Tih godina, pred Prvi svetski rat, mnogi Srbi sa austrougarskim državljanstvom otišli su u Sjedinjene američke države (SAD) u potrazi za boljim životom i slobodom o kojoj su sanjali. Radili su i gradili svoju budućnost u novoj zemlji, a onda su čuli da je njihovoj otadžbini potrebna pomoć. Nisu oklevali. Dobrovoljno su se prijavili da brane Kraljevinu Srbiju.

Do početka rata 1914. godine u SAD je živelo najmanje 40.000 Srba, od čega ih je oko 10.000 kada je rat počeo otišlo da se bori u srpskoj i crnogorskoj vojsci.

Prve dve godine 1914-1915. dolazili su samoinicijativno u Srbiju. Od 1915-1916. godine bili su u elitnoj jedinici srpske vojske Dobrovoljački odred Vojina Popovića – Vojvode Vuka, koja je štitila odstupnicu srpske vojske preko Albanije, a takođe su probili front na vrhu Kajmakčalan na Solunskom frontu. Uz pomoć francuske, engleske i američke vlade dobrovoljci su prikipljani u SAD i od 1916-1918.

Na put su krenuli noseći američku i srpsku zastavu. Bili su to heroji kojih se Srbija i danas s ponosom seća po hrabrosti i junaštvu.

Jedan od ljudi zaduženih za njihovo okupljanje bio je Pavle Jovanović, rezervni poručnik i građevinski inženjer.

On je maja 1917. godine krenuo iz Beograda u Sjedinjene američke države (SAD) i Kanadu i za godinu dana uspeo da okupi deo dobrovoljaca i pomogne u njihovom odlasku u otadžbinu.

Jovanovićev praunuk Miloš Pavković u razgovoru za Fondaciju misija Halijard kaže da je to bila vojna misija Kraljevine Srbije o kojoj je slušao od svoje bake Nadežde Pavković.

“Ona mi je ispričala da je krenuo sa Krfa i potom putovao preko Italije, Francuske i Velike Britanije, odakle je brodom otplovio u Ameriku”, priča Miloš.

Baka mu je često pokazivala fotografiju pradede u srpskoj oficirskoj uniformi govoreći da je nastala u Londonu 1917. godine kada je bio na putu ka Americi.

“U jednom trenutku posumnjao sam da je ta priča istinita, a onda sam u zaboravljenoj porodičnoj dokumentaciji pronašao pradedin pasoš, koj je nednosmileno potvrđivao da je bio u SAD”, kaže on.

Osim pasoša, pronašao je i njegov rukopis u kom pominje da je bio upućen u Ameriku u maju 1917. godine sa pukovnikom Milanom Pribićevićem, vođom vojne misije, radi “vrbovanja dobrovoljava” za Solunski front.

S Pavlom je na put krenuo i potporučnik Konstantin Joksimović (sedi na naslovnoj fotografiji). I dok je Konstantin dobio zaduženja u Njujorku, Pavle je neko vreme bio u Kanadi, a potom je i sam došao u Ameriku.

“Pradeda je u misiji proveo oko godinu dana, iako je ona trajala nešto duže, odnosno oko godinu i po dana. Misija je imala brojne teškoće, ali je ipak uspela da obezbedi dobrovoljace za Solunski front i tako popuni srpsku vojsku,”, kaže Jovanovićev praunuk.

Celokupna vojna misija Kraljevine Srbije u SAD u kojoj je bio i Milošev pradeda, prikupila je oko 5  hiljada dobrovoljaca, prvenstveno srpskog porekla.

“Ne znam da li negde postoji tačan spisak svih imena ljudi koji su se tada prijavili i njihov precizan broj. Ono što znam jeste da su u januaru mesecu 1918. godine dobrovoljci prikupljeni u Čikagu, odakle su  prebačeni u vojni kamp Fort Luis u Kanzasu”, dodaje Miloš.

Osnovna vojna obuka prethodno je vršena  u srpskim dobrovoljačkim kampovima  u Novom Brunzviku i Novoj Škotskoj.

“Srpska Kraljevska vlada je u francuskim lukama u Marseju, Avru i Bordou  osnovala centre za prihvat dobrovoljaca iz SAD. Najveća grupa dobrovoljaca je put Evrope krenula u februaru  1918. godine”, priča on.

Dobrovoljci su prvo stigli u Francusku odakle su bili poslati u  tamošnju vojnu bazu u Bizerti u  Tunisu, gde su prolazil kompletnu vojnu obuku.

“Iz Bizerte su sada kao obučeni vojnici slati na Solunski front u jedinice vojske Kraljevine Srbije i u Jugoslovensku diviziju”, kaže Miloš.

Bila je to velika pomoć za vojsku, koja je već bila izmučena i desetkovana svim strahotama koje je prošla u Albanskoj golgoti 1916. i pri kasnijim ratnim operacijama.

“Baka mi je pričala da se pradeda kasnije često sa ponosom i setom sećao ratnih dana, kao i boravka u Americi, koja je na njega ostavila neizbrisiv i snažan utisak slobodne, velike, moćne i uređene države po čijem modelu bi trebala da se izgradi i novostvorena Kraljevina SHS”, priča Miloš.

On je, kaže, veoma ponosan na svog pradedu i često gleda njegove fotografije, stvari koje su ostale sačuvane, kao i brojne nagrade i medalje koje je dobio u znak zahvalnosti.

“Uspeli smo da sačuvamo medalju za hrabrost Miloš Obilić, Albansku spomenicu, medalju za vojničke vrline, njegov džepni sat koji još uvek radi, lični pečat sa njegovim potpisom, pečat za vosak koji je služio da se zapečate pisma, pasoš, vojničke knjižice i druga dokumenta, pisma, kao i knjigu The Great Southwest koju je doneo iz SAD…”, kaže ovaj mladić.

Naročito mu je drago što je Pavle odlikovan svim kraljevskim odlikovanjima, među kojima je i Karađorđeva zvezda s mačevima, orden Belog orla s mačevima, orden Jugoslovenske krune, orden Svetog Save…

“Žao mi je što je veliki deo predmeta koji su mu pripadali izgubljen, ali moram napomenuti da je na našu kuću u Beogradu prilikom nacističkog bombardovanja 1941. godine pala bomba, pa je dosta toga uništeno”, navodi on.

Takođe, ističe, posle Drugog svetskog rata i dolaska komunista na vlast nije bilo podobno govoriti i sećati se perioda Kraljevine Srbije i Jugoslavije u pozitivnom smislu i na neki način je sve to moralo da bude silom zaboravljeno.

“Posle rata prilikom svog službovanja pradeda je zaposlio veći broj ratnih dobrovoljaca i svojih saboraca na železnici, gde je radio, pomažući im time da obezbede sebi i svojim porodicama egzstenciju u novim uslovima i novostvorenoj kraljevini”, kaže Miloš.

Pavle je uspeo da preživi ratišta i Albansku golgotu, ali sudbina nije dozvolila da dočeka duboku starost.

Umro je 17. decembra 1936. godine u 53 godini od posledica teške upale pluća koju je zadobio prilikom osposobljavanja pruge za saobraćaj posle sudara teretnih vozova kod stanice Putinci u Sremu.

“Proveo je 48 časova na terenu nakon čega se razboleo i ubrzo umro u Železničkoj bolnici na Dedinju u Beogradu. Njegovo telo izmučeno teškim danima koje je proveo u ratu i Albanskoj golgoti, koje je na sebi nosilo ožiljke od 22 rane nije više moglo da izdrži”, kaže Miloš.

PROČITAJTE JOŠ:

MISTERIOZNI SLIKAR MILIĆ OD MAČVE: Neke njegove izložbe su bile zabranjene, a evo šta je govorio o Srbima

ISTORIJA SRPSKIH KAFANA: Kako su Obrenovići i Karađorđevići smenjivani uz predjelo, pivo i gemišt

NAJVOLJENIJI BEOGRADSKI PROFESOR: Miloš N. Đurić, genije koji je zauvek zadužio Srbiju! (FOTO)

Poslednje dane u bolesničkoj sobi proveo je sa već ostarelim piscem Branislavom Nušićem, koji je preminuo nekoliko godina kasnije.

Mada je umro relativno mlad, prema rečima njegovog praunuka, to što nije doživeo Drugi svetski rat možda je bila i sreća jer su strahote koje je on doneo raspršile sve ideale i državu za koju se borio i za koju je hiljade njegovih saboraca položilo svoje živote.
“Znajući iz porodičnog predanja koliko mu je teško palo ubistvo viteškog Kralja Aleksandra I Karađorđevica, ono što ce doći posle rata zavođenjem diktature Komunističke partije u Jugoslaviji, kada su svi junaci Velikog rata morali biti zaboravljeni predstavlja jednu veliku nepravdu prema toj slavnoj generaciji”, kaže Miloš.

Izvor: Fondacija misija Halijard
Foto: Fondacija misija Halijard