Connect with us

intervju

INTERVJU, KOKAN MLADENOVIĆ: Voleo bih da pošaljem Vučiću razglednicu u Zabelu

Published

on

Politički sistem u Srbiji je kancerogen i gotovo je nemoguće izvesti operaciju uklanjanja tolikog zla, bezakonja i nepravilnosti, a da Srbija preživi. S obzirom na to da je situacija bezizlazna, verujem da bi svako od prestalih normalnih stanovnika naše zemlje stavio potpis na papir kojim se operacija odobrava

Kokan Mladenović, pozorišni sveznalac, reditelj čije predstave odjekuju, baš kao i njegov glas kada sumira život na ovim prostorima. Autenitičan, svoj, slobodno bi se moglo reći hrabar, jedan od onih koji se nije prijavio na uvek otvoren konkurs vlasti – da za neku sinekuru,  mesto u Savetu kreativnih industrija ili nekom upravnom odboru – podrži ono što propagira SNS sa svojim satelitima.

Trenutno po tekstu Milene Bogavac, sa Markom Grubićem, kompozitorom i producentom, u saradnji sa Šabačkim pozorištem i Centrom za kulturu iz Tivta, radi, onoliko koliko im vanredne, političke i sve ostale okolnosti dozvole, predstavu „Aplikacija Voland“.

-Pokušavamo da kroz ispitivanje žanra srednjevekovnog moraliteta napravimo predstavu u kojoj je aplikacija „Voland“, koju smo kreirali, ravnopravni učesnik. Publika pomoću aplikacije odlučuje  o svim važnim mestima u predstavi, igra se i zabavlja se. Naravno, igračka vrlo često postane – plačka, pa će se tako i naša publika suočiti sa pitanjima digitalne bezbednosti, opasnosti po sopstvenu privatnost i celim tim „tamnim vilajetom“ viralne sfere. Premijera „Aplikacije Voland“, planirana za 18. avgust u Šapcu će, verovatno, sačekati jesen, a mi se još uvek nadamo tivatskoj premijeri, planiranoj za 5. avgust, na festivalu Purgatorije u Tivtu.

Stalno citiram izjavu Vaclava Havela, koji je u svom prvom predsedničkom intervjuu, uprkos očekivanjim da će za sve teškoće češkog naroda okriviti Ruse ili komunizam, rekao: „Mi danas nosimo ružno odelo. I bilo bi lakše reći da su nam to odelo sašili drugi. Na žalost, to odelo i sve što nosimo, sašili smo sami sebi.“ Tako je i sa nama.

Kakav je život prema Vama ovih dana?

-Život je, jednostavno, skup svega onoga što ste uradili ili niste uradili. Zavisi od nas samih, bez obzira koliko mi u Srbiji volimo da se žalimo i lamentiramo  da nam je za sve, uvek, kriv neko drugi, neko ko upravlja našim životima, otežava ih i dovodi nas u nepodnošljive situacije. Stalno citiram izjavu Vaclava Havela, koji je u svom prvom predsedničkom intervjuu, uprkos očekivanjim da će za sve teškoće češkog naroda okriviti Ruse ili komunizam, rekao: „Mi danas nosimo ružno odelo. I bilo bi lakše reći da su nam to odelo sašili drugi. Na žalost, to odelo i sve što nosimo, sašili smo sami sebi.“ Tako je i sa nama. Sami smo sebi skrojili ovaj sumrak demokratije, sami smo skrojili Aleksandra Vučića, izopačenog autokratu koji vlada Srbijom na način nezamisliv u ma kojoj zemlji koja želi da sebe nazove republikom i demokratijom.

Velika opasnost se krije u tome što nagomilani bes naroda nema ko da kanališe. Politička opozicija u Srbiji gotovo da ne postoji, sindikati su korumpirani, a nevladine organizacije su uglavnom na prodaju. Ostaje nam da verujemo u čudo

Kako se osećate u Srbiji ovog leta?

-Ova strašna godina, prepuna smrti, vanrednih okolnosti, godina u kojoj smo shvatili koliko ne raspolažemo sopstvenim životima i koliko su svi naši dugoročni planovi trošni i promenjivi, napokon dobija svoj smisleniji oblik. Srbija se budi i buni. Ne možemo živeti u zemlji kojom upravlja organizovana kriminalna grupa na čelu sa predsednikom države, njegovim bratom i njihovom svitom, pažljivo raspoređenom na premijerska, ministarska ili funkcionerska mesta u službama bezbednosti. Politički sistem u Srbiji je kancerogen i gotovo je nemoguće izvesti operaciju uklanjanja tolikog zla, bezakonja i nepravilnosti, a da Srbija preživi. S obzirom na to da je situacija bezizlazna, verujem da bi svako od prestalih normalnih stanovnika naše zemlje, stavio potpis na papir kojim se operacija odobrava.

Ostaje da se nadamo da će se desti  čudo neviđeno.

Velika opasnost se krije u tome što nagomilani bes naroda nema ko da kanališe. Politička opozicija u Srbiji gotovo da ne postoji, sindikati su korumpirani, a nevladine organizacije su uglavnom na prodaju. Ostaje nam da verujemo u čudo – da će se pojaviti neko, ili da će protesti izroditi neku novu silu ili organizaciju koja će učiniti da pacijent zvani Srbija preživi i oporavi se.

Kada biste merili pritisak ovom društvu, koji bi to rezulatat bio?

-250/0. Toliko je poslanika u parlamentu naše zemlje i toliki je njihov doprinos da naša zemlja ne bude ruglo Evrope.

Šta će biti sa pozorištem? Hoće li nam trebati dvogled da bismo gledali predstave?

-Pozorište je, od svog nastanka, pre 2.500 godina, i dalje najvažniji kolektivni ritual zajednice. U pozorište ne idete samo da biste gledali određenu predstavu, već i da biste je gledali sa drugim ljudima, verujući da može da utiče na vaše emocije, stavove, da otvara probleme koje se tiču čitave zajednice i vodi aktivni dijalog sa vama koji ste u publici. Bez obzira na to što su se, pored pozorišta kao prvog mas-medija, pojavili mnogi mediji, verujem da je fenomen živog dejstva teatra, glumačke igre i energetsko- emotivne povezanosti glumaca i publike, nezamenljiv i da teatar ne mora da brine za svoju budućnost.

Sa druge strane, ukoliko se sve u ovoj zemlji pretvori u pozorište, a pretvara se, neće biti lako uspostaviti ili vratiti umetničke standarde koji će jasno razdvajati ozbiljnu umetnost teatra od vašarskog glumljenja svega i svačega, a pre svega glumljenja normalne zemlje, onako kako to nevešti glumci koji vode našu  državu zamišljaju.

Odavno ne šaljem razglednice, ali bih u jednom slučaju napravio presedan. Poslao bih aktuelnom predsedniku Srbije razglednicu u Zabelu. Na njoj bi pisalo „Pozdrav iz slobodne Srbije“.

Ponajmanji problem u svemu tome je pandemija. Ona će doći i proći. Nakon nje će ostati da žive virusi primitivizma, grandomanije, nesuočavanja sa sopstvenim delima i nedelima, virusi neukusa i nemorala, koji su mnogo opasniji za sve nas.

Šta pričate sa prijateljima iz inostrastva i iz inozemstva, i na šta se svode ti razgovori?

-Korona virus je smanjio planetu na kojoj živimo i sveo je na realnu meru. Sve te silne vojske, nuklearno naoružanje, novac i moć, svi ti stupidni Trampovi ili diktatorski Putini, postali su smešni u odnosu na virus koji ne poznaje granice, rase i nacije. Prijatelji iz inostranstva su, naravno, zabrinuti za sopstveno zdravlje i zdravlje svojih bližnjih. Prijatelji iz regiona, ili regije, kako volite, su, poučeni nagomilanim negativnim iskustvima, zabrinuti zbog uzurpacije građanskih prava i demokratskih institucija, koje naše podjednako korumpirane političke elite sprovode pod plaštom borbe protiv pandemije.

Kome šaljete razglednice? I odakle ?

-Odavno ne šaljem razglednice, ali bih u jednom slučaju napravio presedan. Poslao bih aktuelnom predsedniku Srbije razglednicu u Zabelu. Na njoj bi pisalo „Pozdrav iz slobodne Srbije“.

Razgovarao: Aleksandar Đuričić, Serbian Times Foto: Youtube

Advertisement