Connect with us

aktuelno

IN MEMORIAM, IGOR KARANOV: Meteor

Published

on

Pod visoko uzdignutim mačem pakao je pred kojim drhtiš,

ali pođi napred…i zemlja blaženstva biće tvoja.

Miyamoto Musashi (1582—1645)

Večeras je prestalo da kuca srce mog prijatelja, kolege, saborca i cimera, Igora Karanova. Iznenada, neočekivano. Baš onako kako je Igor i živeo. Meteorski. Sagoreo je baš u trenutku kada je najjače i najdivnije zablistao. Kakva šteta.

Znao sam ga nekada, onako džukački, između dva piva, zezati kako je previše lep da bi se bavio novinarstvom, ovim našim, pisanim, štampanim…I da bi mu bolje bilo da pređe na neku televiziju, među sisate koleginice i kolege manekenske spoljašnjosti. “Ti si za gledanje, jok za čitanje!” Lagao sam, naravno. Ne to da je bio lep, već da nije bio za štampu.

Jer bio je savršen pisac. Jedan od retkih pesnika koji je postao novinar. I verovatno jedini novinar koji nije ubio pesnika u sebi. Taj je i najordinarniju vest pisao kao da se opet kandiduje za Matićev šal, koji je jednom davno osvojio. Osvojio takvom silinom da se pokojni Draško Ređep, koji mu je nagradu i dodelio, nije ugrizao za jezik kada je slavodobitno uskliknuo kako – među nama raste novi Branko Miljković! Matori se kasnije malo razočarao, kada je skontao da Igor nije od njegove sorte, ali je nastavio da se divi mladom fajteru sa Limana koji je voleo poeziju.

Pisao je Igor kao da boksuje, a taktiku je birao u zavisnosti od teme. Ošacovao bi prazne kolone na ekranu kompjutera kao da merka krivonosog baticu u suprotnom uglu, zapalio cigaru, duboko uzdahnuo kao da kreće ka sredini ringa, i onda raspalio. Nekad žustro i žestoko, krošeom pravo u bradu. Nekad kao tinjajuća vatra, koja vas direktima drobi do poslednjeg pasusa. Boks je, inače, napustio, da bi pisao.

Priznajem, zavideo sam mu na lakoći s kojom je to radio, za razliku od mene, koji sam svaki put porađao mečku, dok je on već uveliko cirkao drugo pivo, cereći se iz prikrajka.

Ubedio sam ga te februarske noći, na minus beskonačnost, njega, čudaka sa šeširom, u majici kratkih rukava, da iz Nju Nau-a definitivno preseli za Beograd, kod mene na Vidikovac, da počne da živi od pisanja, jer je do tada samo živeo da bi pisao. Kada jednom budem svodio račune, to će verovatno biti moj najveći doprinos srpskom novinarstvu

Onda smo se, posle neke druge ili treće zajedničke novine, rasturili kud koji, neke uporne žene su nas dečake odvukle u njihove svetove, podarile nam decu, brige i neka neobična zadovoljstva, za koja nismo ni znali da postoje.

Poneka čašica razgovora tamo i ovamo, čestitanja na titulama i zvanjima, proklete uredničke karijere koje ti ne daju pošteno da vidiš ni sopstvenu decu kako rastu, a kamoli da sa frendom izađeš na pivo.

A onda sam nedavno na Fejsu, tamo gde se retko oglašavao, video post u kome najavljuje kako na TV Insajder počinje da radi autorsku emisiju – “Priča o priči”.

Hteo sam da ga pozovem i da mu predložim da, dok nije kasno, prekrsti show u “Pričam ti priču”. Da ga prvo malo ložim, onako podlački, kao nekada. Tipa da je konačno tamo gde pripada, među “braćom manekenima”. Pa da mu na kraju kažem kako mu je emisija sjajna, i kako je on sjajan, kakav je uostalom uvek bio.

Ali nisam. I sada mi je beskrajno žao. Ko zna, možda…Da sam čuo to njegovo jebeno srce kako čudno kuca preko daleke žice, pa da mu kažem “Uspori, Gari!”, svrati malo do Čikaga ovih dana…Da ga slažem da su crnkinje mrak ribe i da je život u Americi Andersonova bajka. Nisam i kraj. Srce je stalo. Nema više. Osim da pišem…

Kada sutra svane i kada svi čuju tužnu vest, u šturim novinskim napisima nabrajaće da je Igor K. bio autor četiri knjige, novinar ovih i onih listova, kolumnista, bivši urednik tiražnih časopisa i magazina. Pomenuće, istina politički korektno, da je birao zečice za Plejbojevu duplericu – ono što sam ja uvek sanjao, a nisam dočekao…

VREME STOJI, A RAKIJA TEČE: Za intervju sa Perom Božovićem je napisao da mu je bio jedan od najlepših

Tamo skoro sigurno neće pisati da je Igor K. bio ratni veteran, specijalac koji je 1992. spašavao pitomce pilotske akademije u Mostaru iz neprijateljskog okruženja, da je bio majstor aikidoa i nosilac crnog pojasa, ovisnik o gitari, pesmi i ženama. Neće pisati, ali nema veze, znaćemo mi koji treba da znamo.

Iza njega ostaće troje lepe i pametne dece, jer od takve klade iver ne može da pobegne daleko. I ovo što pišem ovde pišem ponajviše zbog njih. Zbog Asje, Sofije i Viktora, da i od mene ostane poneka reč koja će im pomoći da sklope mozaik, da reše nepoznatu u jednačini, da bolje shvate čije gene nose i kakvog su oca imali.

I da, kad god ga se sete, podignu glavu uvis, visoko ka nebu, jer će tako najbolje videti trag koji je ostavio.

************************************************************************************************************************

Zbogom, prijatelju moj, snažni a nežni. Živeo si kao meteor, ali sagoreti nećeš nikada…u nama.❤️

Oprostio se: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva

Advertisement