O Borisu Tadiću, Goranu Hadžiću, Ratku Mladiću, spasavanju ranjenika iz ratom zahvaćenih jugoslovenskih republika i izvlačenju flote 1999. godine, priča kapetan Ignjatović, junak našeg vazduhoplovstva

Da bi se vodio rat i spasavala zemlja, nekad nije potrebno najmodernije naoružanje i gomila municije. Dovoljno je bilo nekoliko civilnih aviona i hrabrih pilota kao što je kapetan Stevan Ignjatović.

U periodu raspada Jugoslavije rizikovao je sve izvlačeći izbeglice, ranjenike i vojsku iz ratom zahvaćenih republika. Letelo se u strašnim uslovima, besomučno, i po četrnaest puta dnevno, dok su avionima defilovali likovi koji će godinama uticati na sudbinu Srbije. Taman što se završio krvavi rat na prostoru bivše Jugoslavije i „Jat“ ponovo stao na noge došla je 1999. NATO bombe padale su po celoj zemlji i bilo je samo pitanje vremena kad će se sručiti na aerodrom Beograd.

Tada je Ignjatović prvi podigao ruku i poveo nekolicinu kolega u još jednu odvažnu misiju – spasavanje „Jatove“ flote. Nakon promene režima 5. oktobra Ignjatović se zbog navodne odanosti Slobodanu Miloševiću našao na udaru novih vlasti. Ipak, nije se dao savladati – sa oko 17.000 sati naleta i 11.000 sletanja postao je legenda srpske avijacije. Još uvek leti, a ostvario mu se i dugogodišnji san – da ima svoj sportski avion i školu letenja. Iako za svoje zasluge nikad nije odlikovan, naprotiv, čak je i kažnjavan, 62-godišnji pilot i dalje veruje da je odanost zastavi i nacionalnoj avio-kompaniji vrednija od svakog ordena.

ŽIVOT NA DOBOŠ

Sa Stevanom Ignjatovićem sam se našao „na njegovom terenu“, u Bloku 45. Odmah sam shvatio i zašto je u Africi dobio nadimke Viking, Hogar Strašni i Hulk Hogan.

S pričom krećemo od početka i bekstva iz Ljubljane u trenutku kad Slovenija počinje da se otcepljuje.

„Bio sam u Ljubljani sa avionom DC9 i gledao sam kako preko Triglava sleće ‘tupoljev’ ukrajinskih oznaka. Pošto sam primetio uniformisana lica kako izvlače iz njega neke kontejnere, naslutio sam da švercuju oružje. Napravio sam nekoliko fotografija, koje su me kasnije spasle od hapšenja. U jednom trenutku video sam da moje kolege trče ka avionima i jedan za drugim poleću, beže iz Slovenije. Bio sam zbunjen. Slovenci su postavili prepreke da bi me zajedno s avionom zadržali kao taoca. Morao sam na silu da poletim, bez ikakve najave i dozvole kontrole leta.“

Na aerodromu u Beogradu Ignjatovića su čekali pripadnici državne i vojne bezbednosti. Na saslušanju je morao da objasni zašto je navodno povredio vazdušni prostor Jugoslavije. Međutim, kad je službenicima pokazao slike iz Ljubljane, nastao je tajac.

„Onda su oni pitali prisutnog generala kako on kao komandant kontrole leta ne zna da preko Triglava preleću avioni s oružjem za slovenačku vojsku.“

Ubrzo je krenulo i žarište u Hrvatskoj. I tada se Ignjatović našao na licu mesta.

„Nekoliko dana posle Borova Sela i ubistva Saša Geševskog, vojnika JNA u Splitu, zatekao sam se tamo s avionom. Još jednom sam morao da polećem na silu, bez ikakvih odobrenja kontrole leta, i opet su me u Beogradu sačekali bezbednjaci. Šef pilotskog osoblja bio je Hrvat, pokojni Mladen Ivanišević, koji me je suspendovao i izrekao zabranu letenja jer sam navodno iritirao ‘hrvatske postrojbe i časnike na zračnoj luci Split’. To je bila farsa.“

Pošto se rat zahuktavao, a nije bilo dovoljno transportnih aviona i helikoptera, pilot Stevan Popov, koji je kasnije bio direktor „Jata“, zvao je Ignjatovića i nekolicinu kolega.

„Rekao nam je: ‘Trebaćete mi. Ulazimo u priču koja nimalo neće biti naivna, vrlo je moguće da neko strada. Ako uđete u kolo, nema izlaska.’ Tada smo shvatili da je vrag odneo šalu i da rat s Hrvatskom stvarno počinje. Plan je bio da se za transport civila mobilišu „Jatovi“ avioni, ali niko nije ni pretpostavljao kako će ti letovi zapravo izgledati. U avionu koji je predviđen za 120 putnika prevozili smo u proseku oko 180 civila ili 150 vojnika s opremom. Stevan Popov i Velibor Slavuj su u „boing 707“ tovarili i po 500 ljudi, koji su sedeli po podu. Ljudi su želeli samo da izvuku živu glavu, a avioni su podnosili nenormalna opterećenja“, priseća se Ignjatović.

SMRAD RATNIH PROFITERA

„Jatovi“ piloti bili su zvanično mobilisani od JNA, a operacija je tekla relativno glatko sve dok se nisu umešale razne paravojske – od dobrovoljaca SPO i Mirka Jovića do šešeljevaca i arkanovaca.

„Bilo je ozbiljnih problema sa Šešeljevim ludacima. Oni su se prosto bahatili s oružjem, međutim kad odu tamo gde se puca, to je bila druga priča, nisu se više junačili. Sećam se pevača Olivera Mandića. Kad sam ga video na batajničkom aerodromu, nisam mogao da verujem da čovek može tako da se maskira i naoruža. Kao Rambo. Otišao je u Benkovac, ali su ga gotovo odmah vratili jer je navodno bio ranjen.“

Dok su letovi „Jatovih“ pilota spajali rasturene porodice, mnogi su ih koristili zarad bogaćenja i ostvarivanja ličnih interesa, pa se čak nisu libili da u avione namenjene za transport izbeglica pokušaju da strpaju i ukradene poker-aparate.

„Neću zaboraviti scenu s banjalučkog aerodroma, gde su određeni srpski ‘heroji’ pljačkali. Došao sam u situaciju da potegnem pištolj na jednog našeg čoveka, Srbina, koji je pljačkao muslimana i tukao ga kundakom, iako su pored bili njegova žena i troje dece. Hteo je da mu otme novac. Nagledao sam se strašnih, jezivih scena… Dece koja su ostala bez roditelja, žena koje su ostale same s decom… Pamtim jednog srpskog majora JNA na aerodromu u Udbinama kad smo dovezli 170 polupijanih šešeljevaca iz Prištine. Čovek prilazi da ih preuzme i kreće da urla: ‘Šta ste mi doveli ove dripce, gde god odu, pljačkaju’.“

Ali to nije bio jedini put da se Ignjatović našao između dve vatre.

„Onaj Goran Hadžić uleteo je s heklerima u avion i glumio nekog visokoumnog državnika. A ljudi iza njega nose pune kofere deviza – što iz Beograda ka Hrvatskoj, što odande u Beograd. Marka je tamo bila 450, a u Beogradu 750 dinara. Neko je uzimao tu razliku. Ali eto, oni su imali papire i niko nije imao prava da ih pita zašto se ‘Jatovim’ avionom vozaju kojekuda i koliko hoće. U Bihaću sam uz pomoć Crvenih beretki kapetana Dragana uhapsio jednog dasu jer je kod sebe imao dva revolvera. Taj tip je bio priveden, međutim, ispostavilo se da je i on imao papire komande Ratnog vazduhoplovstva i Generalštaba, koji su mu omogućavali da za navodni interes države putuje tamo-vamo i deli ratni plen sa svojim pajtosima u Beogradu. Nisam ga primio u avion. Kad sam se vratio sledećim letom, pitao sam šta je bilo s njim. Rekli su mi da je po njega došao helikopter. Tada sam konačno shvatio – koliko god je bilo nesreće za sve narode, toliko je među svima njima bilo onih koji su tu situaciju debelo koristili. U stvari se najmanje mislilo o narodu, a najviše o bogaćenju“, grmi Ignjatović, lupajući o sto prstenom koji je dobio lično od patrijarha jerusalimskog i koji ne skida.

Osim Hadžića, na Ignjatovićevim letovima u to vreme redovan je bio i general Ratko Mladić.

„Imao sam tu sreću i čast da upoznam generala Mladića. Leteo je sa mnom mnogo puta. Ako bi me neko pitao kako treba da izgleda pravi oficir, rekao bih kao Mladić. Jednom prilikom na aerodromu u Udbinama momak sa dve štake prilazi avionu, a Mladić ga pita: ‘Junače, šta je bilo s tobom?’ Ovaj kaže: ‘Generale, obe noge, mina.’ Mladić je tada skinuo sa svoje uniforme odlikovanje, okačio momku na majicu i rekao ađutantu: ‘Uzmi podatke i piši naredbu o odlikovanju.’ Onda je tog momka uzeo u naručje, uneo u avion i stavio ga u prvi red, gde je on trebalo da sedi. Kad smo sleteli na batajnički aerodrom, naredio je svom šoferu: ‘Ovog momka vozi gde god da ti kaže, makar i na kraj sveta.’ Bio je potpuna suprotnost onima koji su pljačkali i uništavali. Poslednji put kad sam ga vozio, pri pozdravu mi je rekao: ‘Kapetane, hvala vam. Želim vam svu sreću. Daće bog da se vidimo kada sve ovo prođe.’ Bila mi je čast što sam se rukovao s njim, zbog čega sam mu rekao: ‘Generale, pod vašom komandom, nadam se da bih ovaj avion i kroz tunel proterao.’“

NASTAVAK TEKSTA NA SLEDEĆOJ STRANICI