Gajo Radmilović iz Knina koji je došao u Banjaluku kako bi pronašao porodicu koja ga je ugostila avgusta 1995. godine ostvario je svoj cilj.
Radmilović je uspeo u nameri i pronašao je čoveka kojeg je tražio.
Naime, avgusta 1995.godine, tada jedanaestogišnji Gajo Radmilović iz sela Žegar naodmak Knina, u izbegličkoj koloni došao je u Banjaluku.
Nakon 28 godina, Gajo je opet došao na isto mesto, sa jednim ciljem – da pronađe čoveka koji im je tada pomogao. Rekao je nedavno da mu je to životni amanet.
Tada je imao samo 11 godina. Iako još kao dečačić, ipak se kaže, seća tog mučnog prizora na banjalučkom Trgu Krajine. Tih avgustovskih dana 1995. nekoliko desetina hiljada Srba iz nekadašnje RSK tražilo je utočište, pomoć, vodu, hranu ili samo put koji vodi dalje. Pamtiće kaže, do kraja života dobre ljude koji su tada pomogli njegovim roditeljima i njemu. Prišli su im, primili ih u svoju kuću, nahranili, pružili utočište.
Da dođu sebi, da se saberu, odmore, okrepe i odluče šta i kako dalje. To im kaže nikada neće zaboraviti. Ipak, ti dani bili su košmarni za Srbe iz Kninske krajine, a on tek dečačić koji je želeo samo jedno, topli dom. I sretno detinjstvo. Ne seća se veli imena tog dobrog čoveka, niti imena članova dobročiniteljske porodice koja im je tog košmarnog dana pomogla, a tako bi voleo saznati o kome je reč.
Odlučio se stoga na neobičan gest. Izradio je transparent na kojem je bilo napisano da traži porodicu koja im je pomogla, te u narodnoj nošnji Kninskog kraja prošetao Trgom Krajine, obrativši se medijima, u želji da prenesu poruku sa ovog neobičnog događaja, jednog od najemotivnijih, koji se ikada desio u centru Banjaluke.
“Tražim porodicu koja me primila te 1995 godine”, pisalo je na transparentu, dok smo prilazili deliji u narodnoj nošnji koji je plenio pažnju sugrađana. Kaže da mu je dugo trebalo da se odluči na ovaj korak, da je dugo, dugo razmišljao, ali da je želja da pronađe porodicu koja im je pomogla, kada je njemu i njegovoj proodici bilo najteže, ipak prevagnula.
“Imao sam samo 11 godina, kada smo došli u Banjaluku, na ovaj Trg, tu smo, sećam se dobro, primljeni od jedne porodice. Oni su došli po nas automobilom. Bili smo ja, moj brat Miloš, sestra Kristina, brat od tetke Bojan, moja majka Milica, tetka Stana i teča Peđa. Taj čovek nas je odveo u svoju kuću, pružio nam hranu, piće, da bi došli sebi od tog puta, od sve te naše muke, zato sam želeo da ovim putem apelujem da ako iko išta zna o toj porodici, i ako me prepoznaju, da se javi. Mi smo tada imali automobil Lada Samara, kninskih registarskuh tablica. Voleo bih da stupim u kontakt, da se odužim, ako ikako mogu tim ljudima, toj porodici”.
Seća se kaže da je već padao mrak. Stigli su na Trg Krajine, na kojem su bili parkirani kamioni sa hranom. To je bila tolika gužva kao da se cijeli Knin sjatio u Banjaluku, zbori Gajo Radmilović.
“Mi smo nekako stigli među zadnjima. Bila je tolika gužva da, sećam se dobro, nismo mogli da dođemo do hrane. Onda se pojavio taj čovek. U nekim četrdesetim godinama. Mi smo stajali na Trgu, nas troje dece. On nas je pozvao da krenemo za njim do njegove kuće da se malo oporavimo, jer je bilo vidno da smo bili izbezumljeni, da više ne znamo ni kuda idemo, ni šta tu radimo. Tada nismo znali ni za mnoge članove naše porodice. Taj čovek nas je odvezao svojim automobilom svojoj kući, gde smo se oporavili, okriepili, gde nas je utešio, ponudio nam svoj dom, i hranu, piće, odeću”, zbori u grču Gajo Radmilović.
“Tu noć ne mogu nikako da zaboravim. Nisam mogao da spavam. To je bio za mene košmarni film”, kaže Gajo.
Seća se onoga što je kao dečačić zapamtio. Seća se da je bila na sprat, da je na spratu živeo njegov brat, vrata su bila drvena sa žutim staklom, u kuhinju se ulazilo levo, koliko je kao dečačić zapamtio u tom košmaru. “Ja sam ovo planirao i ranije da uradim, ali nekada nisam mogao, pa nisam imao vremena, teško mi se bilo na sve ovo odlučiti, sećam se celog tog puta od Drvara do Grahova, naših ljudi koji su izgubili svoje živote, zbog čega, i da li je to tako moralo biti”.
Dolazak u Banjaluku bio je strašan. Naviru sećanja. Sećam se prelaska preko Vrbasa, to ne može da se opiše rečima, ljudska nesreća. To dozivanje, i danas čujem. Dozivanje tih ljudi, sine, brate, zovu…
Tu je bila policija, vojska, oni su nama davali hranu i vodu, iako je nemoguće taj toliki narod namiriti sa hranom i vodom. To je bilo 50.000 ljudi na ovom Trgu, koji je tada bio, čini mu, veći, ili sam ja bio manji pa mi je to tada sve bilo veliko.
I eto, nakon 28 godina ih je pronašao.
PROČITAJTE VIŠE:
POPUCALI SVI PROZORI: U eksploziji u Zemunu ceo sprat izgoreo, najmanje 4 osobe povređene!
Izvor: Blic/Atvlb
Foto: Printscreen Youtube/Banjalučka Hronika
