Connect with us

intervju

INTERVJU, ALEKSANDAR KAVČIĆ 2.DEO: Srbija je postala kolonija Evropske Unije, oni ne žele da nam pomognu, već da im večno budemo jeftina radna snaga

Published

on

Moramo naći snage da se ponosno dignemo i prepoznamo da postoji nacionalni interes koji je važniji od sitnog ličnog. Nije sramota raditi u nacionalnom interesu – to rade sve zemlje Zapada. Nije sramota reći – “Ja sam Srbin i interes srpskog naroda mi je najvažniji.”

Profesor Aleksandar Kavčić ostvario je većinu svojih privatnih snova, a sada živi i radi za jedan koji se ne tiče samo njega, već sve dece u Srbiji – kojoj želi da omogući besplatno školovanje. Za tu svrhu odliučio je da izdvoji milion evra.

Kako sad, reći ćete, pa zar školovanje u Srbiji nije besplatno?

Na žalost, nije, a odgovor na to pitanje najbolje znaju roditelji osnovaca i srednjoškolaca koji izdvajaju velike sume novca ne bi li svoje potomke obezbedili osnovnim sredstvima za rad – udžbenicima, koji se svake godine menjaju, zahvaljujući čudnoj simbiozi i koordinaciji izdavačkih kuća i države.

Rezultat – u ovogodišnjoj septembarskoj potrošačkoj korpi za školske knjige roditelji su morali da izdvoje i po 20.000 dinara po detetu. Podsećanja radi, više od pola zaposlenih u Srbiji u istom mesecu primilo je manje od 45.000 dinara. Najskuplja knjiga za školsku 2020/2021. godinu bila je matematika za treći razred osnovne koja košta 1.500 dinara (?!)

Sve pomenuto je razlog što je Fondacija Aleksandra Kavčića, pridruženog profesora (adjunct professor) na Karnegi Melon Univerzitetu, koji živi na relaciji Teksas-Srbija, pokrenula projekat koji bi trebao da obezbedi da se školska deca u Srbiji školuju putem elektronskih udžbenika koji bi bili dostupni svima.

U prvom delu intervjua govorili smo o tome kako je profesor Kavčić svojim izumom promenio tok moderne tehnologije, ali i kako je težak bio put da to dokaže i izbori se za svoja prava u dugogodišnjem sudskom sporu sa korporacijskim gigantom Marvelom, koji je njemu i njegovom profesoru i ko-pronalazaču pre nekoliko godina isplatio rekordnih 750 miliona dolara na ime odštete.

Na početku drugog dela intervjua pitali smo profesora Kavčića na čemu bazira optimizam da će njegov projekat zaživeti?

-Jednostavno, tehnologija je došla do tog nivoa da danas udžbenik možete poslatu u “etar”. Pre samo 30 godina to nije bilo moguće. Ali napredak u tehnologiji nije samo vezan za udžbenike i štampani materijal. Setite se da do pre 20 godina, ako ste želeli sebi da pustite muziku po želji, morali ste da kupite ploču, kasetu ili disk-CD. Danas više ne morate. Jednostavno odete na internet i preko YouTube-a, ili sličnih portala slušate muziku. Ako želite da je skinete muziku sa nekog sajta, možete i to, čak i besplatno, ili za neuporedivo manje novca nego što bi koštao CD. Nova tehnologija je žestoko potresla dikografsku industriju početkom stoleća, ali je epilog zdravije i dostupnije tržište, ne samo potrošačima (kupcima) nego i izvođačima koji danas ne zavise više od diskografskih kuća da bi došli do publike. Slično je i sa TV stanicama. Danas pojedinci mogu slati sadržaj svojih malih TV kanala u etar. Novinari-blogeri takođe. Enciklopedije su postale besplatne na internetu. I rečnici, kao i prevodioci teksta.

Zašto bi udžbenici trebalo da budu izuzetak? Udžbenici će u budućnosti biti besplatno dostupni na internetu, ne samo na engleskom jezuku, već i na srpskom. Čak i ako Fondacija “Alek Kavčić”, u ovom trenutku, ne uspe u toj svojoj misiji, vreme će pokazati da će se to ostvariti. Udžbenici sadrže u sebi akumulirano znanje čovečanstva, i ako postoji tehnologija koja će to znanje demokratizovati u vidu besplatnog udžbenika, to će se kad-tad i desiti, kao što se dešavalo kroz istoriju. To čak nije ni moj lični optimizam, kako ste Vi to nazvali, već suvi realizam. Jednako kako je Gutenberov izum štampane prese razbio monopol srednjevekovne crkve na znanje, tako internet danas razvaljuje monopole izdavača.      

MONOPOL IZDAVAČA MORA DA PADNE: Kavčić veruje u uspeh svog poduhvata

Zadatak Fondacije “Alek Kavčić” je samo da to oruđe, koje će ujediniti roditelje i nastavnike, učini dostupnim, a na njima je da se sami izbore. Ako se ne izbore, i to će biti u redu – jednostavno će pokazati da se ne mogu ujediniti čak ni oko jedne nesumnjivo moralno ispravne inicijative. Jedan ludi srpski naučnik će skrckati SVOJIH (ne državnih, niti narodnih) million evra i nikom ništa.

Da li je moguće izboriti se u Srbiji sa klanovima izdavača,  koji  očigledno imaju veliki uticaj? I kako mislite da to ostvarite…

-Naravno da je moguće. Ni jedan klan izdavača ne može da bude jači od volje ujedinjenog fronta učitelja i roditelja, akademika iz SANU, pa i celog naroda. Ovo je jednostavno pitanje nacionalnog interesa. Udžbenici za osnovnu školu moraju biti besplatni upravo zato što je osnovno obrazovanje obavezno. Od obaveze se ne sme praviti biznis kome je cilj enorman profit. Pitate kako je to moguće…? Prvi korak je da se besplatni udžbenici zaista pojave na internetu. To je čak zapanjujuće jednostavno ostvariti u postojećim zakonskim okvirima. Jedna dobra osobina slobodnog tržišta je da nema ograničenja cenama, a to znači da Vam niko ne može zabraniti da udžbenike ponudite za cenu od NULA dinara.

Kada se to ostvari, onda je oruđe u rukama učitelja, nastavnika, roditelja, društva. Na prosvetnim radnicima će onda biti da usvoje te besplatne udžbenike za nastavu u svojim odeljenjima. Tada će se prepoznati od kakvog su moralnog tkiva satkani srpski učitelji i nastavnici. Ako žele da sebi u društvu podignu ugled do nivoa koji pripadnicima ove plemenite profesije zaista i dolikuje, moraće da pokažu da im je stalo i do budžeta roditelja dece u svojim odeljenjima. Ako se nastavnici većinski opredele za besplatne udžbenike, sami roditelji će prosvetne radnike podržati u naporima da sebi obezbede bolje uslove za rad, poštovanje, red u učionicama, pa i veće plate. Zadatak Fondacije “Alek Kavčić” je samo da to oruđe, koje će ujediniti roditelje i nastavnike, učini dostupnim, a na njima je da se sami izbore. Ako se ne izbore, i to će biti u redu – jednostavno će pokazati da se ne mogu ujediniti čak ni oko jedne nesumnjivo moralno ispravne inicijative. Jedan ludi srpski naučnik će skrckati SVOJIH (ne državnih, niti narodnih) million evra i nikom ništa.

Ali meni ni u kom slučaju neće biti žao novca ni truda ni vremena koje sam posvetio ovome, jer čak i ako se besplatni udžbenici ne usvoje u nastavi, ipak je dobro da budu dostupni na internetu – možda nekom detetu ili roditelju ipak nešto budu značili. I jednoj porodici da uštedim novac za udžbenike, ja ću biti istinski srećan. Ali zaista mislim da je verovatniji scenario da se i roditelji i nastavnici, a i društvo kao celina, ujedinjeni izbore za uspeh ovog moralno ispravnog projekta.    

GENIJALCI vs KORPORACIJE: Kavčić i Moura (levo), ko-pronalazači čitača magnetne memorije

Srpske firme, koje su do pre par decenija izvozile gotove proizvode, gradile postrojenja i puteve po Bliskom istoku, Rusiji, Južnoj i Centralnoj Americi, danas ne mogu ni 10 kilometara auto puta da sagrade bez stranog investitora, stranog “strateškog partnera” ili intervencija stranih ambasadora. Iluzorno je očekivati da će razvijene privrede EU pomoći Srbiji. Njima ne treba konkurent na Balkanu, već im odgovara upravo ovakva Srbija koja će biti samo mali šraf u lancu proizvodnje njihovih multinacionalnih kompanija.

Srbija već godinama kuka nad odlivom mladih mozgova, a praktično  sve čini da ih otera. Šta je rešenje u toj naizgled beznadežnoj situaciji?

-Jedino rešenje je jačanje srpske privrede. Nema drugog puta. Srbija je sankcijama, ratovima i nepovoljnim međunarodnim sporazumima u 21. veku izgubila svoju privredu. Postali smo kolonija Evropske Unije. Danas je srpska ekonomska aktivnost svedena na dostavu sirovina, proizvodnju poluproizvoda i eksploataciju jeftine radne snage, uglavnom za potrebe razvijenijih privreda zemalja Evropske Unije.

Srpske firme, koje su do pre par decenija izvozile gotove proizvode, gradile postrojenja i puteve po Bliskom istoku, Rusiji, Južnoj i Centralnoj Americi, danas ne mogu ni 10 kilometara auto puta da sagrade bez stranog investitora, stranog “strateškog partnera” ili intervencija stranih ambasadora. Iluzorno je očekivati da će razvijene privrede Evropske Unije pomoći Srbiji. Njima ne treba konkurent na Balkanu, već im odgovara upravo ovakva Srbija koja će biti samo mali šraf u lancu proizvodnje njihovih multinacionalnih kompanija.

A kako mi tome da se odupremo? Moramo naći snage da se ponosno dignemo i prepoznamo da postoji nacionalni interes koji je važniji od sitnog ličnog interesa. Nije sramota raditi u nacionalnom interesu – to uostalom rade sve zemlje Zapada. Nije sramota reći – Ja sam Srbin. Nije sramota reći da mi je interes srpskog naroda najvažniji. Ako ne prepoznamo taj nacionalni interes da izgradimo SVOJU privredu, a ne vazalnu privredu Evropske Unije, svima će nam se zajedno urušiti ta nama voljena otadžbina, a najkvalitetniji pojedinci će nastaviti da odlaze u inostranstvo, bez ikakve aspiracije da se jednog dana vrate.  

Ipak, srpske političke elite već 20 godina nameću ulazak u Evropsku  Uniju kao jedini izbor i put za rešenje naših problema…

-To je jedna velika zabluda. Već 20 godina nam vlast i opozicija natura taj “put u EU” kao jedino rešenje za naše probleme. A zapravo je obrnuto. Srbija mora da radi na sebi da bi njenim građanima bilo bolje, a ne da bi se dočepali nekakve Evropske Unije, koja se evo već počela raspadati izlaskom Britanije. Za ulazak u EU se ne pita Srbija, već neko drugi u nekim drugim zemljama. Umesto da mi radimo na sebi, na svom obrazovnom sistemu, zdravstvenom sistemu, sistemu vrednosti, pravosuđu, vojsci, valuti, privredi itd., mi otvaramo neka imaginarna poglavlja pokušavajući neuspešno da zadovoljimo neke političke mediokritete iz EU poput Lajčaka, Fajon, Varheljija, itd.

Čemu to? Pa zar smo se kao nacija pretvorili u ulizice mediokritetima? A da ne govorim o tome da u samoj EU ne postoji ni trunka volje da se Srbija primi. Samo nam mažu oči nekakvim praznim obećanjima ne bi li priznali nezavisnost Kosova. Ako ne verujete da je to tako, pogledajte primer Turske. Turska već 30 godina čeka na prijem u EU, a EU ih ne prima navodeći pitanje prava Kurda kao jednu od osnovnih prepreka – slično kao što Srbiji navode status Kosova kao najozbiljniju prepreku. Da EU zaista želi Tursku u svojim redovima, našli bi načina da pitanje Kurda reše unutar EU. Na kraju su Turci digli ruke od EU, ne zvanično, ali praktično, i gledaju sebe. Danas Turska ima galopirajuću privredu, svetski prepoznatljive brendove (Beko, Efes, Turkish Airlines, Waikiki) i rast životnog standarda. To ne znači da ja poričem da Turska ima i političke i socijalne probleme, pa čak i nepomirljive razdore u društvu, ali i u poziciji i u opoziciji preovladava stav da se moraju okrenuti sebi, a ne nekoj Evropskoj Uniji u koju nikad neće ući upravo zato što ih ta Unija ne želi u svojim redovima zbog kulturoloških razlika. Vreme je da i mi u Srbiji to shvatimo, i okrenemo se nacionalnim interesima, a ne interesima nekakve Evropske Unije.      

Da li je odlazak mladih, koji nastavljaju školovanje i usavršavanje u  inostranstvu, apriori negativna pojava?

-Tu postoji nekoliko mogućih odgovora, u zavisnosti od motivacije pojedinca da ode na školovanje u inostranstvo. Bojim se da danas u krugovima srpske društveno-ekonomske elite preovladava mišljenje da je svako obrazovanje u inostranstvu, makar i na opskurnim koledžima Amerike ili Britanije, bolje od obrazovanja u Srbiji. A nije tako…

Čast prestižnim gigantima kao što su Stanford, Prinston, Harvard, Berkli… ali nisu baš svi koledži u Americi bolji od beogradskog ili novosadskog univerziteta. Ako Vam je cilj da dođete do američke diplome na nekom opskurnom koledžu, samo da bi ste se pomoću nje vratili u Srbiju i glumili neku veličini nad onima koji završavaju studije u Srbiji, ozbiljno se zapitajte šta radite. S druge strane, naravno da je dobro otići na usavršavanje u inostranstvo. To je čak i poželjno. Mi danas imamo situaciju u Srbiji da student krene na studije, na primer na nekom tehničkom fakultetu u Beogradu, pa se zaposli kao asistent na istom fakultetu, pa doktorira opet na istom fakultetu, da bi odmah nakon doktorata dobio posao docenta na istom i dočekao penziju u toj istoj ustanovi. To nije zdravo ni za tog pojedinca, a ni za fakultet. Usavršavanje pojedinaca i ustanova podrazumeva protok ljudi i ideja. Ako ne postoji protok ljudi, ideje ostaju začaurene u klikama inertnih kolektiva, bez mogućnosti za adekvatnu razmenu sa spoljnim svetom. Zato bih ja savetovao da odlazak sa matičnog fakulteta nakon doktorata bude mandatoran na bar 3 godine, pa se tek kasnije neko može vratiti kao docent ili profesor ali na otvorenom, javnom, međunarodnom konkursu. Uostalom, nemački fakulteti upravo tako funkcionišu. Tako bi se obezbedilo da se mladi stručnjaci motivišu da odlaze u druge ustanove, pa i u inostranstvo, sakupljaju znanja, usavršavaju se, ali i vraćaju kao bolji i svestraniji stručnjaci.

PUT USAVRŠAVANJA: Za mlade stručnjake je veoma važno da stalno menjaju ambijent

Uvek će biti prevaranata koji će pokušavati nepoštenjem da prosperiraju. Mnogo veću krivicu za to snose oni koji to dopuštaju i prevarante postavljaju na odgovorna mesta, a to su danas, na žalost, predsednik države, predsednik vlade i ostali ministri koji sede u vladi zajedno sa tim prevarantima. Na taj način oni kolektivno razvaljuju moralni sklop svoje nacije.

Šta je najveći problem i šta najviše nedostaje Srbiji, novac, škole,  sistem…?

-Srbiji najviše nedostaje meritokratija. U Srbiji su razne vlasti, od 2000. postepeno razvaljivale sistem vrednosti srpskog društva, i to je svaka sukcesivna vlast sve drastičnije činila. Sistem vrednosti se može vratiti u normalu jedino vraćanjem obrazovnog sistema na nivo od pre nekoliko decenija. To se postiže tako što će se prosvetni radnik vratiti na pijedestal u društvu. Postoje načini da se to uradi decentralizovano, bez dekreta ministarstva i bez bespotrebnih eksperimenata u obrazovnom sistemu. Potrebno je samo adekvatno motivisati prosvetne radnike, a nije reč samo o platama. Mnogo je bitnije vratiti dostojanstvo prosvetnom radniku, i odati mu dužno poštovanje koje takva jedna plemenita profesija zaslužuje.

Niko se ne odlučuje za karijeru u prosveti da bi se u njoj obogatio, već su to mahom idealisti koji zaista uživaju podižući ono najvrednije što jedna nacija ima – decu. A da li danas učitelj uživa ugled u srpskom društvu? Da li danas vredi reč jednog profesora u gimnaziji kada kaže đacima da ne prepisuju, da se ne služe prevarama, da pošteno i marljivo rade, i da će im se taj rad isplatiti za tridesetak godina kada svojim teško stečenim znanjem budu u poziciji da rade za dobrobit svog radnog kolektiva ili naroda? Naravno da ne vredi. A kako da vredi kada gimnazijalci danas svojim očima vide da poslove ministara, guvernera banaka, predsednika opština, po partijskom ključu dobijaju plagijatori i kupci diploma?

Nije za to kriv samo plagijator. Uvek će biti prevaranata koji će pokušavati nepoštenjem da prosperiraju. Mnogo veću krivicu za to snose oni koji to dopuštaju i prevarante postavljaju na odgovorna mesta, a to su danas, na žalost, predsednik države, predsednik vlade i ostali ministri koji sede u vladi zajedno sa tim prevarantima. Na taj način oni kolektivno razvaljuju moralni sklop svoje nacije. U Srbiji se prvo to mora promeniti. Meritokratija mora da zavlada. Tek kada počnemo po zaslugama da postavljamo odgovorne ljude na rukovodeće pozicije (a ne po rodbinskim, partijskim ili saučesničkim vezama), dobičemo kao društvo šansu da takvi kadrovi zaista krenu da rade za dobrobit svoga naroda i grade sistem po potrebi. Do tada će biti teško. Ali situacija nije beznadežna. Ako ima volje, sve je moguće. Dovoljno je da većina iskaže volju da želi meritokratiju, i do nje ćemo doći, ne bez teškoća, ali ćemo doći.  

Problem je u partijskom zapošljavanju u javnom sektoru u Srbiji. Da bi ste dobili posao u javnom sektoru, potrebna Vam je diploma – bilo koja. I tu je onda nastala potražnja za diplomama. Dovoljno je da imate nekakvu, makar i bezvrednu ili lažnu diplomu, a partija na vlasti će Vas onda zaposliti ako ste njen član ili odani simpatizer. Takvi kadrovi se sigurno ne mogu zaposliti u privatnom sektoru, ili u inostranstvu, jer tamo se neznalice ne primaju.

Koliko je pojava privatnih fakulteta uticala na pad kvaliteta i stvorila lažnu sliku o obrazovanju u celini?

-Postoji tu problem, ali ne smatram da je postojanje privatnih fakulteta problem sam za sebe. Neki od tih fakulteta su i dobri. Evo Vam jedan primer. Poznato je da inženjeri elektrotehnike važe za dobre IT stručnjake. Ali inženjeri su mnogo više od IT stručnjaka. Oni moraju znati fiziku, matematiku, arhitekturu računara, elektroniku, a ne samo programiranje. S druge strane, možda postoji neki privatni fakultet koji bi nekom studentu koji nema dara za matematiku omogućio da nauči programiranje ili veb dizajn i da na taj način postane IT profesionalac bez preteranog udubljivanja u matematiku ili fiziku, i tu ne bi trebalo da bude ništa sporno. Što da ne? Gde je onda zapravo problem sa privatnim fakultetima u Srbiji?

Problem je u partijskom zapošljavanju u javnom sektoru u Srbiji. Da bi ste dobili posao u javnom sektoru, potrebna Vam je diploma – bilo koja. I tu je onda nastala potražnja za diplomama. Dovoljno je da imate nekakvu, makar i bezvrednu ili lažnu diplomu, a partija na vlasti će Vas onda zaposliti ako ste njen član ili odani simpatizer. Takvi kadrovi se sigurno ne mogu zaposliti u privatnom sektoru, ili u inostranstvu, jer tamo se neznalice ne primaju. Dakle, neznalice sa lažnim ili kupljenim diplomama sa sumnjivih privatnih fakulteta imaju prođu samo u javnom sektoru. Kako taj problem rešiti?

Neki tvrde da treba oformiti državno telo za akreditaciju, i podvrgnuti privatne fakultete strogim kontrolama. Ja mislim da bi to bio promašaj. Zašto bi svi mi, kao poreski obveznici, trebalo da izdvajamo sredstva za kontrolu nekog privatnog univerziteta kome je cilj profit? A i ko Vam garantuje da to novoformirano državno telo za akreditaciju neće biti sklono korupciji? Ja mislim da je rešenje u prijemnim ispitima za službu u javnom sektoru. Ako smo mi kao društvo sposobni da organizujemo prijemne, ili bolje rečeno kvalifikacione ispite za prijem srednjoškolaca i studentata u državne škole, ne postoji razlog da to ne uradimo i za prijem u državnu službu. Rezultati ispita bi bili javno dostupni, a ko položi, i bude iznad crte, dobiće državni posao, bez obzira da li je diplomirao na državnom ili privatnom fakultetu. Takav jedan sistem bi sam regulisao tržište diploma, pa kome i dalje bude stalo da kupi lažnu diplomu bez pokrića u znanju, neka izvoli. Takva diploma ga sigurno neće lansirati iznad crte. A da ovo nije fiks ideja ludog naučnika, svedoči istorija. Kina je to primenjivala još od drevnih carskih vremenima, a ima i modernih primena. Na primer, da biste dobili posao u američkom stejt departmentu, morate položiti prijemni ispit, tako da je nebitno na kom ste univerzitetu, državnom ili privatnom, zaradili diplomu. Bitno je znanje.  

PRIJEMNI ISPITI REŠENJE ZA PROBLEM PARTIJSKOG ZAPOŠLJAVANJA: Aleksandar Kavčić

Za ovih 30 godina koliko se bavim naukom, još ni jednom nisam video oglas za poziv na prijave za radna mesta nekog srpskog fakulteta elektrotehnike, matematike, fizike objavljenom u profesionalnom časopisu moje struke, iako univerziteti iz drugih zemalja (Amerike, Kanade, Kine, Koreje… čak Saudijske Arabije ili Libana) to redovno rade. 

Nakon što ste se proslavili Vašim izumima i ostvarili značajnu  profesorsku karijeru, da li je neki fakultet u Srbiji pokazao  interesovanje da Vam ponudi katedru?

-Ne. Ali nemojmo od tog jednog primera praviti temu za čuđenje. Zapravo se treba iščuđavati nečemu drugom. Srpski univerziteti, govorim o ovim državnim, zaista imaju problem sa načinom na koji zapošljavaju kadrove. Posao profesora ne treba paušalno “nuditi” nekome, makar on i imao izuzetnu karijeru. Profesore treba postavljati nakon objavljenog međunarodnog konkursa, na koji se mogu prijavljivati i pripadnici dijaspore, ali i stranci. Tako danas rade svi renomirani pa čak i prosečni univerziteti na svetu. Zapošljavati strance kao profesore nije neki moderan trend. Na primer, čuveni švajcarski matematičari, dvojca Bernulija, pa i veliki Ojler, su još u 18. veku dobijali katedre u Ruskoj akademiji nauka u Sankt Peterburgu, iako nisu govorili ruski pre odlaska u Rusiju.

Dakle, moja poruka je da srpski državni univerziteti konačno moraju da pređu na model otvorenih transparentnih konkursa za pozicije profesora, pa da se biraju profesori prema zaslugama, a ne po samoupravnom “ključu” čiji je cilj samo štititi interese postojećih klika na fakultetima državnih univerziteta. Verujte, za ovih 30 godina koliko se bavim naukom, još ni jednom nisam video oglas za poziv na prijave za radna mesta nekog srpskog fakulteta elektrotehnike, matematike, fizike objavljenom u profesionalnom časopisu moje struke, iako univerziteti iz drugih zemalja (Amerike, Kanade, Kine, Koreje… čak Saudijske Arabije ili Libana) to redovno rade.        

Okušali ste se i na srpskoj političkoj sceni, na listi Suverenista…Kakvo je bilo to iskustvo?

-Loše. Bojkot 2020 je uspeo. Bojim se da su srpski političari postali prodavci praznih priča, a da ih je narod prozreo, te da je jednako bojkotovao i poziciju i opoziciju. Teško je danas bilo koga u Srbiji ubediti samo pričom da ćete nešto promeniti ako eventualno dođete u poziciju da upravljate. Narod se dovoljno naslušao praznih obećanja političara, i više nikome ne daje poverenje samo na osnovu priče. Svestan sam da ni meni niko neće poverovati u bilo kakvu priču, ma koliko ona bila korektna, ukoliko se ne pokažem na delu. Mislim da je većina biračkog tela gladna dela, a ne reči. Kao da nam poručuju „prvo uradi nešto, pokaži da umeš, pa nam tek onda traži glas“.   

Piše: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement