Connect with us

Srbija

INTERVJU, SUDIJA MIODRAG MAJIĆ: Srbija je postala zemlja apsurda. Ovde komedijaši postavljaju pravila, a od genijalaca prave kriminalce i budale!

Published

on

Sudija Apelacionog suda, doktor krivičnog prava, Miodrag Majić, osim po britkom stavu i kritikama svakodnevnog društvenog i političkog života, pažnju javnosti budi i svojim romanima. Njegov prvenac, triler “Deca zla” brzo je postao bestseler. Ima i svoj blog, gde redovno piše o korupciji, nepotizmu, političkim pritiscima u pravosuđu, a u septembru mu izlazi novi roman, potpuno drugačiji od prethodnog.

Da li se ovih dana više osećate kao sudija ili kao pisac?

-Kako se selimo, ovih dana se najviše osećam kao fizički radnik. U poslednjih nekoliko meseci mahom sam se bavio prenošenjem kutija sa knjigama i pokućstvom, tako da je intelektualni rad bio u drugom planu. Verovali ili ne, promena mi je prijala. I inače mislim da precenjujemo svoje profesionalne uloge. Na početku karijere, jedan prijatelj mi je rekao: “Najveći problem svakog sudije nastaje kada počne da veruje da je zaista sudija.” Zapamtio sam te reči i nikada nisam prestao da relativizujem značaj bilo kog zanimanja ili titule. Posmatram ih isključivo kao privremena ruha koja povremeno navlačim i koja je pogrešno mešati sa istinskim bićem, za koje verujem da je kompleksnije od bilo koje od ovih usputnih komponenti. 

Šta Vam budi pažnju?

-Učenje, novi izazovi, traganje za rešenjima kompleksnih problema… Raduje me kada učim nešto novo, bilo da je reč o pravnom konceptu, strukturi književnog dela, ili restauraciji rama za ogledalo. Posmatrao sam ovih dana momke iz ekipe za selidbe i divio se tehnici koju koriste pirlikom nošenja krupnih komada nameštaja. Nije samo sviranje klavira umetnost, već to može biti i njegovo tegljenje na treći sprat. Samo dok učimo, rastemo. Intrigiraju me logička, ali i rasuđivanja suprotna logici. Po prirodi stvari, pažnju mi privlači i zlo u ljudima i način na koji se ovo distribuira i utiče na druge. Bojim se da smo odavno zakoračili u epohu u kojoj su različiti oblici zlog, nehumanog i uopšte anticivilizacijskog ponašanja postali dominantni i da će biti prilično teško izbaviti se iz takvog stanja. 

Kao društvo, preskočili smo čitave civilizacijske epohe i ovaj deficit se još intenzivnije oseća u kriznim periodima. Otomansko, ali i komunističko nasleđe, samo su doprineli nepoverenju građana u demokratske mehanizme, okrenuvši ih pojedincima koji nude prečice i čvrstu ruku, a to je uvek opasno

Vri i u svetu, vri i u Srbiji. Koja je razlika?

-Uprkos prividnim sličnostima, suštinske razlike ipak postoje. Najznačajniju vidim u institucionalnoj tradiciji koja postoji u zapadnim demokratijama, a koja ovde nedostaje. Iako ne treba potcenjivati više puta potvrđenu činjenicu da se vekovi civilizacije mogu raspasti u nekoliko godina pri pojavi destruktivnih društvenih snaga, institucije su te koje i dalje predstavljaju najsnažniju branu nedemokratskim režimima i društvenoj patologiji. Naš problem je u tome što mi nikada nismo imali snažne institucije, niti smo u njih verovali. Kao društvo, preskočili smo čitave civilizacijske epohe i ovaj deficit se još intenzivnije oseća u kriznim periodima. Otomansko, ali i komunističko nasleđe, samo su doprineli nepoverenju građana u demokratske mehanizme, okrenuvši ih pojedincima koji nude prečice i čvrstu ruku, a to je uvek opasno. Pojedinac je često nemoćan i pri suočavanju sa samim sobom, a kamoli u sudaru sa društvom u kojem se permanentno odvijaju sukobi interesa miliona jedinki.

Ako biste merili pritisak sudstva u Srbiji, koji bi to rezultat bio?

-Bez sumnje, zabrinjavajući. Atmosfera u kojoj pravosuđe funkcioniše odavno je sve samo ne normalna. Jednu za drugom, suštinski smo razarali institucije, stavljajući ih u službu političke moći. Privatizovali smo ih. Institucije više ne služe državi i društvu, već ličnim interesima političara i njihove klijentele. Pravosuđe tu nije bilo, ali nije ni moglo biti izuzetak. Kada jedno društvo regresira, u većoj ili manjoj meri ovakav trend prate svi njegovi segmenti. Problem je u tome što je pravosuđe stvoreno sa idejom da bude poslednja brana svemoći izvršne vlasti, poslednja prepreka Levijatanu etatizma. To je njegova osnovna istorijska funkcija. Kada tu funkciju ne vrši, pravosuđe gubi smisao i pretvara se u sopstvenu suprotnost, a upravo se to predugo događa kod nas. Na moju veliku žalost, mnoge kolege su što aktivno, što ćutanjem i pristajanjem, značajno doprinele ovakvom stanju. Pristajale su na ispunjavanje želja, nisu se ponašale sudijski, nisu uspevale da se suprotstave kada je trebalo. A sudija koji ne ume da se suprotstavi ni ne treba da bude sudija. Može se biti pravnik i u gradskoj upravi i u partijskoj podružnici. Nije ovo posao u kojem je dozvoljeno pečatiranje ranije donetih akata. Ovo je posao za nezavisnog, slobodnog, mislećeg čoveka. A takvih je i u pravosuđu, nažalost sve manje.

Ovde su stalno ne meti intelektualci, ili kako ih vlast kvalifikuje “lažna elita”. Kako se osećate spram ovog pitanja?

-Ne razmišljam o tome da li me neko ubraja u elitu ili među intelektualce. Takva svrstavanja, naročito nakon decenija karikaturalnog korišćenja ovih pojmova, deluju prozaično i jalovo. Međutim, izvesno je da pripadam krugu ljudi koji neretko smeta ovdašnjim vlastodršcima. Da ne bude zabune, u mom slučaju to nije prvi put. Imao sam sukobe i nerazumevanja i sa ranijim političarima i političkim opcijama. Navikao sam na to da me ovdašnji “dvorjani” gledaju s podozrenjem. Jedina razlika je, možda, u tome što su ovi sadašnji zaista sistematični u progonu onih koje smatraju nepodobnima. Pored toga, čini se da stvari ovde u poslednjih nekoliko godina postaju sve ogoljenije. Ranije se, uprkos negodovanju, ipak tolerisalo i poneko suprotno mišljenje. Sada su stvari dovedene do apsurda. Možeš biti potpuni besprizornik i komedijaš, ali ako si sa “prave strane”, biće ti omogućeno da postavljaš pravila. Isto tako, možeš biti i genije, ali ako nisi na kursu, bićeš proglašen za kriminalca i budalu. A to je zaista žalosno i jedan je od najboljih pokazatelja da se ovde stvari zapravo i ne žele učiniti boljim. 

Da li ste imali problema zbog svojih stavova i javne kritike vlasti?

-Pitanje je šta ko smatra problemima. Oduvek sam govorio ono što mislim i činio onako kako osećam. Rano mi je postalo jasno da će takav stav izazivati negativne reakcije onih koji žele da sve nas vide u istom stroju. Zato se ne žalim. Naučio sam da sa određene distance posmatram način na koji se prema meni ophode pojedini narodni poslanici, ministri pa i sam predsednik države i da to ne primam previše k srcu. Shvatam da je to deo njihove predstave, estetike i načina na koji komuniciraju s ljudima od čijih glasova zavise. Zaista verujem da im namera nije da zastraše mene, jer su službe odavno profilirale svoje “neprijatelje” i znaju da to nije baš tako lak posao. Sa jedne strane to je igrokaz koji određenom broju lakovernih birača pokazuje da se zna ko je gazda u kući, a sa druge strane to je i poruka onim kolegama koje bi se mogle drznuti da i same iskorače i kažu i urade ponešto od onoga što misle. U svakom sluačaju, reč je o jeftinoj predstavi koja me preterano ne dotiče.

Živeli ste u Londonu godinu dana, u Moskvi skoro dve. Kakve su te slike?

-Bile su to godine mladosti i ubrzanog sazrevanja. Godine otkrivanja sveta, njegovih lepota, ali i zamki. Mnogo onoga što danas znam naučio sam probijajući se kroz prepreke koje su postavljale druge kulture i nepoznata pravila. Međutim, sa ove distance na to vreme gledam sa specifičnom setom. Odlazili smo tada zbog jednog režima koji smo smatrali pogrešnim, mladalački smo se borili za drugačije društvo i verovali da je ono moguće, a sada, u zrelim godinama, shvatamo da smo trideset godina kasnije, zapravo, na istom mestu. Životi moje generacije zapravo su stalni krugovi ponavljanja i tapkanja u mestu.

No, kada me ophrva malodušnost pomislim da Katarinu, Savu, Vuka i Doru, i shvatim da sam ih dobio upravo vraćajući se i birajući teži put. Tada postanem svestan da mi bez njih, čak i oslobođenje od svih nedaća koje ovdašnji život nosi, ne bi vredelo. I onda dignem glavu, zarežim i zagrizem još jače. 

Je l’ Vam žao što niste na vreme “zapalili” odavde?

-Mnogo puta sam sebi postavljao slično pitanje, naročito imajući na umu da sam jedan od prvih iz generacije otišao u inostranstvo. Postojali su trenuci kada sam bio pomalo ljut na sebe što sam verovao da će naša generacija uspeti da popravi stvari. Ljut ne zbog sebe, već zbog klinaca kojima ćemo i mi, sve je očiglednije, ostaviti u nasleđe ovu gomilu šuta u kojoj je potrebno pronaći poneku zdravu ciglu s kojom je moguće graditi novu kuću. No, kada me ophrva malodušnost pomislim da Katarinu, Savu, Vuka i Doru, i shvatim da sam ih dobio upravo vraćajući se i birajući teži put. Tada postanem svestan da mi bez njih, čak i oslobođenje od svih nedaća koje ovdašnji život nosi, ne bi vredelo. I onda dignem glavu, zarežim i zagrizem još jače. 

Kako zvuče vaši razgovori sa prijateljima iz inostranstva?

-Moji prijatelji su mahom otišli pre dvadeset, trideset godina, tako da se, pri retkim susretima, uz Azru ili Indekse, sećamo dogodovština iz mladosti. Većina njih ima uvid u ovdašnja zbivanja, i gotovo svi su otišli odavde smatrajući da je život suviše vredan da bi bio protraćen u popravci nepopravljivih društvenih okolnosti na Balkanu. Zbog toga mahom ne trošimo dragocene trenutke na priče o ovdašnjim usudima. Odavno smo shvatili da pravog odgovora na pitanje “otići ili ostati” nema i da će na to i generacije koje dolaze, jednako kao i mi, morati da daju neke nove, ali uvek intimne odgovore. 

Gde ćete na more?

-Ove godine, kao i većina, verovatno ću more potražiti na reci ili jezeru. A možda se zadovoljim i našom terasom koju smo supruga i ja konačno sredili onako kako smo oduvek želeli.

Piše: Aleksandar Đuričić Foto: Media Centar, N1

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement