Glumac Nebojša Milovanović dosta rano je uzleteo na glumačkom nebu. Još kao student poslednje godine Fakulteta dramskih umetnosti u klasi čuvenog profesora Vlade Jevtovića ovaj rođeni Valjevac je zablistao u dva velika filmska hita – “Bure baruta” i “Lajanje na zvezde”.

Poslednjih godina manje ga gledamo na filmu, a više na daskama matičnog Jugoslovenskog dramskog pozorišta i kadrovima izuzetno popularnih TV serija, poput “Čizmaša”, Vojne Akademije”, “Folk”, “Andrija i Anđelka”…ali i u kabaretskoj večeri koja imenom (“Stand Down”) podseća na u poslednje vreme moderni komediografski žanr, ali…

-Žanr jeste komedija, ali više kabare, priče su moje lične, anegdotske, a ono što je bogatstvo i drugačije je najbolja poezija najvećih naših pesnika koju izgovaram, uz muzičku pratnju, uz koju izvodim i pesme Arsena Dedića, Darka Rundeka, ali i neke izvorne, poput “Stani, stani, Ibar vodo”, “Eleno kerko… Sve je to povezano dramski ali, iako ima manir i stil stand up komedije, tu je i dosta drugih elemenata. Osim po Srbiji, gostovao sam u Vankuveru, Parizu, Mariboru, Zagrebu, Crnoj Gori, u februaru sam nastupio u Bečkom Akzent teatru i svugde su reakcije publike bile iste, sjajne.

Tvoje “Stand Down” večeri promovišu poeziju koja se u javnosti tretira kao bezmalo arhaičan, skoro istrebljen vid umetnosti. Otkud ideja da ti poezija bude oslonac?

-Ideja da napravim “Stand down” je proistekla iz moje potrebe i saznanja koliko poezija koju izgovaram može da dodirne, oplemeni, razveseli ljude oko mene. Moderna forma je iz mog uverenja kako poezija može odlično da funkcioniše i u kombinaciji sa nečim što naizgled nema veze sa poezijom, a tiče se Stand up komedije. Pa je onda tu i muzika. Autori pesama koje pevam su imali poeziju kao polazište i sami su bili veliki pesnici. Tu mislim pre svih na Arsena Dedića.

Udruživanje u razne umetničke krugove po raznim kriterijumima često ubija slobodu i ličnost. Umetnost bi trebalo da ukazuje na deformitete u društvu, ali iz želje da svet bude bolji, kao i da postane trajna vrednost. Manjak je radosti i ljubavi.

U poslednje vreme viđamo te uglavnom na daskama matičnog pozorišta JDP, a nešto manje na filmu, koji te je kao žanr svojevremeno lansirao. Je li to stvar tvog ličnog izbora ili…?

-Činjenica je da sam na početku snimio dva filma koji su postali kultn, “Lajanje na zvezde” i “Bure baruta”. I u samoj kinematografiji to nisu česte pojave da sa dva takva filma snime skoro u istoj godini a tek ne da u njima mlad glumac dobije šansu. U poslednje vreme i u svetu i kod nas televizijske serije snimaju se filmskom tehnologijom i svaka epizoda se tretira kao film. Tako sam i ja poslednjih godina najviše u tv serijama. Pozorište je rudnik u kome glumci pronalaze svoje rude, katkad i dijamante, a ekrani su površina gde se oni prikazuju. Ima me i u filmovima, ali pravih susreta sa ozbiljnim ulogama trenutno je više na televiziji i pozorištu. To je trenutak i ne može biti drugačije, jer mene publika pre svega zna kao filmskog glumca, što ja i jesam.

Srpska država izdvaja za kulturu manje od 2% budžeta. Koliko je moguće napraviti u takvim okolnostima?

-Nije sve ni u budžetu. Stvar je i u prioritetima kao i u izboru projekata koji se podržavaju. Što se tiče Filmskog centra mislim da je tu situacija bolja poslednjih godina, televizija ima svoje načine finansiranja, ali strategija finansiranja u kulturi je važna stvar. Navešću vam nekoliko primera. Film “Moj jutarnji smeh” je snimljen sa malo novca, a postaće trajna vrednost za našu kinematografiju. Predstava “Stand down” sa Nebojšom Milovanovićem je napravljena sa mnogo ideja, energije i potrebe i sa 0 dinara – a živi i raduje ljude već šestu godinu…

Na mejnstrim pozorišnoj sceni skoro da uopšte nema komada koji se bave onim što nam se dešava, sada i ovde. Šta misliš, zašto je to tako?  

-Vreme koje živimo se ubrzalo. Ne može se smestiti tačno u pravi žanr. Blagajna je postala osnovno merilo kvaliteta i uspeha jedne predstave, a entuzijazam je reč koja se pogrešno tumači. Znači nadahnuće, želju za životom i stvaranjem, a kod nas to zvuči kao da ste rekli amaterizam ili neka uzaludnost. Udruživanje u razne umetničke krugove po raznim kriterijumima često ubija slobodu i ličnost. Umetnost bi trebalo da ukazuje na deformitete u društvu, ali iz želje da svet bude bolji, kao i da postane trajna vrednost. Manjak je radosti i ljubavi.

Neke tvoje kolege su najavile odlazak iz Srbije, a neke su već otišle. Da li si ti razmišljao o preseljenju u neke krajeve gde bi tvoj rad možda više bio vrednovan? 

-Kao mlad glumac da, ali sada ne. Svojoj porodici najviše mogu da pružim sada i ovde i tako će uvek i biti, zbog jezika koji je glumcima odavde, koliko god dobro savladali neki drugi, i dalje velika barijera. Većina tih kolega i ode da bi se vratili sa nekim novim  iskustvom, retki su oni koji zaista uspeju, i ja im skidam kapu. Ali to sve ne znači da nisam svestan kolike su mogućnosti pred glumcem velikog talenta u zemljama gde je umetnost i kultura na visokoj lestvici vrednosti.

Imaš četvoro dece, u vremenima kada najveći broj porodica u Srbiji ima jedno dete… Je li to odraz tvog religijskog, patriotskog ili ličnog stava i osećaja? 

-To je lični, čovečanski stav moje supruge i mene. Srećni smo kada postanemo nekome ugled i primer, ali najviše je to stvar ljubavi i mogućnosti koja se ne može meriti ni sa čim, a to je sreća uzrastanja u velikoj porodici.

Da, nuđeno mi je da postanem član političke partije i povremeno mi se nudi. Nisam bio zainteresovan za nešto što nema jasnu ideju koja bi me mogla okupirati, a već se kao sistem pokazalo ne baš po najboljem. Uglavnom je to bilo neko mesto gde se najviše glumaca nalazilo, pa se valjda podrazumevalo da svi tu treba da pripadaju

Kakav je položaj glumaca u srpskom društvu danas? Na šta sve pristaju, koliko ih je borba za pozicije, novac, privilegije učinila manje umetnicima po nekoj klasičnoj definiciji…? Koliko biraju, a koliko su birani? 

-Glumcima je u opisu profesiju da budu birani. E sad, ako su dosta birani onda mogu i da biraju. Neki postaju producenti da bi, između ostalog. oni mogli da biraju, a neki ulaze i u politiku uglavnom iz sličnih razloga. Svega toga je oduvek bilo i biće, ali je sve i stvar materijala od koga je čovek napravljen. I na kraju je samo to važno. Znam i neke kolege koji su zahvaljujućipozicijama mnogo pomagali svojoj struci,i to je takođe za poštovanje.

Da li ti je nekad nuđeno da postaneš pripadnik neke političke partije? I ako jeste, kako si odgovorio i odreagovao?

Da, nuđeno mi je i povremeno mi se nudi. Nisam bio zainteresovan za nešto što nema jasnu ideju koja bi me mogla okupirati, a već se kao sistem pokazalo ne baš po najboljem. Uglavnom je to bilo neko mesto gde se najviše glumaca nalazilo, pa se valjda podrazumevalo da svi tu treba da pripadaju. Sve to nisu dovoljni razlozi za priklanjanje nekome i nečemu.

Šta misliš o svojim kolegama koji su postali članovi i funkcioneri političkih partija? Misliš je da je moguće biti glumac u punom formatu sa partijskom knjižicom u džepu?

-Mislim da sam donekle odgovorio na to u prethodnim pitanjima. Teško je uskladiti te stvari, ali ima i izuzetaka. Međutim, oni su tu da potvrde pravilo.

Nijedan ulični, narodni bunt, od 1991. godine naovamo nije prošao bez glumaca u prvom planu. Šta je to što srpske glumce tera da se stavljaju na čelu narodnih masa u kriznim periodima? 

-Isto kao i druge ljude kada je protest u pitanju, ali su glumci zanimljivi jer imaju prepoznatljivost i neku vrstu identifikacije koja je odlično sredstvo za prenošenje određene poruke, odvođenja mase u nekom smeru itd.

Koliko glumac može i sme ostati neutralan u vremenima kada se dešavaju nekakvi istorijskim raspleti? 

-Sve je pitanje stava, ali je teško za glumce jer se od njih često očekuje da se njihov ugled i voljenost u narodu često koristi u razne svrhe. Glumci koji su pošteni  prema sebi  to prepoznaju pa možda zbog toga bivaju neutralni.

U kakvoj bi Srbiji voleo da živiš? I, da dobiješ priliku da budeš predsednik na nedelju dana, koje su to tri stvari koje bi prvo napravio?

-U Srbiji gde svako živi pristojno od svog posla i nema mnogo razloga da se bavi nečim što nije njegov posao. Prvo bih sa svojim građanima počistio naša dvorišta i sredinu u kojoj živimo. Od svog dvorišta sve počinje.

Piše: Antonije Kovačević Foto: Nebojša Babić / “Koreni”