Connect with us

intervju

EKSKLUZIVNO, SA FILIPOM FILIPOVIĆEM U ATINI: Ova nagrada i zlato u Tokiju su kruna moje karijere! (FOTO)

Published

on

Filip Filipović, aktuelni nosilac priznanja za najboljeg vaterpolistu sveta i Evrope, tokom karijere je sakupio toliko zlatnih medalja sa našim nacionalnim timom da je potrebno vremena da se izdvoje samo one najvažnije, i pritom bi ostalo bar još toliko. Dva olimpijska, šest evropskih i dva svetska zlata sa Srbijom, kao i tri titule Lige Šampiona na klupskom nivou, svedoče da je u pitanju legenda ovog sporta.

Pored blistave karijere, Filip je porodičan čovek, otac dvoje dece i osoba u svakom smislu posvećena mladima. Bilo to u domenu sporta ili nečeg drugog, naš as trudi se da ličnim primerom, iskustvom i znanjem prenese mlađima bar deo onoga što ga čini istinskim šampionom.

Protekle godine, Filip je po treći put proglašen za najboljeg vaterpolistu planete u izboru Svetske federacije za vodene sportove (FINA), a ove po peti put i za najboljeg vaterpolistu Evrope prema sudu Evropske plivačke federacije (LEN). Iako se oprostio od reprezentativne kapice, potpisao je dvogodišni ugovor za grčki Olimpijakos i sudeći po svemu što nam je ispričao, nada se novim titulama.

Sa Filipom sam se sastao u malenom kafeu u Pireju, blizu bazena gde trenira sa svojim klubom. Njegova pojava odmah je privukla pažnju gostiju, ne samo zbog stasa koji upada u oči u mediteranskoj zemlji kao što je Grčka, već i zbog toga što je u ovom delu grada mali broj onih koje ne zanima sve što ima veze sa Olimpijakosom.

Filipe, čestitam na osvojenim priznanjima za najboljeg vaterpolistu Evrope po peti put, i za najboljeg vaterpolistu sveta po treći put. Svetsku nagradu si uzeo prvo 2011, zatim 2014. i konačno, sada 2021. godine. To je nešto što niko osim tebe nije uspeo u ovoj deceniji. Kako se osećaš?

-Te nagrade, koliko god da su individualnog karaktera, više posmatram kroz prizmu tima, kao priznanje timu. U ovom sportu, a pogotovo u ovoj ekipi čiji sam deo od 2003. godine, ekipa je ta koja izdvoji pojedinca. Ako ikome treba da zahvalim, to su moji saigrači i naravno porodica koja me je podržavala i dosta se žrtvovala svih ovih godina. Saigrači su naravno, što se tiče same igre, oni koji nose najveći deo zasluga i najveći deo tih priznanja.

Ono što je definitivno najlepši osećaj, jeste što se u jednom razdoblju od 10 godina tri puta ponovilo takvo priznanje. To znači da smo na pravom putu već celu deceniju.

Da li bi ovu nagradu, zajedno sa poslednjim olimpijskim zlatom koje si uzeo u Tokiju, izdvojio kao krunu karijere?

-Svakako. Na početku karijere to je bila jedna vrsta obavezujućeg priznanja koja te tera da radiš još više i daje ti signal da je to što smo do sada radili bilo baš onako kako treba. A, evo sada, na kraju reprezentativne karijere, to nekako dolazi kao potvrda i kruna svih dosadašnjih pobeda, poraza i trofeja koje smo osvojili. Da, za kraj reprezentativne karijere ovo apsolutno ima poseban značaj.

VREME JE DA MLAĐI ZAIGRAJU SA SRPSKOM ZASTAVOM NA KAPICI: Filipović okončao reprezentativnu karijeru kao najtrofejniji svih vremena

Definitivno si se povukao iz nacionalnog tima?

-Da. Mislim da smo na najbolji mogući način završili svoju misiju u reprezentaciji i na najlepši mogući način smo se oprostili od nacionalne kapice. Najbitnije mi je u svakom poslu koji radim da se odradi do kraja i da se ne ostavljaju repovi i zarezi. Mislim da je ova generacija to zaista uspela. Ostavljamo reprezentaciju u najboljem mogućem redu, sa svim mogućim uspesima i zatvaramo priču bez nekih eventualnih zagrada. Verujem da smo ostavili ekipu u dobrim rukama, ne mislim samo na Dejana Savića, već i na samu ekipu.

Mnogo se priča o tome kako će proći smena generacija. Neki su optimistični, a neki skeptični. Šta ti misliš?

-Naš narod je po prirodi takav i zato sa dozom skepticizma gleda ove momke. Smatram da im samo treba dati vreme. Nismo ni mi postali šampioni preko noći. Tu ima jedan dobar deo generacije koja je sve osvojila. Njihov najveći izazov neće biti da pobede protivnika i osvoje nove trofeje, pošto su ih već uzimali nekoliko puta i znaju kako je. Mislim da će im najveći izazov biti da pobede sebe.

U kom smislu?

-U smislu da shvate kako sve ovo što je bilo do sada više ne važi. Moraju da se resetuju u glavama, da nađu novi motiv i novi izvor energije iz kojeg će crpeti. Potrebno je i da nađu novu konekciju sa ovim mlađim igračima koji tek ulaze u reprezentaciju, ali bez te gladi i motiva, bez bezuslovnog davanja i žrtve nema ni uspeha ni nekog velikog nadanja. Ne postoji čarobni štapić ili poseban recept. Jednostavno morate da se date kao što smo se i mi davali, kao što se i drugi daju koji pobeđuju i osvajaju. Neophodno je dati se bezrezervno, žrtvovati bukvalno sve da bi eventualno došli u priliku da nešto osvojite.

Osim priznanja koja si dobio kao vaterpolista, na poslednjoj Olimpijadi imao si tu čast da nosiš zastavu Srbije. To je, ipak, proznanje koje prevazilazi okvire samog vaterpola. Koliko ti je to značilo?

-Inače sam dosta sujeveran i sa velikim delom naše generacije, i naravno bliskih prijatelja, delim ta razmišljanja. Znao sam za ideju još godinu dana pre i nisam bio uopšte za to.

NOVI TIM, NOVI IZAZOV: Filip na treningu Olimpijakosa, koji sa njim napada evropsku titulu

Zašto?

-Zato što postoji ta…. Ne mogu da kažem maler… Uglavnom, ko god je nosio zastavu od 2004. pa nadalje, nikada ništa nije osvojio. Pre toga je Vanja Grbić nosio 2000. godine i uzeo je medalju, ali od 2004. godine ta loša karma je pratila sve sportiste. Međutim, nisam imao kud. Znao sam da je to zaista najveće priznanje koje može da se ukaže jednom sportisti, čast da predstavljaš svoju zemlju na otvaranju Olimpijskih igara, najvećeg planetarnog sportskog takmičenja. Biti barjaktar ispred svih tih šampiona i šampionki. Nisam mogao da odbijem tako nešto.

I razbili ste kletvu…

-I razbili smo kletvu. Zato mi je sada mnogo draže. Svako sledeći ko bude nosio zastavu, imaće čast da to učini bez obzira na uspehe ili neuspehe. Mi smo stvarno bili željni tog drugog zlata i zbog toga sam, eto, bio na granici da li da prihvatim ili ne, ali kada vam olimpijski komitet, ne samo srpski, već i međunarodni, ukaže jednu takvu čast, možete samo da budete ponosni.

Prisećaš li se nekada sa ove distance početka svoje karijere i dana u Partizanu?

-Ne. Iskreno, mislim da kada budem počeo da se prisećam, to će biti dovoljan znak da stanem i batalim vaterpolo i da, što se kaže, okačim kapicu o klin. Još uvek gledam unapred, još uvek pravim planove za naredni period u smislu utakmica i fizičke spreme. Postavljam nove ciljeve sebi… Svestan sam svojih početaka, ali možda se i plašim, jer ako bih krenuo da se prisećam toga, mislim da bih izgubio onu agresivnost i onu nit koja me je sve do sada krasila. Ne želim da osetim tu neku vrstu samozadovoljenja. Za tim još uvek nema potrebe. Mislim da još uvek nisam spreman da zatvorim krug.

Prvi strani tim u kojem si igrao bio je italijanski Pro Reko. Kada si prvi put napuštao Beograd kao mlad igrač, kako si zamišljao svoju budućnost i kako je sve ispalo u odnosu na to?

-Definitivno sam imao viziju toga šta hoću da postanem. Znao sam da je odlazak iz Partizana bio neminovan, pogotovo tih godina kada sam jasno video svoju budućnost u Evropi. Da bih ostvario ono što želim, a to sam uspeo već sledeće godine osvajanjem Lige šampiona, shvatio sam da to moram da uradim van granica Srbije. Nisam iskreno imao prevelika očekivanja. Nisam smatrao da će me bilo ko tamo dočekati sa crvenim tepihom. Otišao sam kao klinac i smatram da sam u Italiji sazreo i kao osoba i kao sportista.

SPREMAN ZA POČETAK TRENINGA: Još uvek ima najveće ambicije i ne propušta nijedan trening

U Pro Reku su sa tobom bili Vanja Udovičić i Slobodan Nikić. Koliko ti je značilo da imaš nekog našeg uz sebe?

-Izuzetno. Mislim da je to bilo od presudnog značaja. Sa Bobom sam provodio možda i najviše vremena, pošto smo živeli dosta blizu, a Vanja mi je mnogo pomogao da naučim jezik i da prihvatim italijansku kulturu. Postoji anegdota o tome kada sam hteo da uvedem našu televiziju. Pošto je Vanja već bio u Pro Reku, imao je svoje kontakte i ljude, i uvek me je zavlačio za tog čoveka koji je trebalo da dođe i postavi satelitsku. Naravno, tako da ja ne prozrem. Stalno je odlagao njegov dolazak, sve do momenta dok nisam progovorio italijanski. Čim sam propričao, dan kasnije mi je poslao čoveka i uveli smo televiziju. Njemu mogu da budem zahvalan ne samo za to, nego i za mnoge druge stvari.

Imaš li ovde nekog takvog ili je porodica preuzela tu ulogu?

-Da, trenutno sam više vezan za familiju. Mnogo su veće obaveze. Takođe, sa momcima iz tima provodim zaista sjajno vreme, u bazenu i van njega. Međutim, grčki je malo specifičan jezik i još uvek hvatam stvari koje su vezane za igru. Što se tiče konverzacije, nije mi to u ovom trenutku prioritet, ali mislim da bih trebalo ipak do kraja godine i time da se pozabavim. Voleo bih, naravno, da savladam grčki jezik.

Živeo si dakle u Italiji, zatim u Mađarkoj i evo sada u Grčkoj. Putujući po svetu kao vrhunski sportista susretao si mnoge zanimljive ljude. Da li bi nekoga izdvojio?

-U Italiji sam proveo najduži period i upoznao dosta naših mudrih ljudi. Izdvojio bih jednog čoveka. Zove se Radiša Jevtović, jedan od bivših geneksovaca. Prvo sam počeo da se družim sa njegovom decom, koja su starija od mene – Ivan i Zoran Jevtović. Oni su me uveli u taj milanski život, a od njihovog oca, od čika Radiše sam mnoge mnoge stvari čuo, šetajući sa njim po Milanu. To su bili kilometri i kilometri razgovora tokom kojih sam naučio dosta o životu, ali i o poslu.

Pominjao si da ti je cilj posle završetka karijere da dalje unaprediš svoje obrazovanje?

-Da, to je jedan od glavnih planova. Nisam još uvek diplomirao. Ostalo je još zaista malo, ali to mora da se uradi. Nadam se da ću u narednom periodu završiti. Kao što još nisam završio karijeru, tako i dok ne diplomiram nisam završio obrazovanje. Smatram da je to pod moranjem, jer pored sportske karijere, neophodno je da se obrati pažnja i na obrazovanje. To je moja poruka mladima. Obrazovanje, pogotovo u mladim godinama, mora da bude prioritet u odnosu na sport. Sa sportom uvek nešto može da se izjalovi, a znanje je ono koje ostaje zauvek.

ZAMAH ŠAMPIONA: Serbian Times ekskluzivno na treningu Olimpijakosa i Filipa Filipovića

Koliko vremena posvećuješ duhovnom životu?

-Ja jesam vernik, ali ne želim mnogo da pričam o tome. Više sam posvećen delima i smatram da drugi treba o tebi da govore. Trudim se da se edukujem kontaktima sa ljudima koji su zaista produhovljeni i u čijoj sam blizini imao čast da budem. Na taj način, pokušavam da se prbližim crkvi i našem narodu. Imao sam tu sreću, poslednjih par godina, da se upoznam i sa našom svetošću patrijarhom. Imali smo do sada već nekoliko susreta. To su druženja i neke stvari koje ostaju za ceo život urezane.

Koliko se, prema tvom mišljenju, mladi danas oslanjaju na vrednosti za koje se zalaže crkva?

-Smatram da omladina treba da se vrati par koraka unazad i da ne treba da zaboravi svoju veru. Verujem da crkva mora da bude sastavni deo ne samo obrazovanja, već i svakodnevnog života. Mislim da smo se dosta udaljili od pravog sistema vrednosti i da uz crkvu i ono što proklamuje i sam patrijarh, omladina može da se vrati na pravi put. Svesni smo dešavanja poslednjih decenija i vidimo koliko se mladež promenila u načinju razmišljanja i samom pogledu na svet.

Koju ulogu u tome igra porodica?

-Prvo i osnovno je porodica, koja se poslednjih godina toliko izgubila. Trebalo bi da bude suprotno. Imao sam tu sreću da porodica bude sve vreme uz mene i da osetim šta je moć familije i toga kada se držimo zajedno.

Jednom prilikom si rekao da bi “kod našeg naroda promenio sve i da ne bi promenio ništa”, ali si pritom istakao kako ti je posebno drag taj čuveni srpski inat. Je li inat bio presudan za sve one preokrete i pobede uprkos teškim okolnostima?

-Da. Mislim da je i mene, ali i celu generaciju obeležio taj inat. Jednostavno, odrasli smo takvi. Vaspitani smo da moramo da imamo ne samo inat, nego i glavu, svest. Bez toga, kada dođu neki trenuci nepravde, teško je ukoliko ne proradi inat. Susretali smo se tokom karijere sa nepravdama, nesportskim gestovima ovakvim ili onakvim, ali kada proradi inat i kada se oseti ta energija između nas, mislim da ne postoji ni jedna ekipa koja može da bude jača. To je obeležilo ovu generaciju i ovih poslednjih dvanaest godina. Mogu samo da budem ponosan. Srpski narod krasi taj inat, zato je teško i prevesti ga na drugi jezik.

NOVAKU JE NANETA NEPRAVDA: Potez australijske vlade nema nikakve veze sa sportom

Kad smo već kod nepravde, pretpostavljam da si ispratio kroz šta je prošao Novak?

-To nema veze nikakve sa sportom. Najžalije mi je što je čovek koji je ovekovečen kao sportista bez mrlje u karijeri, neko ko se zalaže ne samo za sport nego i za sve svoje kolege i ljude inače, da doživi tako nešto… Ne znam sve detalje, ali ono što znam jeste da je sport najviše izgubio i da je ova odluka jednostavno mnoge stvari dovela u pitanje. Kada se dese ovakve situacije, shvatite da ste deo nečega što nema veze sa tenisom, nečega što je prevazišlo okvire sportskog terena i popričično je zabrinjavajuće za budućnost. Siguran sam da će Novak svoju misiju nastaviti u svakom smislu i da će postati ono što mi svi već osećamo. A ove stvari bi trebalo da budu ozbiljan alarm za neke druge ljude.Politika i sport donekle treba da idu zajedno, ali mora da postoji granica. Ovog puta, pređene su sve crvene linije. Najbitnije mi je ono što sam video i čuo, a to je da je Novak psihički dobro, da se oporavio. Za ovaj sportski deo ne sumnjam ni jednog trenutka da će to biti kako treba.

Misliš, dakle, da će biti dovoljno inata u Novaku?

-To je njegovo srednje ime.

Da li ćemo te možda videti na klupi Srbije jednog dana?

-Jedino što sam razmišljao i što radim jeste kako da pomognem svom sportu, konkretno, svom matičnom klubu, klubu koji volim i za koji navijam. Hoću da pomognem mladima i radim na tome, ali trenerski posao nije nešto o čemu sam razmišljao i što bi mene ispunilo. Verujem da bi, kao i većina vaterpolista, imao šta da pokažem i da naučim mlade, ali pronašao sam drugi način da to sprovedem, tako da me trenerski posao ne zanima.

Tekst i Foto: Novak Lukovac

PRATITE NAS I NA INSTAGRAMU:

Advertisement