoj utakmici Zvezda je slavila sa 1:0, u revanšu je izgubila sa 3:0. I danas se sećam naslova iz novina. Glasio je: “Zvezda je izgubila utakmicu u Kelnu, ali je dobila golmana.”

Piksi

Kad sam na poziv Šekularca iz omladinskog sastava stigao među prvotimce, Piksi je tada već bio kapiten. Nikom od igrača u svlačionici, pamtim to dobro, nije dozvoljavao da me provocira ili da se šali na moj račun. Rekao je: “Znam kako je to kad neko dođe iz omladinaca. Hoću da ti pomognem.” Okrenuo se timu i rekao: “Od ovog trenutka on je naš, nemoj niko da ga maltretira ili provocira, ne daj bože, imaće posla sa mnom.” Bio je autoritet, morali su da ga slušaju. To mi je tada puno značilo. I kao čovek i kao sportista, Piksi je neko ko ima moje poštovanje.

Vojska

Šest meseci nakon toga otišao sam u vojsku, rasporedili su me u Sombor. Nisam bežao, bio sam izuzetno primeran i dobar vojnik. Prihvatio sam da budem ćata dok je trajala obuka, pa sam dobio prekomandu u Mostar, a odatle sam prešao u sportsku četu u Beogradu. Imao sam tamo privilegiju da treniram na stadionu Partizana dok sam bio u vojsci. Meni je to bilo kao da me je sunce ogrejalo, eto takav doživljaj. Išlo se u grad svakog dana na dva sata. To je tek bilo za desetku!

Crveni karton

Mesec dana nakon služenja vojske vratio sam se u crveno-bele i odmah branio na utakmicu u Valjevu, a šest meseci nakon toga otišli smo u Tokio. Eto kako je to prosto brzo išlo. E, tu ima interesantna priča. Dejan Savićević, koji je tada bio kapiten, zahtevao je od trenera Vladice Popovića da u Tokiju na golu bude Dragoje Leković, koji je došao iz Crne Gore, a ne ja. Ovaj mu je odgovorio: “Dejo, ti si zvezda ovog tima, ali ja sam trener i ja odlučujem ko će biti u sastavu.” Veliki Vladica je to tako radio, iskreno i pošteno. Onda je Dejo rekao treneru da će on, ukoliko na golu ne bude Leković, namerno dobiti crveni karton. Obećanje je i ispunio. Ostali smo s desetoricom na terenu. U tom trenutku vodili smo sa 1:0, sa igračem manje postigli smo još dva gola i zasluženo postali klupski šampioni sveta.

Srbija do Tokija

Naša utakmica u Tokiju samo je još jedan u nizu primera da igrači mogu sve ukoliko to žele. Trener nas je u poluvremenu podsetio da imamo 1:0, igrača manje, ali i da igramo utakmicu za titulu klupskog prvaka sveta. Rekao je, sećam se i danas: “Nemojte sada da budete pokojnici, budite pukovnici, igrajte najbolje što znate. Ukoliko pobedite, od mene kao nagradu dobijate slobodne dane!” I mi pobedimo, i to s igračem manje. Novine su pisale da je Crvena zvezda dobila novog Vladimira Bearu u Tokiju, što svakom golmanu mora da imponuje, i nastala je ona čuvena “Srbija do Tokija”.

Reprezentacija

Branio sam 13 utakmica za našu zemlju, ciganski broj, ha-ha-ha! Debitovao sam za reprezentaciju na Karlsberg kupu u Japanu. Tadašnji golmani Pandurović i Kocić bili su povređeni, a selektor je tražio da iz Beograda dođe novi. Putovao sam 12 sati avionom preko Ciriha i sleteo u četiri ujutro. Tačno u podne igrala se utakmica, imao sam nekoliko dobrih odbrana, nisam primio gol i osvojili smo trofej. Pripadao sam onoj grupi fudbalera kojoj ništa nije bilo teško kad je u pitanju reprezentacija. I na tom dugom i napornom putovanju sebi sam govorio samo jedno, a to je da ne mogu i ne smem da budem umoran, jer idem da branim za svoju zemlju.

Dejan Stanković

Dekijevo i moje prijateljstvo se rodilo onda kada je on došao iz omladinaca u prvi tim Zvezde. Ja sam tada bio kapiten. Znao sam kako je teško u tom periodu i stao sam njemu u zaštitu. On je tada živeo u Zemunu, a ja na Novom Beogradu. Išao sam po njega kolima da ga pokupim pred trening. On je tad imao 18 godina i nije imao dozvolu za auto. Drugačije te igrači gledaju kad vide da izlaziš iz kola kapitena, a drugačije kad dolaziš autobusom. Imao je punu moju zaštitu, ali je sve to zaslužio. Kum mi je.

Aleksandar Janković

I Aleksandru Jankoviću sam kum. On je tek posebna priča. Srećan sam što ga imam u životu, ali i što sam imao priliku da mu budem kum, mladiću koji mi je najviše značio za vreme omladinskih dana. To je drugarstvo za ceo život.

Belgija

U Zvezdi sam branio do 1997. godine, a onda sam prešao u Belgiju. Dobio sam ponudu da pređem u Porto, ali tadašnji trener Šekularac je rekao: “Ako Milojevića pustite da ode u Porto, onda ću ja da se oglasim.” Nisu me pustili, pa sam ja propustio priliku da odem u Belgiju u decembru, ali sam već u junu dobio ponudu Anderlehta.

Tamo sam proveo deset godina, bio sam šest godina u Anderlehtu, a onda još četiri u Lokerenu. Iskoristio sam svoj boravak tamo da dobijem dvojno državljanstvo, a preko mene i moja porodica. To nam je mnogo pomoglo kad su bile sankcije, jer nam nije trebala viza. Imao sam svoj put, koga sam se držao i nisam dozvoljavao da me bilo ko upliće u politiku. Pitali su me i politička pitanja, a ja sam im odgovarao otprilike ovako: “Znate šta, ja sam sportista, ako hoćete da me pitate nešto u vezi sa sportom, nema problema, ako ne, onda nemam šta da vam kažem.”

Dan kad je sve stalo…

I… onda… Vraćao sam se novembra 2007. iz Belgije za Beograd. Na auto-putu kroz Nemačku promašio sam skretanje za Keln. Usporio sam kako bih nakratko video kako da se vratim na pravi put. A onda… Sve je to bilo u trenutku. Prvo su jaka svetla nekog kamiona obasjala moj automobil, a onda se čuo ogroman prasak. Nastao je mrak, tišina… Sve je stalo. Vatrogascima je trebalo tri sata da izvuku Milana Lovrea, oca fudbalera Gorana, i mene. Njemu tada, hvala bogu, nije bilo ništa.

Klinička smrt

Doživeo sam kliničku smrt, lekari su se borili za moj život, svi organi su mi otkazali, počev od pluća, preko bubrega, do mozga. Probudio sam se posle dvanaest dana iz kome. Spaslo me je to, posle su mi rekli, što sam imao jako srce. Nisam pio, nisam pušio. Eto, i to je jedna od mojih poruka, naročito mladima, to da se ne prepuštaju olako porocima. Čovek jednostavno ne zna šta može sve da mu se dogodi i koliko je dobro ukoliko ne prkosi sudbini.

Prijatelji se u muci poznaju

Kolege iz Belgije došle su odmah posle nesreće u bolnicu u Ahen da me posete. Često su me obilazili, tražili su od lekara u Nemačkoj najbolji mogući tretman i najbolju terapiju za mene, uz reči da će oni kao klub snositi sve troškove. Međutim… Neko je bio brži. Sve bolničke troškove, negu i ostalo platio je moj dobri kum Dejan Stanković. Igrao je tada u Italiji i, kad god je mogao, dolazio je da me obiđe i da mi na rastanku kaže: “Labude, samo se ti bori!” Ove njegove reči i danas ne zaboravljam.

Mnogo mi pomaže i Aleksandar Janković, kao i moj šurak Milan Đukić iz Australije. Zvezda me nikad nije odbila, uvek je pomagala, i kad je imala i kad nije.

Supruga

Pričao sam ti već o utakmici u Kelnu. E, ona je značajna po još nečemu. Pamtiću je zauvek jer sam pre polaska u Keln prvi put poljubio moju Marinu. Bili smo na autobuskoj stanici, a ona mi je tada onako tužnim glasom rekla: “Zvonko, morate da pobedite Keln…” Kakav je to trenutak bio. Rekao sam joj da ne brine ništa, zagrlio sam je i pao je prvi poljubac. To je jedna lepa priča.

Najveća podrška

Moja Marina i ja smo celog života imali izvanredan odnos. Sada sam u situaciji u kakvoj jesam, nepokretan sam, a ona se brine o meni. Kad se desila nesreća, rekla mi je: “Zvonko, ti si vodio računa o meni kad si bio na vrhuncu slave, a sada je vreme da ja to tebi vratim. Ja ću biti uz tebe dok si živ.” Srećan sam što pored sebe imam ovakvu ženu. Prijatelji se najbolje poznaju kada dođe stani-pani. Lako je u dobru biti dobar, a kada dođe stani-pani, tad je drugačije.

Deca

Otac sam troje dece. Imam sina Mladena, koji ima 25 godina, njega sam dobio sa Marinom. E, onda smo se nas dvoje malo posvađali i odlučili da se razvedemo brzo nakon što se on rodio. Tada sam se oženio Sanjom i sa njom dobio ćerku Tijanu, ona ima 24 godine. Međutim, dve godine kasnije sam se ponovo oženio Marinom i otad se nismo razvodili. Dobili smo tada i Magdalenu, ona ima 21 godinu.

Mnogo sam ponosan na svoju decu, moj Mladen je završio građevinski fakultet i sada radi kao građevinski inženjer u jednoj firmi u Beogradu. On je pokazao da je vrlo uspešan i samostalan i nije hteo da živi na račun svoga oca. Sam se borio za status u društvu i zbog toga mu skidam kapu. Tijana je vrsna odbojkašica, koja igra za Crvenu zvezdu, a Magdalena studira menadžment. Oni su moja najveća sreća na svetu.

Nema predaje

Život je čudo. Govorili su mi da ću da se hranim na kašičicu, da ću ležati u krevetu, da neću moći da pričam, da će vrh biti ukoliko bih uspeo da sednem. A ja sam seo! Doduše, u invalidska kolica, ali sam seo! Bio sam tri godine u Ribarskoj Banji, ali želim da uradim sve da se oporavim. Uspeo sam i da sednem za volan automobila!

Da su me videli doktori, garantujem ti da bi pojeli sopstvenu diplomu, ha-ha-ha! Dostigao sam mnogo više nego što su lekari predviđali. Opet, nisam zadovoljan, jer, čim sam u kolicima, potrebno je još mnogo snage, volje, kao i nekih lekarskih intervencija da bi se to završilo. Čekam bolje dane, čekam da medicina napreduje, jer ne kaže se džabe da kad je glava na ramenima – sve je moguće!

PRATITE NAS I NA INSTAGRAMU:

Izvor: Kurir
Foto: Privatna arhiva / Kurir

YOU MAY LIKE

KOLUMNA, KOVAČEVIĆ: Đokovićev put kojim se ređe ide, popločan očevim glupostima, našim kompleksima i svetskom zaverom
BRITANSKI NOVINAR OPISAO NOLETOV PUT DO VRHA: "Diskvalifikovan, zabranjen, deportovan" i na kraju najbolji!
ENVER KRENUO NA HODOČAŠĆE U MEKU: Srbi me zaustavljaju na putu, časte ručkom, plate smeštaj!
MILVOKI PROSLAVIO SVETOG SAVU: Patrijarh Porfirije poručio roditeljima: "Ne učite decu samo da budu Srbi..." (FOTO+VIDEO)
PATRIJARH STIGAO U ČIKAGO, DOČEKALA GA DECA I PESMA: "Najveće moje zadovoljstvo je susret sa braćom i sestrama, susret sa ljudima"
IVANIŠEVIĆ OTVORIO DUŠU: Nole može da urla i da me psuje, ali mora da pobeđuje, i ja sam bio lud!
"BOŽJA PRAVDA PRED OČIMA BILA GEJTSA": Čuveni španski pisac tekstom podigao spomenik Đokoviću!
“ON JE NAJVEĆI KOJI JE IKADA DRŽAO REKET”: Cicipas se poklonio Noletu: Hvala ti što me činiš boljim!