Aleksandar Kavčić je jedan krajnje neobičan čovek. Profesor Univerziteta na Havajima deveti je na listi najbogatijih Srba, ujedno i jedan od tek trojice koji do bogatstva nije došao kroz tranzicionu kaljugu politički montiranih srpskih privatizacija devedesetih godina prošlog veka, već samo i isključivo svoga mozga delima.

U Srbiji su za njega prvi put čuli kada je pre nekoliko godina američki gigant Marvel bio sudski primoran da njemu i njegovom profesoru isplati neverovatnih 750 miliona odštete za krađu patenta koji se, dok ja ovo pišem, koristi u milijardama uređaja na planeti Zemlji. Ali, tu tek počinje zaplet…

Kada su mu na račun legli ovi silni milioni, on je odlučio da svoj novac i energiju usmeri kao deci Srbije, udarajući temelje novom obrazovnom sistemu koji bi se bazirao na besplatnim, digitalnim udžbenicima.

Zaista neobičan čovek, priznaćete. Retka sorta.

Ovih dana živi na relaciji Teksas-Beograd, a naš virtuelni razgovor počinjemo osvrtom na njegovu mladost, u vreme dok je još tragao za sobom po akademskim bespućima…

Kad ste svojevremeno sa završenim Elektrotehničkim fakultetom  aplicirali za doktorske studije u inistranstvu ispostavilo se da Vam  široko  interesovanje nije bila preporuka, naprotiv...

-Da, ispostavilo se da je tako. U aplikacijama sam napisao da bih se bavio bilo kojom od nekoliko meni zanimljivih oblasti elektrotehnike. To mahom nije nailazilo na odobravanje, jer se od studenata očekivalo da budu fokusirani. Imao sam sreće da je jedan Portugalac, profesor Moura na Karnegi Melon Univerzitetu, prepoznao prednosti mog širokog interesovanja, i ponudio mi stipendiju za doktorat iz oblasti magnetskih memorija.

Koji tip obrazovanja je odneo pobedu u 21.veku, Zapadno, koje  insistira na specijalizaciji, ili Istočno, koje forsira uniuverzalnost i  opšte  znanje?

-Ja ne mislim da postoji tip obrazovanja koji će odneti pobedu. Cilj obrazovanja mora da bude da se svakom detetu pruži šansa da dostigne svoj puni potencijal. Za nekoga će to biti usko specijalizovana struka, kao na primer fizika subatomskih čestica, a za nekog drugog opšta kultura. Sve zavisi od afiniteta pojedinca. Nesumnjivo je da je uska specijalizacija potrebna za tehnološki napredak, i to Zapad, a posebno Amerika, jako dobro forsira. S druge strane, najbolji pisci, novinari, umetnici su po pravilu potkovani zavidnim opštim obrazovanjem koje im nesumnjivo pomaže u njihovim profesijama, i tu Zapad nema neku izrazitu prednost. I jedno i drugo je potrebno čovečanstvu. 

Nadao sam se da ću na osnovu tog rada moći da nađem zaposlenje kao profesor i dobiti grantove za nove projekte, ali ni na kraj pameti mi nije bilo da će se taj izum danas koristiti u desetinama milijardi diskova širom planete i to po nekoliko milijardi puta u sekundi na svakom od tih diskova.

Da li ste svojevremeno, radeći na čitaču magnetske memorije, izumu  koji se danas koristi praktično svugde, bili svesni njegovog značaja? I  kakav je bio osećaj kada ste završili projekat…

-Kada sam na Karnegi Melonu radio na tom projektu, magnetski diskovi su se koristili gotovo isključivo u računarima. Nisam tada ni mogao da pretpostavim da će „cloud storage“ biti zasnovan na tom istom magnetskom disku. U međuvremenu je tehnologija magnetskih memorija postala jako jeftina, a danas postoje ogromne baze podataka koji se čuvaju upravo na diskovima. Na primer, YouTube ima ogromne depozite diskova na kojima čuva video zapise koje brzo i puzdano mora čitati sa diska po svakom kliku korisnika sajta.

Kada sam završio projekat, očekivao sam da će izum naći primenu u diskovima jer je krajnje rešenje bilo zaista dovoljno jednostavno da je to bilo i za očekivati. Nadao sam se da ću na osnovu tog rada moći da nađem zaposlenje kao profesor i dobiti grantove za nove projekte, ali ni na kraj pameti mi nije bilo da će se taj izum danas koristiti u desetinama milijardi diskova širom planete i to po nekoliko milijardi puta u sekundi na svakom od tih diskova. Na kraju se ispostavilo da je upravo zato što je taj izum bio toliko inženjerski uspešan, moja karijera stagnirala, jer je Marvel krio da koristi izum upravo da ne bi morao Karnegi Melonu da plati licencu za patent koji ima toliko široku primenu. Da Marvel nije krio praktični značaj tog izuma, verovatno bih mnogo ranije dobio priznanje naučne zajednice, i ne bih godine potrošio na pravnu borbu. 

Kada sam u toku sudskog procesa pred porotom saznao i kolika je bila Marvelova zarada, jasno je bilo i zašto su krili krađu. Slušajući sve to u sudnici, najviše me je mučio gnev, jer je upravo ta gramzivost, ta nezajažljiva želja za profitom

Šta ste pomislili kada ste saznali da Marvel koristi Vaš izum i  zahvaljujući njemu pravi milijarde?

Iako je bilo nekih glasina još 2003. da Marvel koristi naš izum, ja to nisam saznao sa sigurnošću sve do samog procesa pred porotom krajem 2012. godine. Naime, Marvel je izdejstvovao da sud zabrani mojim advokatima da meni pokažu Marvelove interne dokumente u kojima se to sve videlo. Za te dokumente sam saznao tek na sudu kada su dokazi izneti pred porotu u javnom sudskom procesu. Ispostavilo se da je Marvel uložio jako puno svog truda da krađa ostane tajna. Pri tome su sve svoje inženjere koji su doprineli uvodjenju izuma u proizvode debelo nagradili, jer je upravo taj izum lansirao Marvel na čelo industrije čipova za magnetske memorije.

A kada sam u toku tog istog procesa pred porotom saznao i kolika je bila Marvelova zarada, jasno je bilo i zašto su krili krađu. Slušajući sve to u sudnici, najviše me je mučio gnev, jer je upravo ta gramzivost, ta nezajažljiva želja za profitom do te mere obuzela rukovodstvo Marvela, da im uopšte nije bilo bitno što svojim delovanjem rasturaju karijeru jednog mladog profesora kome je jedini cilj u životu bio naučna afirmacija, a ne profit i dominacija na tržištu.       

Kako je izgledala ta borba Davida i Golijata… na sudu ste se suočili sa jednom od najvećih kompanija na svetu?

-Kao u holivudskim filmovima. Sve je teatralno, i pravi se predstava za porotu. Ali, je ujedno to bilo i vrlo stresno za mene. To sve rade timovi advokata. Mi smo imali tim od oko 15, a protivnici 20 advokata. I jedan deo tima je u sudnici, po osam sati, i onda se još po tri sata sastaju sa drugim delom tima, koji tokom noći radi na spisima. Jer svaki dan nakon suđenja mora da se uloži nova žalba. Oni su se smenjivali za doručak i večeru i praktično radili po 24 sata.

Na žalost, nisam uspeo da dobijem zvanje redovnog profesora na Harvardu, upravo zato što je Marvel držao u tajnosti značaj mog izuma. Da je tada bilo javno poznato koliki je praktičan doprinos tog izuma u industiji magnetskih memorija, verovatno bi se moja karijera nastavila na Harvardu te 2005. kada se odlučivalo da li da me zadrže kao redovnog profesora. Ovako je moj najznačajniji doprinos nauci ostao tajna sve do 2012. godine.

Pre sudskog procesa, 1998.godine, postali ste profesor na Harvardu.  Koliko vam je značilo to priznanje, posle svega što ste preživeli na putu do njega?

-U leto 1991. našao sam se na studijskoj praksi u Nemačkoj, a kada je trebalo da se vratim u Jugoslaviju, Nemačka je već uvela zabranu letova za Beograd, pa mi je povratna karta propala. Našao sam se u Nemačkoj bez para i bez posla, a jedan profesor mi je ponudio da radim kod njega kao student istraživač i tako zaradim nešto novca da preguram i završim studije, i kasnije dobijem stipendiju za doktorat u Americi. Naravno, i roditelji su mi pomogli koliko su mogli da preguram taj period u Nemačkoj.

Nisam direktno na svojoj koži osetio nedaće devedesetih, već samo posredno preko svedočenja mojih najbližih u Srbiji. Ali verujte nije bilo lako biti Srbin ni u Nemačkoj, ni u Americi tih godina jer je pritisak medija bio ogroman. Na Harvard sam konkurisao 1998. i bio primljen kao docent, zvanje koje se u Americi zove “assistant professor”, pa sam kasnije bio promovisan i u vanrednog profesora (”associate professor”). Harvard jeste prestižan univerzitet, ali posao na Harvardu nisam doživljavao kao “priznanje” već kao priliku da nastavim da se bavim naukom, postignem nešto značajno u nauci, a radom doguram i do zvanja redovnog profesora, što bi tada predstavljalo to priznanje o kome govorite.

Na žalost, nisam uspeo da dobijem zvanje redovnog profesora na Harvardu, upravo zato što je Marvel držao u tajnosti značaj mog izuma. Da je tada bilo javno poznato koliki je praktičan doprinos tog izuma u industiji magnetskih memorija, verovatno bi se moja karijera nastavila na Harvardu te 2005. kada se odlučivalo da li da me zadrže kao redovnog profesora. Ovako je moj najznačajniji doprinos nauci ostao tajna sve do 2012. godine. Morao sam da napustim Harvard, a profesorsku karijeru sam nastavio na Havajskom Univerzitetu. 

U decembru 2012.godine vest o dobijenom prvostepenom procesu osvanula na stranicama New York Times-a i Wall Street Journal-a, ali mi nikad motivacija nije bila želja za naslovnim stranama. S druge strane, moram da priznam da mi je danas mnogo bitnije da se u srpskim medijima govori o besplatnom obrazovanju i o inicijativi Fondacije Alek Kavčić da obezbedi besplatne udžbenike osnovcima u Srbiji. U tom smislu, pažnja medija puno znači.

Zbog sudskog procesa morali ste da žrtvujete profesorsku karijeru.  Koliko vam je teško palo? S druge strane, poslati ste lice sa  naslovnih strana…

-Ja ne mislim da sam svoju profesorsku karijeru žrtvovao, ali je ona sigurno dobila jedan drugačiji tok od očekivanog upravo zbog tog sudskog procesa. Pre svega Marvelovo držanje krađe u tajnosti je nesumnjivo uticalo na tok moje profesure na Harvardu. Ali dok sam radio i na Havajskom Univerzitetu, morao sam puno vremena da odvojim na pravnu borbu. Alternativa bi bila da se predam, a to nije dolazilo u obzir.

Na žalost, vreme provedeno u pravnoj borbi mi je oduzelo fokus od nauke i od samih studentata, kojima bih se nesumnjivo mnogo više posvećivao da nije bilo procesa. Tačno je da je u decembru 2012.godine vest o dobijenom prvostepenom procesu osvanula na stranicama New York Times-a i Wall Street Journal-a, ali mi nikad motivacija nije bila želja za naslovnim stranama. S druge strane, moram da priznam da mi je danas mnogo bitnije da se u srpskim medijima govori o besplatnom obrazovanju i o inicijativi Fondacije Alek Kavčić da obezbedi besplatne udžbenike osnovcima u Srbiji. U tom smislu, pažnja medija puno znači. 

I u svetu nauke ima politike. Nemojte misliti da nema. Ni jedan naučnik ne može da dobije priznanje ako ga drugi naučnici ili pripadnici industrije ne podrže. Za tu podršku su mnogi spremni da se kompromituju.  

Zbog suđenja nikada niste doživeli zasluženo priznanje kolega…Sa nekima od njih ste se sretali u sudnici, jer su bili plaćeni od Marvela da degradiraju Vaš  rad i pronalazak. Kako je to izgledalo?

-Nije to bilo ni malo prijatno iskustvo. To su bili naučni autoriteti, neki članovi Američke akademije, dakle zaista priznati naučnici, iz čijih knjiga sam učio, čije sam naučne radove citirao i u koje sam kao mlad gledao kao u bogove. I u svetu nauke ima politike. Nemojte misliti da nema. Ni jedan naučnik ne može da dobije priznanje ako ga drugi naučnici ili pripadnici industrije ne podrže. Za tu podršku su mnogi spremni da se kompromituju. Možda se tu negde krilo neko rivalstvo između naučnika na strani Marvela i profesora Moure, mog mentora i ko-izumitelja. Ili je možda naknada za veštačenje u korist Marvela bila finansijski neodoljiva… Ko to zna? U svakom slučaju, nisu se lepo proveli na klupi za svedoke. Sramno je bilo gledati priznate naučnike kako pokušavaju neistine da potkrepe svojim naučnim autoritetom, a ne dokazima. Istina se, na kraju, ipak ne može kupiti novcem.     

Na sudu Vas je zastupao, koliko mi je poznato, otac Bila  Gejtsa…

-Nije nas zastupao lično otac Bila Gejtsa, koji se uzgred, takođe zove Bil Gejts. Zatupala nas je advokatska kancelarija K&L Gates koju je osnovao stariji Gejts. Glavni advokat u tom timu je bio Daglas (Dag) Grinsvag, ili u originalu Douglas (Doug) Greenswag. Advokate u Americi bije glas da su nemilosrdne gramzive barakude. Greenswag nije bio ni nalik tom stereotipu. To je čovek koji nema ni trunku tehničkog, ni matematičkog obrazovanja koji bi bio potreban da razume materiju elektrotehničkog izuma. Ali je on insistirao da prvo nauči sve detalje tehnologije o kojoj je reč. Kada je uvideo da to i nije tako lako, predložio je da pred porotom to malo uprostimo.

Nisam pristao obrazlažući da ako materiju uprostimo, i ako u tom oprošćavanju izreknemo neku delimičnu neistinu, rizikovaćemo da nas protivničke barakude diskredituju s obrazloženjem da ako smo voljni da iznosimo “bele laži” po pitanju sopstvene tehnologije, ko zna na koje bi još laži bili spremni. I Dag je pristao da se borimo istinom, i isključivo istinom, pa makar i izgubili proces. Radio je kao opsednut, čvrsto rešen da uspe, a u meni izazvao pravo divljenje pripadnicima pravne profesije koji se bore za istinu. Čak smo i našoj kćeri rođenoj uoči sudskog procesa te 2012. godine dali ime po grčkoj boginji istine. 

Novac je sredstvo koje individuama udostojenim da legalno i pošteno dođu do njega omogućava da nešto njime urade u svetlu javnosti jer ne moraju kriti poreklo novca. Šta će uraditi, zavisi od individue. Biti finansijski nezavisan Vam daje mogućnost da se bavite onim što želite. Ali i tu je pitanje šta je moguće uraditi, i na koji način, a ne rasipati se bahato ili suludo.

Kolika vam je bila satisfakcija kada ste pre nekoliko godina konačno  dobili presudu, a nešto kasnije i rekordnu odštetu?

-Samo veliko olakšanje. Presuda porote 2012. nije označila kraj jer se proces samo preselio na drugostepeni apelacioni sud. Sve se završilo tek konačnim sporazumom 2016. Između 2009. i 2016.godine Marvel je u 4 navrata, uz pomoć najboljih advokata i kupljenih stručnjaka (raznih profesora i akademika) pokušao da poništi naš patent, što pred sudom, što u patent ofisu. Da su uspeli, to bi me najviše pogodilo. U stvari je najveći i najstresniji deo pravne borbe bio da se odbrani validnost patenta. To je trebalo uraditi tehničkim, a ne pravnim, argumentima, i tu sam morao ja da se angažujem jer advokati to ne bi uspeli bez dobro potkovanog tehničkog eksperta, a najbolji ekspert je upravo izumitelj. Tek 2016. nakon konačnog sporazuma sam mogao da odahnem sa saznanjem da novo jutro neću dočekati uz neki novi pokušaj poništavanja patenta.     

Kako se oseća naučnik kada preko noći postane milioner? Šta Vam je  prvo palo na pamet da uradite sa milionima? I jeste li ostvarili nešto od tog prvobitnog plana?

-Novac je sredstvo koje individuama udostojenim da legalno i pošteno dođu do njega omogućava da nešto njime urade u svetlu javnosti jer ne moraju kriti poreklo novca. Šta će uraditi, zavisi od individue. Biti finansijski nezavisan Vam daje mogućnost da se bavite onim što želite. Ali i tu je pitanje šta je moguće uraditi, i na koji način, a ne rasipati se bahato ili suludo.

Osnovao sam Fondaciju “Alek Kavčić” koja promoviše obrazovanje i nauku, a jedan od neposrednih ciljeva je da se obezbede besplatni udžbenici za sve đake osnovce u Srbiji. To je projekat koji ne košta malo, ali se uspeh projekta ne može obezbediti isključivo novcem, već se put mora naći inventivnim rešenjima u okvirima postojećih zakona, i moraju se zasukatii rukavi i raditi. Kao i u nekom inženjerskom projektu, i ovde uspeh zavisi od inventivnosti i marljivog rada. Taj rad me danas ispunjava.  

U Americi postoji kulturološki trend koji promoviše nauku, tehniku, izume… Amerika je takva bila i krajem 19. veka kada je jedan mladi imigrant, bez završenog fakulteta, stigao u Ameriku i praktično svojeručno napravio tehnološku revoluciju. Naravno, reč je o Tesli… Nije ni Tesli sve išlo glatko, ali za svoju avangardnu viziju nije našao razumevanje u Evropi i sigurno je bolje prošao u Americi nego da je to isto pokušavao po svaku cenu da ostvari na starom kontinentu.

U međuvremenu ste pokrenuli tužbu i protiv drugog čip-giganta, Broadcoma… Kad i kakav ishod očekujete?

-Tužbu nisam pokrenuo ja, već Karnegi Melon Univerzitet. Očekujem da se dokaže da i Broadcom koristi naš patent. Uz dovoljno vešte advokate, Broadcom može tok procesa odužiti verovatno koliko je trajao i process protiv Marvela, ako ne i duže. A da li će Broadcom morati da plati odštetu Karnegi Melon Univerzitetu, uopšte mi nije predmet razmišljanja. Ja bih lično pristao na nagodbu u kojoj bi Broadcom samo priznao da koristi izum, čak i bez odštete. Ali u tom sporu se ne pitam ja, već rukovodstva Broadcom-a i Karnegi Melon Univerziteta.

Veći deo svog naučnog i profesorskog rada ste proveli u Americi. Zašto je SAD obećana zemlja za naučnike?

-U Americi postoji kulturološki trend koji promoviše nauku, tehniku, izume, nove kompanije bazirane na novim otkrićima. Nije to nikakav novi trend u Americi 21. veka. Amerika je takva bila i krajem 19. veka kada je jedan mladi imigrant, bez završenog fakulteta, stigao u Ameriku i praktično svojeručno napravio tehnološku revoluciju. Naravno, reč je o Tesli.

A zašto je Amerika takva? Ili bolje je pitanje, zašto većina drugih zemalja nije takva? Ne znam da li umem da odgovorim na to pitanje… To je možda bolje pitati sociologe. Ja samo mogu da primetim da, bez obzira na sve manjkavosti sistema u Americi, i uprkos velikim nepravdama koje potiču sa tog kontinenta bilo na unutrašnjem ili spoljnopolitičkom planu, ipak je to zemlja u kojoj se ceni rad i lični doprinos. A pravni sistem, iako nesavršen, ume da zaštiti malog čoveka, možda baš zato što porotu u anglo-saksonskom pravnom sistemu čine upravo slični mali ljudi. Doduše, često je tom malom čoveku zaista teško doći do afirmacije, i obično je potrebno mnogo godina borbe. Nije ni Tesli sve išlo glatko, ali za svoju avangardnu viziju nije našao razumevanje u Evropi i sigurno je bolje prošao u Americi nego da je to isto pokušavao po svaku cenu da ostvari na starom kontinentu.    

-U Americi postoji kulturološki trend koji promoviše nauku, tehniku, izume, nove kompanije bazirane na novim otkrićima. Nije to nikakav novi trend u Americi 21. veka. Amerika je takva bila i krajem 19. veka kada je jedan mladi imigrant, bez završenog fakulteta, stigao u Ameriku i praktično svojeručno napravio tehnološku revoluciju. Naravno, reč je o Tesli. 

  Ako neko nije stvoren za studenta, dobro je da postoji put da sebi obezbedi egzistenciju na neki drugi legalan i pošten način. Ali ako neko nije stvoren za vozača kamiona, takođe je dobro da postoji i put do egzistencije koji vodi preko studiranja. Talenat uvek ispliva na površinu ako mu se pruži šansa, bez obzira o kojoj branši je reč  

Mnogo srpske dece dolazi ovih godina u Ameriku sa idejom da studira, ali na kraju bira da krene “putem kojim se češće ide”, zapošljava se u nekoj grani industrije koja nudi mogućnost brze zarade, kao što je  trenutno slučaj sa trucking biznisom, a obrazobvanje ostaje u drugom planu. Šta je Vaš savet onima koji će tek doći?

-Nezahvalno je davati savete drugima. To se može protumačiti kao “popovanje”. Takvu vrstu saveta ću rezervisati za svoju decu, i to samo dok su sasvim mala, i dok kao roditelj mogu da utičem na formiranje njihovih sistema vrednosti. Svako punoletan ima pravo da odlučuje za sebe, prema svom afinitetu. Ako neko nije stvoren za studenta, dobro je da postoji put da sebi obezbedi egzistenciju na neki drugi legalan i pošten način. Ali ako neko nije stvoren za vozača kamiona, takođe je dobro da postoji i put do egzistencije koji vodi preko studiranja. Talenat uvek ispliva na površinu ako mu se pruži šansa, bez obzira o kojoj branši je reč. Samo je bitno talentu pružiti tu šansu, a on će već naći svoj put.

U DRUGOM DELU INTERVJUA ČITAJTE: O planu Aleksandra Kavčića da sva deca u Srbiji dobiju besplatne udžbenike, o srpskoj politici i političarima, o vazalskom odnosu Srbije prema Evropskoj Uniji…

Piše: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva