Stefan Milenković je za života postigao što nijedan srpski, a bogami i retko koji od svetskih muzičara, dovoljno da bi bez problema mogao ovog časa da se penzioniše i do kraja života živi od stare slave. Ko je zaboravio, da podsetim… Srpski wunderkind sa violinom je pre nego što će napuniti 15 godina već svirao pred papom Jovanom Pavlom Drugim, američkim predsednikom Reganom i sovjetskim Gorbačovom, u međuvremeniu podržao solističke koncerte u svim čuvenim svetskim koncertnim salama. Ali, umesto da leži na lovorikama, on je aktivniji nego ikada….
Po povratku iz Amerike, gde je 14 godina bio profesor violine na prestižnom univerzitetu u ilinoisu, Milenković se u Srbiji maksimalno posvetio školovanju mladih violinista na Novosadskoj muzičkoj akademiji, u istom gradu je i umetnički direktor koncertne sale, nastupa na solo koncertima… i još stiže da sa Neletom Karajlićem napuni Tašmajdan sa projektom „Rok El Klasiko“, urnebesnim crossoverom klasike i rokenrola.
Prosto da se čovek zapita otkud i dalje toliko energije i motivacije u nekome ko je već ostvario toliko toga.
Da se ne bi mi pitali, upitali smo Njega, Stefana Milenkovića, koji je ovih dana stigao u Ameriku, gde će naredne dve nedelje provesti na turneji koja počinje 27 i 28. oktobra, nastupima u Čikagu i Vitonu (Wheaton) u organizaciji Camerata Chicago. Sponzor ova dva koncerta je bračni par Srba, Tatjana i Nikola Nenadović, a sav prihod od ulaznica ide za „Life Line Chicago“, ogranak humanitarnog društva koje je osnovala princeza Katarina Karađorđević.
Razgovor smo počeli pitanjem da li je srećan ili se pokajao zbog povratka u Srbiju od koga je prošlo tri godine, a posle decenija života u inostranstvu…
-Mi smo izuzetno srećni upravo tu gde smo sada. Niti ja niti moja familija ne gledamo na povratak u Srbiju kao na neki eksperiment, sa iščekivanjima koja će se možda ili možda neće ostvariti, nego jednostavno mi naš život, naš rad, naše sposobnosti nosimo sa sobom, gde god da smo. Ovo nam nije prva selidba, prvo menjanje sredine, pogotovo meni. Još 1992. sam sa porodicom iz Beograda otišao u Italiju, tamo živeo pet godina. Nakon toga sam sa 20 godina sam otišao u Njujork, na Džulijard, pa posle za Ilinois, gde sam bio profesor 14 godina. Onda je došlo vreme za povratak u Evropu, sa bazom u Srbiji.
Svaki taj korak je bio pun uzbuđenja, svaki je bio prikladan u to vreme i mi sada ne bismo poželeli da budemo nigde drugde nego u Srbiji. Nijedna zemlja nije savršena, ali o tome nismo ni razmišljali kada smo odlučivali da se vratimo. Godinama nas je vuklo da se vratimo u Evropu i na kraju smo shvatili da je najlogičniji potez povratak u Srbiju, gde su moji roditelji, gde su nam prijatelji, kao i fantastični studenti kojima sam želeo da se posvetim. Mislim da sam dovoljno proveo u inostranstvu, skoro četvrt veka, i da je ovo došlo u pravi čas, kaže Milenković na početku razgovora za Serbian Times.
Koliko Vam se život promenio u odnosu na stil kojim ste živeli u Americi?
-Život se peromenio, mnoge stvari su drugačije i uvek postoji taj neki period adaptacije. Ono što je možda najveća razlika jeste što sam mnogo više u žiži javnog mnenja, ali to i jeste deo moje misije – da na najbolji mogući način promovišem klasičnu muziku u Srbiji. To podrazumeva intenzivan javni život, za razliku od Amerike, gde sam mogao lakše da se sakrijem. Bio sam spreman na to i sve se uklopilo u viziju koju smo moja porodica i ja imali pre dolaska u Srbiju.
Vaš sin je prve korake napravio u Srbiji…Koliko ste srećni zbog toga i koliko je bilo teško/lako ponovo se privići na život u Srbiji, koja nije ona iz koje ste jednom bili otišli?
-Moj sin je zapravo trebao biti rođen u Srbiji, ali zbog pandemije Covida smo se u Americi zadržali godinu duže nego što smo planirali. Lepo je što je stao na noge u Srbiji, koju ja nikada nisam zapostavio. Svake godine sam dolazio minimum po dva-tri puta, tako da mi nije trebalo dugo da se priviknem na novi život. Mnoge stvari su se promenile, nisam ni očekivao da to bude „ista ona zemlja“, ali te uspomene čuvam i volim. Treba reći i da smo se mi promenili, ali smo ovde došli otvorenog uma da se adaptiramo na sve ono što nas dočeka. Što je i uzbudljivo, u neku ruku. A nas troje smo po prirodi avanturisti. Supruga i ja, a bogami i sin još od rane dobi pokazuje jaka crte avanturizma.
Da li ste zadovoljni onim što ste uradili za vreme provedeno u Srbiji, da li ste ste ostvarili ono što ste zamislili? Jedna od stvari jeste bila i inicijativa „Srbija stvara“, šta je na tom polju urađeno?
-Moja ideja je bila da se vratim i da na što bolji način doprinesem razvoju klasične muzike i violinske škole u Srbiji i da se ta škola onda maksimalno promoviše u svetu. Naišli smo na veliko razumevanje sa mnogo strana, od pojedinaca i organizacija. Jedna od njih je bila i inicijativa „Srbija stvara“, čiji sam ja jedan od kreativnih ambasadora, uz mnoge muzičare, glumce, umetnike, naučnike. To je platforma kojoj je svrha povezivanje kreativnih industrija i kreativnih ljudi u Srbiji, i Srbije sa svetom. Naišli smo na veliko razumevanje za naše projekte, između ostalog i za veliki Violinski masterklas koji smo ove godine održali već treći put i koji je privukao ogroman broj prijavljenih, od kojih smo na kraju probrali 18 violinista iz Srbije i celog sveta.
To su upravo one stvari za koje živim, pored moje solističke karijere…Moji studenti, razvijanje violinističke škole, pedagogija. Svi oni koji su bili spremni da pomognu, a među njima je tu od početka prisutna i Inicijativa „Srbija stvara“, su dobrodošli. Ima još puno projekata, stvari se razvijaju, od te moje zamisli je u međuvremenu nastao Internacionalni violinski institut, gde ćemo, pored lekcija iz violine, imati i časove kamerne muzike, što je jedan zahtevan projekat, jer mesta na kojima se radi tako nešto ima malo u svetu.
Dobili ste pre koju godinu Orden Karađorđeve zvezde prvog stepena. Šta i koliko Vam znači to priznanje, ali i nagrade I priznanja generalno?
-Svaka nagrada znači i prija. Ali iskreno, ja o tome uopšte ne razmišljam. Potpuno sam koncentrisan na svoj rad, familiju, saradnike, razmišljam o budućim projektima za mlade muzičare u Srbiji, tako da nemam vremena da mislim o nagradama. Ako priznanje dođe, biću zahvalan, ali ne radim i ne živim zbog toga. Čak i kada sam išao na takmičenja nisam to radio zbog nagrada. Možda sam želeo da budem najbolji, ali to je onda moja lična nagrada – da znam da sam odsvirao najbolje što sam mogao. Diplome, pa čak ni finansijske nagrade, nikada mi nisu bile motivacija.
Sledeće nedelje se vraćate u Ameriku, u kojoj ste proveli mnogo godina, ovaj put samo zbog par koncerata. Šta Vam znači Amerika i da li planirate u nekom trenutku da se vratite ovde?
-Divno je vratiti se u Čikago, u kome smo živeli dve godine. Volim Ameriku, volim mnoge stvari koje ovde postoje. Tu imamo mnogo prijatelja i mnogo uspomena i to ostaje ugrađeno u moj život zauvek. Što se tiče povratka u Ameriku, ništa nije isključeno… Ja na život gledam kao na jedan proces, ne kao na destinaciju. Radujem se predstojećim koncertima, turneji koja traje dve nedelje, susretima sa ljudima…
Da li ćete u Čikago i Vitonu svirati na Gvadaninijevoj violini koja ove godine slavi 240. rođendan?
-Da, sviraću na violini iz 1783.godine. I ranije sam je uvek donosio u Čikago zbog Džona Bekera, koji je jedan od najvećih eksperata na svetu za restauraciju, odnosno održavanje tih važnih istorijskih instrumenata, pa ću iskoristiti priliku da je odnesem na proveru. Svaki ton na takvim violinama koje traju tolike godine je privilegija, tako da jedva čekam da je podelim sa publikom.
Sa terena klasike ste iskoračili u rok muziku, kroz saradnju sa Neletom Karajlićem i projekat Rok El Klasiko. Je li koncert na Tašu bio poslednja velika stvar u toj priči ili možemo da očekujemo još neko iznenađenje?
-Sa Neletom smo dve-tri godine gurali taj projekat, i još uvek vlada interesovanje za njega, tako da očekujem neke nastupe sledeće godine. To jedna veoma dinamična odiseja, jedan veoma zabavan eksperiment u kome imamo atraktivnu interakciju. Uvek sam imao raznolika interesovanja i sada sprovodim u delo mnogo akcija koje su već započete, a koje oduzimaju dosta vremena. Takođe sam i umetnički direktor u gradskoj koncernoj dvorani u Novom Sadu koja ima mnogo koncerata. Imam punu klasu od 9 fenomenalnih violinista na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, tu su koncerti koje stalno sviram, kao i još puno drugih obaveza. Ipak, pored klasike, nađem vremena i za te projekte koji imaju neku malo drugačiju priču, pa se takav jedan sprema i za sledeću godinu.
Da li ste povećali brojku od 600 skokova padobranom, jeste li nastavili taj hobi i u Srbiji?
-Na žalost, slobodnog vremena u poslednje vreme imam baš malo, tako da ove godine uopšte nisam skakao. Ali i dalje obožavam padobranstvo i stalno gledam u nebo kada ću imati priliku da ponovo skačem. To je jedan od mojih hobija, mojih „ventila“, a imao sam ih raznih u životu. Jedan od njih je vožnja električnih skutera i električnog monocikla. To je isto jedna stvar koja me oduševljava, koja mi daje taj osećaj slobode i meditacije. To je ono što mi je potrebno i dovoljno da se resetujem i da se vratim muzici punih baterija.
Da li i dalje vozite motore, praktikujete jogu, ili su Srbija i rođenje deteta izmenili te neke navike?
-Uvek treniram nešto, idem u teretanu, trčim, praktikujem jogu. Motore nisam vozio od Amerike, ali sam to zamenio sa ovim malo jačim električnim trotinetima. U našoj kući uvek postoji nešto što odudara od norme. Godinama sam plesao tango, bavio se borilačkim veštinama. Sve je to deo moje ličnosti, bitno je da nikada nije dosadno. Pogotovo što sad imam i sina. I mislim da je bitno da njegovo okruženje uzbudljivo i neobično, uz naravno maksimalni oprez i odgovornost. Mi volimo avanturu, tako da će i on biti takav 100%. Zašto se menjati i ići protiv svoje prirode?
Da li je ranč u Vajomingu ostao cilj za neke pozne dane, ili ste ga u međuvremenu zamenili nekim Zlatiborom, ili Fruškom Gorom?
-Ranč u Vajomingu mi je neki ideal prirode, prostranstva, tih pejzaža koji su kao u filmu, to je i dalje neka moja fantazija. Ali u Srbiji ima mnogo predivnih mesta i stigli smo u ovih nekoliko godina da uživamo u njima. Veoma bitno je da čovek istraži maksimalno zemlju u kojoj živi. Tako sam ja Ameriku istražio koliko god je to bilo moguće, jer sam osim avionom, putovao i motorom, prešao je tako dva puta uzduž i popreko. Prvi put sam, a drugi put sa suprugom, na dva motora. Video sam sve što vredi videti. Voleo bih da i Srbiju upoznam tako podrobno. Ima tu još kutaka gde nismo bili, ali planiramo. Vajoming ostaje san, ali nije isključeno da se ta vizija malo modifikuje, pa da „Vajoming“ pronađem u Srbiji.
Violinu držite od svoje treće, na sceni ste već 43 godine, svirali ste pred papom, predsednicima Amerike, Rusije…Šta biste posle svega poželeli sami sebi, koja Vam je neispunjena želja?
-Imam toliko stvari koje sam već uradio, onih koje se trenutno dešavaju, te još dosta planova, pa prosto nemam tih nekih posebnih želja. Ili već radim nešto što sam poželeo, ili ću da radim. Ne postoji to nešto što se kao velika želja što se preliva kroz život. Sve takve stvari gledam da ostvarim, samo je pitanje vremena. Opet kažem, karijera je proces, nije destinacija i ja sam se u poslednjih nekoliko godina intenzivno posvetio tome da maksimalno ojačam tu našu, srpsku, violinsku školu, to je danas moj najveći cilj. A naravno da imam još neke ideje koje polako ostvarujem. Sve što želim ja i uradim, zaključuje Stefan Milenković za Serbian Times.
Piše: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva