Connect with us

Uncategorized

INTERVJU, GLUMAC IVAN JEVTOVIĆ: Kad sam prvi put pobegao od kuće, na ulici me je pronašao Slavko Štimac, i odveo kod Sonje Savić…

Published

on

Na Terazijama sam sreo Slavka Štimca, koji je primetio da lutam i pitao me je da li hoću da idem sa njim taksijem do njegove tadašnje devojke Sonje Savić. Tada vidim čudesnu Sonju Savić, u tom neurednom stanu, koja ga prekorno pita: “Šta mi dovodiš ovu decu?“

Ivan Jevtović osim što je glumac i pedagog, piše i poeziju, a ima svoj muzički bend „Psihobilje“. Pritom razvija pozorište lektire „Vladimir Jevtović“, nazvano po njegovom ocu, čuvenom profesoru Fakulteta dramskih umetnosti.

Ivan odiše nekom posebnom energijom i izgleda kao maneken dobrog raspoloženja. Uvek je obučen u nekim veselim, skoro klonovskim bojama, koje nosi kao da je rođen sa njima. Ovog leta je kolekciji zanimanja i interesovanja, dodao još jedno – prvi put je režirao tv seriju – i to poslednju epizodu treće sezone “Urgentnog centra”, u kojoj inače igra. Ne skriva uzbuđenje.

-Dobio sam priliku prvi put da režiram, ranije sam radio pozorišne predstave, bavim se pedagoškim radom, ali sada sam imao mogućnost da koristim čak tri kamere u jednom trenutku. Bilo je veliko zadovoljstvo jer sam mogao da biram glumce, a i priča je autentična. Uticao sam na dramatizaciju: prebacio sam radnju dešavanja u Republiku Srpsku i napravio sam vrlo zanimljivu priču o odnosu ljudi iz jednog sela u Bosni prem Romu, doktoru Refiku Petroviću koji dolazi iz Beograda da rešava razne situacije. Inspiracija mi je bila originalna, američka verzija “Urgentnog centra” čija radnja je smeštena u južne, konzervativne predele gde ljudi imaju probeme sa različitošću, bilo da potiče od imena ili boje kože.

Kako je došlo do toga da ti prepuste rediteljsku palicu?

-Verovatno nisu imali kud. Ljudima na snimanju moja neprestana inicijativa povremeno deluje i kao neki napad kreativne agresije.  Valjda su ukapirali da je bolje da režiram nego da sve vreme objašnjavam. Tako sam postao kapetan tog broda. Bilo je i naporno, ali i zabavno. Rečeno sportskim rečnikom, ušao sam na teren pred sam kraj utakmice, jer je kraj ove sezone “Urgentnog centra”, i postigao nekoliko golova.

Sada kada si osetio čari posla iza kamere, nameravaš li tim putem?

-Ovo mi se desilo u pravom trenutku. Došao je trenutak da se bavim i režijom. Na svetskom nivou dosta toga se menja. Izgleda da ćemo u sezoni 2020/2021 češće imati pozorišne gledaoce ispred ekrana, nego u publici. Gledaće se serije i online predstave. Ja sam prepoznao trenutak i brzo sam se aktivirao. Treba se prilagođavati novim situacijama. Dodatna vrednost svega toga je što će i naši ljudi koji žive u belom svetu moći da nas gledaju.

Kako će izgledati ovo leto 20/20?

-Baš sam jutros razmišljao o tome i setio sam se leta 1992. godine, dakle pre 28 godina. To je bio trenutak kada je narod nekadašnje Jugoslavije, svestan da smo u velikom problem, da je rat, tog leta ostajao kod kuće. Ljudi su bili sa svojim bližnjima, mnogi su i tada odlazili u vikendice, u sela, kod prijatelja, u šatore, na planine, u šume. Mi smo spremni na sve, pitanje žilavosti i izdržljivosti je naša konstanta. Verovatno da postoje narodi koji nemaju tu vrstu imuniteta, a mi ga definitivno imamo. Optimistično gledam na stvari i sada. Sa prethodnim iskutvom savladaćemo i ovo leto.

Šta su ti planovi, ako planovi uopšte više mogu da se prave?

-Ljudi koji su putovali po svetu i istraživali razne turističke destinacije, sada će otkriti veličanstvenu Srbiju. Trenutno svojoj ženi pokazujem neke nove destinacije jer sam uzduž i popreko obišao Srbiju, igrajući predstave u svim mestima gde ima struje. Preporučujem Surduk , na nekih 20 kilometara od Beograda. Prizori su identični kao na Kubi. Kada smo postavljali te fotografije niko nije verovao da smo u Surduku. Kada napunim baterije, a to radim dosta brzo, bacam se na nove poslove. Do kraja godine će izaći nova produkcija pozorišta lektire “Vladimir Jevtović”. Radim “Idiot” od Dostojevskog, što je ujedno i moja doktorska teza. Čak iako bude i samo online, neće mi smetati. Moći će da nas gledaju i u Čikagu.

Mi smo spremni na sve, pitanje žilavosti i izdržljivosti je naša konstanta. Verovatno da postoje narodi koji nemaju tu vrstu imuniteta, a mi ga definitivno imamo

Za Vladu Jevtovića znamo da je bio vrhunski profesor, a kakav je  bio ćale?

-Genijalan. Nas je trojica, stariji brat Rastko je profesor srpskog u gimnaziji, mlađi Jakov je isto glumac, a Vlada i Tanja su bili šezdesetosmaši, hipici i glavna stvar u stanu su nam bile knjige i ploče. Nas trojica smo potpuno različiti i oni su težili da se naši životi razvijaju autentično. Moje odrastanje je bilo potpuno anarhističko i beskrajno sam zahvalan na tome što sam imao njegovu podršku kako to nije bilo zaočekivati. To što sam zadržao veselost i životnu vedrinu je prvenstveno zahvaljujući njemu.

U čemu se ogledala ta podrška?

-Pravio sam dosta incidenata kao dete, bežao sam od kuće, a prvi put sam pobegao sa šest godina posle svađe sa bratom. Jednom ću sigurno da snimim film o tome. Sa Novog Beograda sam peške stigao na drugi kraj grada, do Kalenić pijace, gde su stanovali baba i deda, taj deo mi je bio poznat. A onda sam krenuo nazad, ali nisam želeo da se vratim kući, već da život nastavim samostalno. Na Terazijama sam sreo Slavka Štimca, koji je primetio da lutam i pitao me je da li hoću da idem sa njim taksijem do njegove tadašnje devojke Sonje Savić. Tada vidim čudesnu Sonju Savić, u tom neurednom stanu, koja ga prekorno pita: “Šta mi dovodiš ovu decu?“ Kasnije me je pitala kako se zovem i onda su ustanovili da sam ja Vladin sin. Proveo sam divan dan sa njima, pre nego što su me vratili kući. Sad većina očekuje da posle takvog incidenta, gde je brat izbudio miliciju i čitav Novi Beograd, keva sve novobeogradske škole, tražili su me i po Zemunu, slede teške batine i neizlazak na tri meseca. Vlada je za vreme mog bekstva bio u Radio Beogradu i kada smo se konačno sreli u kući, svi srećni jer su našli malog Ivana, on me je samo pitao: “Šta je bilo?“ Tada sam se rasplakao.

KAD JE IVAN SREO SLAVKA: Štimac u nezaboravnoj TV seriji “Salaš u Malom Ritu”

Ček, ček, ček, ovo moramo još jednom polako. Ukapirao sam bekstvo, ali kako ti na Terazijama komuniciraš sa Slavkom Štimcem?

-U tom trenutku je Brus Li svetski heroj, a Slavko iz „Salaša u malom ritu“ domaći. To su moja dva junaka. Tamo gde je sada trolebujska stanica na Terazijama su stajali belo-narandžasti taksiji, a meni je bilo interesantno da pričam sa taksistima. Naslonjen na telefonsku govornicu nešto sam ih zapitkivao. Bili su predusretljivi, a onda je naišao Slavko i primetio kako ga gledam. Kaže on taksisti kako je sladak mali, a ovaj mu odgovara: “To je mali ganci, već sat i po priča sa kolegama.“ I Slavko me pita: “Hoćeš da se voziš sa mnom, idemo kod moje devojke i vodim te na viršle.“ Proveo sam sa njima desetak divnih  sati.

A u toj Vladinoj rečenici da šestogodišnje dete samo pita „Šta je bilo?“ sadržana je sva suština.

-Kada je dobio jednogodišnju stipendiju Pitera Bruka, genijalni Vlada je odlučio da vodi celu porodicu u Pariz. Imao sam 11 godina, tamo sam proveo celu školsku godinu i sam sam pičio svuda, koristio metro, imao je poverenje da se neću izgubiti. I nisam.

Piše: Aleksandar Đuričić Foto: Zvezda je život

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement