Američka fudbalska reprezentacija osvojila je Ligu nacija CONCACAF zone, a ekipu je sa klupe predvodio srpski stručnjak Marko Mitrović, koji je prošle godine imenovan za selektora U19, a ove za pomoćnika selektora A reprezentacije.
Slavlje se još nije stišalo a američka reprezentacija je već nastavila takmkičenje u Gold Cup, gde su ciljevi isti – osvajanje trofeja. Marka Mitrovića zatekli smo na treningu, gde vredno radi sa ekipom, i upitali kako je izgledalo proteklih godinu dana njegovog života, od kada je izabran za selektora američke mlade reprezentacije…
-Što se tiče prethodnog perioda i rada sa U19 selekcijom, jako sam srećan i zadovoljan. Mislim da smo uspeli da promovišemo neke mlade igrače, da im pomognemo u njihovom razvoju, a u isto vreme da razvijemo model igre koji bi predstavljao naš identitet. Imali smo dosta dobrih utakmica gde smo mogli da vidimo gde smo u tom našem procesu i mislim da smo na jako dobrom nivou. U aprilu ove godine sam se priključio A selekciji kao pomoćni trener, da pomognem na dva velika turnira. Uspeli smo da osvojimo Ligu Nacija pre neki dan i trenutno igramo Gold Cup.
Kakav je osećaj predstavljati srpsku školu fudbala kao selektor američke reprezentacije?
-Ja sam ponosan što sam Srbin i naša zemlja će uvek imati posebno mesto u mom srcu. Drago mi je kad god mogu da je reprezentujem na pravi način i ovaj poslednji pehar sija i za Srbiju. Sigurno je da sam puno toga naučio u Srbiji o fudbalu i kao igrač ili kao trener, ali moram da istaknem da sam imao prilike da učim i na svim ostalim mestima gde sam radio i živeo i da mi ta iskustva pomažu da budem što bolji trener i čovek.
Ispričaj nam nešto više o svom životu pre dolaska u Ameriku. Gde si rođen, odrastao…
-Odrastao sam u Srbiji, u Beogradu. Proveo sam 12 godina kao igrač u Crvenoj Zvezdi, omladinskoj školi i prvom timu. Posle sam promenio nekoliko klubova i zemalja, pre nego sto sam odlučio da prestanem sa igračkom karijerom i posvetim se trenerskom pozivu. Zavrsio sam Matematičku gimnaziju “Veljko Vlahović” i kasnije menadžment u sportu, a u međuvremenu sam stekao i UEFA PRO licence.
Bio si deo omladinske reprezentacije koja je 2015.godine osvojila Svetsko prvenstvo na Novom Zelandu i donela nam jedinu svetsku titulu pobedom nad Brazilom. Šta pamtiš sa tog turnira i kako danas gledaš na taj veliki uspeh?
-To su prelepe uspomene koje ostaju zauvek. Predstavljati Srbiju na bilo kom takmičenju je neprocenjivo, a osvojiti sa njom Svetsko prvenstvo je sigurno nešto što svi pamtimo sa posebnim emocijama. Često razmišljam o tome, sećam se svih tih divnih momenata sa jednom sjajnom grupom ljudi i igrača. Posebna je privilegija bila biti deo te grupe.
Zašto Srbija nije uspela da iskoristi potencijal te generacije u seniorskoj konkurenciji i postigne nešto više?
-Mislim da se ta generacija plasirala na neka velika takmičenja, što bih ja gledao kao pozitivan rezultat. I dalje imaju vremena da naprave novi iskorak na Evropskom ili Svetskom prvenstvu. Verujem da smo igrački sposobni za to.
Šta je dovelo do toga da dođeš i Ameriku i kako je tvoja karijera ovde tekla?
-Došao sam na poziv Veljka Paunovića u Chicago Fire. Tamo smo proveli 4 godine, stekli afirmaciju ovde. Nakon toga sam sa Veljkom proveo i dve godine u Engleskoj pre nego što sam odlučio da se vratim nazad u USA. Nekako smo se moja supruga, deca i ja lako navikli na život u Americi i Čikagu i doneli odluku da ovde i ostanemo. Mada se u sportskim karijerama jako teško može predvideti šta je sledeće.
Je li za tebe bilo iznenađenje kada si izabran na poziciju selektora mlade reprezentacije SAD? Ipak je to funkcija na koju se ne biraju često stručnjaci iz drugih zemalja, samim tim je i velika čast...Da li to znači i da u Fudbalskom savezu SAD cene srpsku školu fudbala?
-Zaista je velika čast, ali i obaveza. Znao sam da sam spreman za tu ulogu i to mi je bilo jako važno da donesem odluku. Ovde ima trenera iz celoga sveta što je jako dobro, jer možemo da razmenjujemo iskustva i znanja. Mislim da ljudi u Americi znaju da prepoznaju ono što im treba, pa da im je to prioritet u selekciji ljudi.
Koliko u Americi ima naše, srpske i balkanske talentovane dece, i da li se neko od njih nalazi na tvom spisku kandidata za U19 reprezentaciju?
-Ima dece sa svih strana, pa naravno i iz Srbije i sa Balkana. Mislim da u različitim uzrasnim kategorijama ovde imamo igrača čiji su koreni bukvalno iz celoga sveta.
Koliko se razlikuje doživljaj fudbala kod Amerikanaca u odnosu na to kako ga žive Evropljani, Srbi…?
-Pre svega, ja bih i Evropu podelio na različite delove, na različite zemlje. Na primer, nije ista kultura, strast i sve ono što ide uz bilo koji sport u Nemačkoj, Engleskoj, Španiji ili Srbiji. Samim tim, teško je generalizovati. Ovde ljudi vole sport. Sjajna je infrastruktura, odlična poseta, jako kvalitetan fudbal… Mislim da je MLS jedna izuzetno interesantna liga.
U američkim školama, osnovnim i srednjim, dosta se igra fudbal/soccer, ali uspesi reprezentacije na svetskim prvenstvima još uvek nisu na tom nivou. Šta je ono što im nedostaje?
-Ovde fudbal izuzetno napreduje. USA je igrala jedan jako kvalitetan fudbal na Svetskom prvenstvu u Kataru, iako je bila jedna od najmlađih reprezentacija. To je jedna jako talentovana ekipa sa puno potencijala i uz dosta dobrih mladih igrača koji napreduju iz dana u dan. Biće jako konkurenti u bliskoj buducnosti, iako već sad mogu da se nose sa najboljim selekcijama sveta.
Kroz američku ligu pridefilovali su mnogi poznati srpski igrači i treneri, od Bogićevića i Prekog Radosavljevića, do Kataija i Veljka Paunovića. Koga Amerikanci najviše pamte?
-Mislim da se ljudi koji prate fudbal sećaju svih njih. Neki su napravili jako dobre MLS karijere, a neki su bili jako uspešni igrači indoor soccer-a. Svakako smo prepoznati kao sjajni tehničari i igrači sa odličnim smislom za igru. Sve su to veliki igrači bili. Imamo i sad odlične igrače u MLS: Joveljića, Petrovića, Veselinovića, Radoju…
Ko je tvoj profesionalni, igrački i trenerski uzor?
-Moji roditelji su pre svega moji najveći uzori. Moj otac Stanko i moja majka Jelica. Oni su me oblikovali kao čoveka. Najviše sam kao dete o fudbalu naucio od čika Tome Milićevića i Vladimira Petrovića Pižona. Sa njima sam radio devet godina u mlađim kategorijama Crvene Zvezde i oni su me oblikovali kao sportistu. Moram da spomenem i Veljka Paunovića, koji je imao veliki uticaj sve vreme moju igračku i trenersku karijeru.
Razgovarao: Antonije Kovačević
