Connect with us

Amerika

INTERVJU, SAVA RAKOČEVIĆ O EMIGRACIJI, 3.DEO: Sramota je da srpska deca u Americi ne govore srpski jezik, nestaćemo kao narod ako se tako nastavi!

Published

on

Poražavajuće je da deca naših emigranata u Americi ne govore maternji jezik. Na žalost, njihovi roditelji ne znaju dovoljno o svom narodu, svojoj istoriji, da bi mogli to da prenese na svoju decu.

Dok razgovaramo sa Savom Rakočevićem u njegovom domu u Linkoln parku u Čikagu, sa prozora se pruža veličanstven pogled na jezero Mičigen i centar grada, u kome se oblakoderi takmiče po visini i modernoj arhitekturi. Sa druge strane, ambijent u kome se nalazimo sušta je suprotnost i kontrateža tehnologiji i betonu koji nas okružuju sa svih strana. Zidovi prepuni starih knjiga, fotografija, i naravno Savinih slika.

JOVAN DUČIĆ I LUJ XVI

Među komadima nameštaja, Sava skreće pažnju na stolicu, i jedan stoni sat, koji su nekada pripadali velikom srpskom pesniku i diplomati Jovanu Dučiću, kome je poslednja životna stanica bila tu nedaleko, u Geriju, Indijana.

ČUVA DUČIĆEVU ZAOSTAVŠTINU: Sava Rakočević pored nameštaja starog 300 godina

-Skupljam lične stvari Jovana Dučića, smatram to nekom vrstom svoje obaveze i dužnosti, da to sačuvam od zaborava i uništenja. Ova garnitura za sedenje je iz doba Luja XVI i stara je 300 godina, stajala je u njegovoj sobi. Tu je i ova lampa. Nudili su mi bogatstvo za te stvari, ali nisam pristao, jer smatram da niko to ne bi bolje čuvao od mene. Novac tu ne igra nikakvu važnost, ovo su vrednosti koje prevazilaze značaj novca. Dučića smatram vrlo značajnim čovekom u srpskoj istoriji. Iako su ga Titovi komunisti proglasili fašistom i elitistom on je bio sjajan, vanvremenski čovek, što nijedan režim ne može da poništi. Ne samo kao osnivač moderne srpske poezije (uz Milana Rakića) i priznati svetski poeta, nego i kao kompletna ličnost. Bio je poznavalac umetnosti, istorije, politike, veliki gospodin koji je bio rado viđen gost po evropskim dvorovima, gde je odlazio kao ambasador Srbije, od Istanbula, preko Sofije, Rima, Atine, Kaira, Madrida…Potekao je iz Trebinja, Hercegovine, odakle se vinuo u visine, pa će i ove stvari jednog dana verovatno završiti u njegovom Muzeju u Trebinju.

DOBRIČINA ISKUŠENJA

Bio je svedok trenutka kada je još jedan veliki srpski pisac, njegov prijatelj Dobrica Ćosić, odlučio da uplovi u politiku i postane predsednik Jugoslavije.

-Dobrica je mislio da može nešto da uradi. Uostalom, što ne bi mislio, puno gori od njega su vladali. Nije se pokajao posle svega. Dobricu treba znati iz vremena kada je bio Titov, a i posle, kada to nije bio, jer to su dve osobe. On je bio podjednako iskren u obe situacije. Jednom mi se njegova žena, Božica, požalila rečima: “Ovaj narod ne zaslužuje Dobricu.” Možda je i bila u pravu. Zanimljivo, kada bi dolazio u Ameriku, osim u moj stan, Dobrica je išao samo po institucijama, nikad po crkvama i srpskim organizacijama.

VELIKI PRIJATELJI: Sava i Dobrica Ćosić

NESTAJANJE SRBIJE

Danas, Sava Rakočević je veoma tužan što se Srbije iseljava, što se iz nje svake godine odliva jedna reka mladih, školovanih, sposobnih ljudi, koji svoju sreću i budućnost traže negde drugde. On najbolje zna kako je to teško, jer se pre više od 50 godina i sam otisnuo u emigraciju. Ipak, kaže da su to bila druga vremena i da je situacija danas mnogo dramatičnija:


Javljaju mediji da godišnje iz Srbije ode 60.000 mladog sveta. To su stvari koje vode samouništenju. Ne znam kakav plan imaju naši državnici, možda da na te naše prostore usele neki drugi narod, koji bi došao ne znam odakle

-Nekada smo u svet putovali, iz njega pisali tekstove i pisma, danas u svet bežimo. Javljaju mediji da godišnje iz Srbije ode 60.000 mladog sveta. To su stvari koje vode samouništenju. Ne znam kakav plan imaju naši državnici, možda da na te naše prostore usele neki drugi narod, koji bi došao ne znam odakle. Aktuelne su ove seobe sa Istoka, možda je plan da oni, te izbeglice, jednoga dana budu većina. A kada Srbi ne budu većina, možda neće biti potrebe ni da se ta država zove Srbija. Da se razumemo, nemam ništa protiv tih ljudi, ali sam zabrinut nad sudbinom svog naroda, koji se raseljava i polako nestaje.

Ali to, kako tvrdi, nije i jedini problem vezan za iseljavanje. Poražavajuće je, konstatuje, da deca srpskih emigranata već u drugom kolenu zaboravljaju svoj maternji jezik.

-Na žalost, njihovi roditelji nisu dovoljno naučeni da bi mogli da to prenesu na mlađe naraštaje. Većina ih ne zna mnogo o svom narodu, svojoj istoriji, da bi mogli to da prenesu na svoju decu. I to nije nešto zbog čega ih možete nazvati neškolovanim. Imaju oni neke škole, ti ljudi poznaju neke svoje nauke i profesije sa kojima ovde dolaze. To je više problem osećaja da je važno poznavati svoju prošlost i istoriju. Ali nisu oni krivi, kriva je država koja ih tome nije naučila, obrazovni sistem koji to nije potencirao. Oni su oskudni u svemu, pa i u rodoljublju, jer ne znaju dovoljno da bi biili ponosni i čuvali svoje korene.

Rakočević dodaje da se to ogleda i na primeru ktitorstva i spremnosti da se ti ljudi druže i udruže, da čine dela koja nisu samo do ličnog, već od nacionalnog interesa. A to su, po njemu, dve neraskidive stvari.

-Tragično je to koliko smo neorganizovani, koliko malo ljudi dolazi na proslave i praznike. Nekad je Srba ovde bilo puno manje, pa su bili kudikamo organizovaniji, spremniji da jedni drugima pomognu. Sve ove crkve i manastire što ih danas vidimo po Čikagu i drugim američkim gradovima, sve su to stvorili mali, skromni ljudi, koji su u potpalubljima došli za Ameriku, ali su imali jak nacionalni naboj, stvaralački, graditeljski, od svojih mizernih zarada su odvajali da bi iza sebe ostavili nešto. Nekada je ovde bilo svega 2-3 srpska doktora i isto toliko advokata, danas ih ima 200 ili 300, ali ni izbliza nisu ostavili trag koji su za sobom ostavili njihovi prethodnici. To treba da nas zabrine, nad takvim činjenicama kao Srbi treba da se zapitamo…Kuda idemo, gde smo izgubili taj osećaj pripadnosti, zašto nam potomci nisu ni do peta precima? A da bi takav osećaj imali, da bi znali ko smo i odakle smo, moramo da imamo znanje, roditelje i učitelje koji će nam to preneti, odgoj. Voleo bih da grešim, ali mi se čini da će se ova deca utopiti u ovaj novi svet i nestati, na žalost. Ali teško je biti Srbin danas kada nemaš državu u pravom smislu. Država je entitet koji ima svoje granice, a Srbija nema i ne zna svoje granice, završava svoju besedu Sava Rakočević.

Razgovarao: Antonije Kovačević Foto&video: Goran Pikula/Priv. arhiva

ANTRFILE: INSPIRACIJU NALAZIM U VODI

ZVUK VODE GA UMIRUJE I INSPIRIŠE: Sava Rakočević i pogled na jezero Mičigen

Svaki slikar o slikarstvu promišlja na neki svoj specifičan način. Sava Rakočević ima teoriju o bojama i njihovom prirodnom skladu u prirodi koji, ako se ne prenese na platno, delo nema vrednost.

-Otkud je boja, čovek se pita. Šta je svetlost, kako stiže do nas, kuda putuje. Kako je boja stigla na zemlju, ko ju je poslao, to su pitanja kojima sam se dugo bavio. Nije boja ono što kupiš u prodavnici pa istisneš iz tube na paletu. Treba gledati šta je boja u prirodi, da li može sama za sebe, bez materije na kojoj dolazi. Boja je deo onog kamena, drveta. Zato svaka slika mora imati strukturu materije na kojoj je boja potekla, inače je bezvredna, bez korena. Pitao me je jednom jedan poznati američki slikar da li na mene utiče ova atmosfera, ovi soliteri, staklo i beton. Kažem, nemoguće je živeti da stvari ne utiču na tebe, ali ja moju inspraciju ne mogu da nađem u soliterima, ja živim sa vodom, šumom, maglom, oblakom. Naročito vodom. Dok je slušam, ona u meni budi neke iskonske stvari, kakve sve samo priče ona može da donese…

Razgovarao: Antonije Kovačević Foto&Video: Goran Pikula

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement