Connect with us

Amerika

INTERVJU, RADOVAN ROY DOBRAŠINOVIĆ: Naš najuspešniji biznismen iz Čikaga otkriva tajne svog uspeha, priča koju mora da pročita svako ko sanja američki san!

Published

on

U Čikagu, prestonici balkanske kamiondžijske industrije, postoji jedno ime koje svi, bez obzira na veru i naciju, izgovaraju sa poštovanjem i uvažavanjem. Ime Radovana Roya Dobrašinovića. On je, kažu, došao prvi, probio led i širom otvorio vrata onima koji su stigli posle njega. Te 1997.godine, kada je na američko tle stupio ovaj Beranac iz plemena Vasojevića, koji za sebe s ponosom kaže da je Srbin iz Crne Gore, u ovom biznisu nije bilo imigranata, naročito ne onih iz Istočne i Jugoistočne Evrope.

Odrastao u skromnoj seoskoj porodici, Roy je svoje najranije detinjstvo proveo pomažući roditeljima u polju. Dok bi se druga deca igrala fudbala, on bi sa ocem, majkom i braćom obrađivao zemlju. Ove radne navike, kako ističe, mnogo su mu značile kasnije u životu. Tada je naučio da samo disciplina i upornost vode čoveka do njegovog sna.

Po struci pomorac, školovan u Baru, 1991.godine rešio je da sa vode pređe na kopno. Iskrcao se u Kvebeku, Kanada sa napunjenih 22, onda otišao za Toronto, pa produžio za Vankuver. Tamo je prvo radio fizičke poslove, čistio sneg, kosio travu, radio na građevini, da bi kanadsku priču završio u Windsoru, gde je u luksuznom kazinu radio kao blackjack & rulet dealer. Posle godinu dana odlučio je da skine belu košulju i crnu leptir-mašnu, preseli za SAD i počne da radi na ostvarenju svog Sna!

Karijeru kamiondžije počeo je u Akronu, Ohajo, rodnom mjestu košarkaškog kralja Lebrona Džejmsa, da bi 23 godine kasnije postao neophodan biznis partner trucking industrije na prostorima SAD-a.

Ovo je priča o njemu, a još više praktično uputstvo na temu: Kako da ostvarite američki san kad na početku priče nemate baš ništa, osim nekih životnih principa donetih iz zavičaja, praznih džepova i mnogo želje za uspehom.

ŽIVOTNI PRINCIPI ZAVIČAJA: Radovan Roy Dobrašinović sa ocem u rodnom selu

– Kamione sam počeo da vozim 1997.godine, a kompaniju otvorio u Čikagu dve godine kasnije. Tada u ovom poslu nije bilo ni Poljaka, ni Srba, Litvanaca, Bugara, Makedonaca i svih ostalih. “Compass” je prva kompanija porijeklom iz našeg kraja svijeta koja se bavila kamiondžijskim biznisom na prostorima Amerike. Kad sam ja ovdje stigao, nije bilo naših ljudi u trucking biznisu. Što sam sjeo za volan? Iskreno, bio sam svejstan da je svaki početak težak, nisam maštao ni gajio lažne nade, jer nisam znao engleski jezik i nisam mogao da budem advokat, bankar ili stok broker na Vol Stritu. Ušao sam u kabinu i napravio plan. Radio sam naporno, ali nisam trošio na skupa kola, izlaske itd, nego sam svaki dinar štedeo i ulagao u biznis.

Prvi kamion kupio je posle godinu dana, a onda išao korak po korak, koristeći periode kada je tržište raslo da doda gas i uveća kapital. Danas, zahvaljujući viziji koju je sledio od prvog dana, njegova kompanija “Compass Holding” ima multimilionski biznis i uspešno sarađuje sa preko 2.500 kompanija i 50.000 vozača kamiona, ima preko 6.000 kamiona i prikolica na prodaju i rentiranje, a finansijska grupa Holdinga trenutno finansira poslove u transportnom biznisu u iznosu od preko 140 miliona $. Posao je u međuvremenu proširio u 10 američkih država. Samo u njegovim kancelarijama radi 300 ljudi (ističe da ih je 60% sa naših prostora), koji se u okviru nekoliko podkompanija bave osiguranjem, finansiranjem biznisa, pomažu ljudima da otvore firme, obučavaju ih, obezbeđuju najpovoljnije uslove kreditiranja pri kupovini ili rentanju kamiona i prikolica, a tu je i sektor koji partnerima obezbeđuje ono najosnovnije na čemu biznis počiva- jeftino gorivo – zahvaljujući dugogodišnjim ugovorima sa velikim petrol kompanijama. I sve to pod jednim krovom.

Kad se čovek suoči sa svim ovim ciframa i podacima, nameće se logičko pitanje: Kako je do toga došao?

-Jedan od principa kojih sam se držao jeste taj da sebe nikad nisam postavljao kao čoveka koji sve zna, jer je ta vrsta sujete opasna i po biznis i po čoveka. Slušao sam pametnije i iskusnije od sebe, od početka okupljao dobre i stručne ljude, saradnike, koje sam pitao za mišljenje, konsultovao se. Slušao sam i moje poslovne partnere, konkurenciju, svakoga ko je mogao da mi da pravu informaciju. Bilo je i loših dana, kada market pada, ali nikad nisam razmišljao da odustanem. U mojoj kompaniji postoje dva pravila. Prvo je: “Nikad ne odustaj!”. A drugo: Zapamti prvo pravilo!”, malo u šali, više u zbilji, kaže u svojoj ispovesti za Serbian Times Radovan Roy Dobrašinović.

Poslednjih godinu i po dana transportnu industriju drma kriza, što se vidi i po broju ugašenih kompanija. Dobrašinović, međutim, kaže kako je sve ovo već viđeno...

-Ovo nije kriza, ovo je samo korigovanje tržišta. Za preko 20 godina, koliko sam u poslu, tržište je uvek išlo upside-down, gore-dole, to je prosto pravilo koje se ponavlja. Svakih 5-7 godina otpadaju oni koji ne rade pametno, koji se zaleću. Ozbiljni ljudi se u dobra vremena biznisa spremaju za ona loša, koja će doći. S druge strane, kad je čovek pošten prema sebi i drugima, uvek postoji način da izađe iz problema, makar mu neko pomogao u tome. Kriza može da bude i dobra stvar, jer tek tada vidiš ko ti je lojalan partner. Ima ljudi koji brzo zaboravljaju i “za dolar više” odlaze u druge kompanije, pa kad se nasuču na lažna obećanja onda kreće panika. Mi tu krizu uopšte nismo osjetili, zato što smo se na vrijeme organizovali i smanjili poslovni rizik na minimum.

I dok mnogi kao krivca za krizu i pad profita u transportnoj industriji krive predsednika Trampa i njegove anti-uvozne mere, kojima je značajno smanjen priliv robe iz Kine, EU i Meksika, naš sagovornik tvrdi da je za propast mnogih kompanija, među njima i naših, kriv – ljudski faktor.

-Loš menadžment je glavni razlog gašenja kompanija u posljednje dve godine. Ljudi su uzimali kredite neplanski, bez pokrića, kupovali kamione, prikolice, trošili na skupa kola i luksuz. Umesto da rentaju kamione dok ne zarade neki živ novac, oni razmišljaju na sljedeći način: “Ajde da ja uzmem kredit, da se zadužim, pa ćemo lako.” Onda navrat-nanos ubace u kamione loše vozače, prve koji naiđu, pa ti i takvi onda naprave nesreće, i na kraju nemaš više odakle da isplaćuješ rate za kamion. A sve zato što bi htjeli brze pare i instant uspjeh. Zato prave nepromišljene odluke, lako precene svoju kreditnu sposobnost. I naravno, onda je na kraju kriva Banka koja oduzima njihovu imovinu i kompanije.

On naglašava da je ključna stvar u poslu kojim se bavi uvek bila i biće – osiguranje.

-Cela Amerika počiva na sistemu osiguranja, on upravlja ekonomijom. Tako je bilo kada sam ja počinjao, tako je i dan danas. Kad sam to shvatio, ja sam 2008. biznis sa kamiona usmerio na osiguranje i oko tog stuba krenuo da gradim kompaniju. Sve što sam na sopstvenoj koži osetio i doživeo ja sam primenio u mom biznisu. Uvek pažljivo slušam moje klijente, krećem se u tim krugovima i svestan sam sa kakvim se problemima susreću, pa sam tako i prilagodio našu ponudu, kako bih našao rešenje i pomogao im. Tako da moji klijenti danas krajem svakog mjeseca šalju izveštaj prema kome se određuje visina osiguranja a prosječna cijena je 5 do 7 hiljada dolara po kamionu. Napravili smo formulu po kojoj ljudi uvek znaju koliko će platiti. Taj sistem je dobar za cash flow, a ljudi koji rade u accountingu nemaju stres, ono što se zove “insurance nightmare”.

-Ono po čemu se takođe razlikujemo od drugih osiguravajućih kompanija jeste da svi ljudi koje osiguramo automatski postaju naši partneri i članovi Asocijacije (ITA). Šta to mijenja, pitaš me? Mijenja mnogo, suštinski. Npr, kad u sistemu “open insurance” platiš osiguranje, tvoje pare su otišle. Kada uplatiš osiguranje kod nas, za svaki uloženi dolar dobiješ po akciju (share). Trenutno imamo oko 140 kompanija koje su u statusu partnera, sve ukupno blizu 14.000 kamiona pod našim osiguranjem. S vremena na vreme organizujemo sastanke “share holdera”, razgovaramo, pravimo planove za budućnost. To niko u Americi osim nas ne radi.

Svaki dan molim Boga da moji partneri zarade što više više novca, jer to znači da će ostati i za mene. Ako su svi oko tebe uspešni, nema šanse da propadneš. Na nesreću, malo ljudi tako razmišlja. Zlatno pravilo je da nikada ne iskorištavaš nečije neznanje, već gledaš ljude da naučiš, ako se daju učiti.

Da bi taj, ključni segment posla, vezan za osiguranje, funkcionisao kako treba, najvažnije je, po Dobrašinoviću, obezbediti visoke “safety standarde” po pitanju stručne obuke i tako svesti rizik od nesreća i štete na najmanju moguću meru.

-Sve kompanije u našoj Asocijaciji ulaze u standardizovan sistem obuke. Naš safety trening nije nekoliko zbrda-zdola izgovorenih rečenica koje vozači slušaju, već ozbiljna obuka posle koje si spreman na sva iskušenja koja te čekaju na putu. Sve moje i iskustvo mojih ljudi gledamo da prenesemo na ljude koji su naši partneri, pre svega vozače i safety menadžere. Zato je naše osiguranje toliko uspešno, što mnogo ulažemo u obuku koja je inače bolna tačka većine, naročito naših kompanija. Tvrdim da za svaki dolar koji uložiš u safety dobiješ nazad minimum 10$. Problem je što naše kompanije hoće da postanu velike preko noći. A to ne može. Jedna od mudrih deviza koje sam čuo u ovom poslu jeste i ona: “Nikad ne odustaj od uspeha na duge staze zarad brzog profita”.

Trucking biznis je bara u kojoj ima puno malih i velikih krokodila, ali i zmija, guštera i gde veći uvek gleda da proguta manjeg ili ga bar povuče na dno, u šta se, na žalost, uverio i potpisnik ovih redova. Radovan Roy Dobrašinović, međutim, tvrdi da ne mora sve da bude tako…

-Ja sam svoj posao organizovao tako da svaki dan molim Boga da moji partneri zarade što više više novca, jer to znači da će ostati i za mene. Ako su svi oko tebe uspešni, nema šanse da propadneš. Na nesreću, malo ljudi tako razmišlja. Zlatno pravilo je da nikada ne iskorištavaš nečije neznanje, već gledaš ljude da naučiš, ako se daju učiti. Lako je nekome ko se ne razume u kamione prodati neku krntiju za više para nego što vredi, ali taj čovek će sutra shvatiti tvoju prevaru i ti ćeš ga izgubiti zauvek. I, šta si time dobio?

-Čovek nekih stvari mora i da se odrekne da bi uspeo u poslu. Kad sam odlučio da napravim Asocijaciju i krenem u posao sa osiguranjem, prodajom i lizingom, ugasio sam svoju trucking kompaniju jer je bilo glupo da budem konkurencija mojim partnerima. To je bila svesna žrtva, ali vredela je, jer danas je moja kompanija mnogo veća i uspešnija nego što je bila tada. Radujem se kada vidim da su mnogi koji su pre dve ili tri godine počeli kod mene sa jednim ili dva, danas imaju po sto kamiona. To je i moj uspeh. Neki to poštuju, neki ne, ali mi je svejedno drago što su uspeli. Takve se stvari pročuju i onda kompanije dolaze da rade sa nama. Ne samo naši Balkanci, već firme koje drže ljudi iz čitavog sveta. Danas u Compass-u imamo ljude iz 29 zemalja i ponosni smo zbog toga.

Često im kažem: “Lako je vama, Vi imate Roja, a ja nisam imao nikoga kada sam kretao”. Kad se samo setim koliko sam novaca izgubio i grešaka napravio, mogao sam tri puta Harvard da završim, smeje se i priseća svojih početaka.

Za dve godine provedene u Čikagu naslušao sam se priča o ljudima kojima je moj sagovornik pomogao da kupe prve kamione, vrate dugove ili čak izgrade čitave imperije. Na pomen toga, on samo sleže ramenima i odmahuje rukom…

-Svako svakoga pomaže, ali da to ne bi bila stvar ličnih simpatija i animoziteta, već jedna profesionalna mreža, ja sam odlučio da osnujem Asocijaciju, gde svaki partner koji poštuje pravila igre može da očekuje da će deliti uspeh. Klijentima besplatno otvorimo kompaniju, učimo ih kako da izabere kamione, kako da radi sa osiguranjem, savetujem ga da ne pravi greške koje sam ja pravio. Često im kažem: “Lako je vama, Vi imate Roja, a ja nisam imao nikoga kada sam kretao”. Kad se samo setim koliko sam novaca izgubio i grešaka napravio, mogao sam tri puta Harvard da završim, smeje se i priseća svojih početaka Radovan Roy Dobrašinović, Srbin iz Crne Gore, vlasnik jedne od najvećih privatnih transportnih kompanija u Americi.

U DRUGOM DELU INTERVJUA: “Sramota je da naši momci ginu u kamionima bez osiguranja, da se po kafanama skuplja novac da ih vrate majkama…”

Razgovarao: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement