Prošlo je više od pola veka od kako je odlazak na privremeni rad u Nemačku postao legalan. Na poziv SR Nemačke odazvali su se svi koji negde daleko videli spas i priliku da se, jednog dana, kući vrate punih džepova. Vremenom, koliko god uporan sanjar bio, realnost je odnosila pobedu nad svim nadama i maštanjima o povratku.
Gde su danas oni koji su pre više decenija otišli? Zašto se mnogi još uvek nisu vratili? Gde su njihovi potomci? Šta je to što i dan danas, bez obzira na godine i stručnu spremu, mnoge sputava da ostanu u domovini?
Na ova i mnoga druga pitanja postoji univerzalni odgovor. Međutim, pravo na slobodno mišljenje ima jasne okvire, a u moderno doba kulta ličnosti koje živimo, većina istinu posmatra kao rukavicu bačenu lice. Zaključak izvedite sami.
Borba za bolje sutra je, velikom broju onih koji su među prvima napustili naše krajeve, ostavila gorak ukus u ustima. U želji da obezbede krov nad glavom i stalan izvor prihoda koji nije uslovljen ničim osim poštenim radom, ostavljali su za sobom sve a neretko i sopstvenu decu.
Neka od njih rođena su u „obećanim“ zemljama ali od strane roditelja bivaju vraćena u domovinu kako bi bolje naučili jezik i upoznali se sa korenima. Ne zna se tačan broj onih kojima su roditelji, godinu za godinom, davali obećanje da će se naredne konačno vratiti. Kako se to nije događalo, jedina mogućnost da opet budu porodica bila je da im se pridruže.
Ekonomska situacija, nepotizam, politička previranja, nestabilnost a zatim ratovi i sankcije, iznova i iznova odlagali su ispunjenje snova i planova. Uprkos tome što su daleko od kuće prilike bile (i nažalost, ostale) daleko bolje, veliki broj „gastarbajtera” (gostujućih radnika) nemalu količinu sredstava ulagao je u svoju zemlju, gradeći kuće i pripremajući teren za svoj povratak.
Čekajući da se na prostoru Balkana desi promena na bolje, nekada mladi i puni vere u bolje sutra, dočekali su i unuke. Uprkos daljini, bili su sapatnici i svedoci svih užasa koje su preživljavali svi koje su za sobom ostavili. Oni koji još uvek sebi daju za pravo da ih nazovu „izdajicama roda svoga“ ili pak manje vrednim pripadnicima naroda, zaboravili su da su isti ti, koji „dođu kući besnim autima i čekaju godišnji da odu kod frizera i zubara“, isti oni koji su za vreme ratova i sankcija slali pomoć u svoje zemlje i protestovali na ulicama protiv terora koji se vrši nad njihovim narodom. Sada su to i njihovi naslednici.
Kako se istorija neprestano ponavlja, nekad na sreću a neretko i na žalost, čini se da će i novije generacije „gostujućih radnika“ doživeti istu sudbinu. Umesto osude zbog želje da život provedu dostojanstveno, da od rada žive a ne preživljavaju, umesto krivice koja im se nameće jer sada znaju da odlazak lekaru specijalisti ne podrazumeva nošenje koverte u ruci, da u državnim institucijama i bez poznanstva sa bilo kim sve teče veoma lako, mogli bi im pri susretu uputiti reči podrške, na primer.
Kako je gnev zbog opšteg stanja najlakše usmeriti na pogrešnu stranu, malo je verovatno da će se to ikada dogoditi. Solidarnost je osobina od koje se neprestano branimo, te smo sami sebi vuci u gotovo svakoj prilici. Izuzeci su retki a samim tim i dragoceni, dok je sposobnost da život posmatramo iz ugla druge osobe i stavimo se u njen položaj danas ravna talentu. Sklonost međusobnim podelama smo uvek skupo plaćali, nesvesni da bi trud uložen u zajedništvo imao neprocenjivu vrednost.
Shvativši da su tamo odakle su potekli omraženi jer su se usudili da ne trpe, da bi im po povratku oduzeli čak i mogućnost dostojanstvenog starenja i da je život u nekom drugom, uređenijem društvu bestraga odneo toleranciju na decenijske probleme u matičnoj zemlji, mnogi se za života nisu vratili. Njihova deca, uprkos svemu, gaje istu nadu dok unuci uglavnom odbijaju da žive u iluziji njihovih predaka.
To je ujedno najvrednije što smo kao narod tokom bitke za bolje sutra izgubili.
Da će se sudbina po ko zna koji put poigrati sa svima nama vrlo je izvesno. Uraditi sve drugačije i zajedničkim snagama raditi za opšte dobro i viši cilj, značilo bi da smo napokon nešto naučili.
Tekst: Milica Andrić Foto: Mantas Hesthaven on Unsplash / Boba Jaglicic on Unsplash
