Američki onlajn magazin „Gray Zone“ (Siva zona) u ekskluzivnom tekstu koji potpisuju dva novinara, Kit Klarenberg i Tom Seker, otkriva veliki broj strogo poverljivih obaveštajnih depeša koje su kanadske mirovne snage poslale za vreme rata u Bosni i Hercegovini, a koji otkrivaju ilegalne pošiljke oružja, uvoz džihad-boraca, inscenirane incidente za koje su orivljeni Srbi i zločine koji su bili režirani iz obaveštajnih krugova.

U drugom nastavku novinari „Sive zone“ se bave izveštajima kanadskih oficira iz sastava UNPROFOR-a sa terena, uglavnom iz ratne zone oko grada Sarajeva, u konjima su navedeni događaji i incidenti za koje su u medijima i javnosti optuživani Srbi, a bili su delo druge strane.

Kanadski oficiri izveštavaju i o zločinu na Markalama, sumnjajući u odgovornost srpske strane zbog niza koincidencija koje prate masakr na sarajevskoj pijaci…

Tekst prenosimo uz neznatna skraćenja i redakcijsku opremu Serbian Times…

UKOLIKO STE PROPUSTILI PRVI DEO:

Kako je pregovarač Dejvid Oven osuđen na smrt

„U decembru 1993. godine mirovne snage su zabilježile kako je David Oven, bivši britanski političar koji je služio kao vodeći pregovarač Evropske zajednice u bivšoj Jugoslaviji, „bio osuđen na smrt zato što je odgovoran za smrt 130.000 muslimana u Bosni,” njegovu kaznu „doneo ‘Sud časti muslimana’”. Podrazumevalo se da je „45 ljudi bilo na mestima širom Evrope da izvrše kaznu“.

Oven svakako nije odgovoran za smrt 130.000 Muslimana, jer ni blizu toliko Bošnjaka, Hrvata i Srba nije ubijeno tokom rata ukupno. Niti su Bošnjaci bili verski ekstremisti sa mrežom operativaca širom kontinenta, u pripravnosti da izvrše fetve koje je doneo „Sud časti“.

Nakon ovog incidenta, koji nikada ranije nije javno obelodanjen, stižu izveštaji da „Muslimani“ pripremaju provokacije. U januaru 1994, jedan telegram je primetio:

„Muslimani ne prezaju da pucaju na svoj narod“

„Muslimani nisu prezali od toga da pucaju na svoj narod ili područja UN, a zatim tvrde da su Srbi krivi kako bi stekli dalje simpatije Zapada. Muslimani često postavljaju svoju artiljeriju izuzetno blizu zgrada UN-a i osetljivih područja kao što su bolnice u nadi da će srpska protiv-vatra pogoditi ove lokacije pod pogledom međunarodnih medija.”

Pročitajte kompletne izveštaje i depeše kanadskih mirotvoraca OVDE!

„Muslimani se maskiraju u snage UN“

Drugi telegram beleži kako su „muslimanske trupe koje se maskiraju u snage UN“ primećene kako nose plave šlemove UNPROFOR-a i „kombinaciju norveške i britanske borbene odeće“, vozeći vozila obojena u belo i označena UN. Generalni direktor mirovnih snaga se plašio da bi, ako bi takvo dopuštanje postalo „široko rasprostranjeno“ ili „iskorišćeno za infiltraciju hrvatskih linija“, to „znatno povećalo izglede da legitimne snage UN budu na meti Hrvata“.

„Možda je to upravo ono što Muslimani nameravaju, možda da izazovu dalji pritisak za vazdušne napade na Hrvate“, dodaje se u depeši.

Istog mjeseca, u depešama UNPROFOR-a se spekulisalo da će „Muslimani“ napadom lažnom zastavom gađati sarajevski aerodrom, odredište za humanitarnu pomoć Bošnjacima. Kako bi „Srbi bili očigledni krivci“ u takvom scenariju, „Muslimani bi od takve srpske aktivnosti dobili veliku propagandnu vrednost“, pa je „za Muslimane bilo veoma primamljivo da izvrše granatiranje i okrive Srbe .”

Markale: UNPROFOR sumnjao u odgovornost Srba

U tom kontekstu, depeši vezani za masakr na Markalama dobijaju posebno upečatljiv karakter. 5. februara 1994. eksplozija je probila civilnu pijacu, uzrokujući 68 mrtvih i 144 žrtve.

Odgovornost za napad – i način na koji je on izveden – od tada se žestoko osporava, a odvojene službene istrage dale su neuverljive rezultate. UN u to vreme nisu mogle nikome to da pripišu, iako su trupe UNPROFOR-a od tada svedočile da sumnjaju da je odgovorna bošnjačka strana.

Shodno tome, depeši iz tog vremena odnose se na „uznemirujuće aspekte“ događaja, uključujući novinare koji su „tako brzo upućeni na lice mesta“ i „veoma vidljivo prisustvo muslimanske vojske u toj oblasti“.

„Znamo da su muslimani u prošlosti pucali na sopstvene civile i aerodrom kako bi privukli pažnju medija“, zaključuje jedan.

U kasnijem memorandumu se primećuje: „Muslimanske snage izvan Sarajeva su u prošlosti postavljale visoke eksplozive na svoje položaje, a zatim ih detonirale pod pogledom medija, tvrdeći da su ih Srbi bombardovali. To je tada iskorišćeno kao izgovor za muslimansku „protivvatru“ i napade na Srbe.

Ipak, 2003. godine osuđujući srpskog generala Stanislava Galića za njegovu ulogu u opsadi Sarajeva, MKSJ je zaključio da su masakr namerno počinile srpske snage, što je odluka zadržana u žalbenom postupku.

Sarajevska pijaca obrazac za druge ratove i incidente

O tome šta se tog kobnog dana dogodilo, a šta nije dogodilo na Markalama, autori ovog teksta ne daju nikakav sud. Međutim, nejasnoća oko tog događaja nagovestila je ključne događaje koji su opravdavali eskalacije u svakom sledećem zapadnom proksi ratu, od Iraka preko Libije do Sirije do Ukrajine.

Od početka rata u Ukrajini 24. februara, namerni ratni zločini, stvarni incidenti koji su pogrešno predstavljeni kao ratni zločini, i potencijalno inscenirani događaji su praktično svakodnevne pojave, zajedno sa pratećim talasima tvrdnji i protivtužbi o krivici. U nekim slučajevima, zvaničnici na jednoj strani su čak otišli ​​od slavljenja i pripisivanja zasluga za napad na okrivljavanje druge u roku od nekoliko dana ili samo sati. Supstanca i spin su postali neodvojivi.

U narednim godinama, ko je šta kome i kada uradio mogao bi, na način MKSJ-a (Međunarodnog krivičnog suda o Jugoslaviji), postati stvar o kojoj se odlučuje na međunarodnim sudovima. Već postoje potezi za uspostavljanje sličnog obrazca kada se rat u Ukrajini završi.

Parlamentarci u Holandiji zatražili su da se Vladimiru Putinu sudi u Hagu. Ministarstvo spoljnih poslova Francuske pozvalo je da se osnuje specijalni tribunal. Nevladina organizacija Truth Hounds sa sedištem u Kijevu svakodnevno prikuplja dokaze o navodnim ruskim zverstvima širom zemlje, u službi takvog tribunala.

Juče Jugoslavija, danas Ukrajina

Nema sumnje da su i Kijevske i moskovske snage činile zverstva i ubijale civile u ovom sukobu, kao što je neosporno da su sve tri strane u bosanskom ratu bile krive za gnusna dela i masakre nevinih i/ili bespomoćnih ljudi. Razumno je pretpostaviti da će divljaštvo postati sve nemilosrdnije kako se rat u Ukrajini bude nastavljao, na precizan način kao što je raspad Jugoslavije.

Koliko dugo će se borbe nastaviti nije izvesno, iako zvaničnici EU i NATO predviđaju da bi to moglo da potraje nekoliko godina, a zapadne sile jasno nameravaju da održe proksi rat aktivnim što je duže moguće. Vašington post je 11. oktobra objavio da su SAD privatno priznale da Kijev nije u stanju da „pobedi u ratu“, ali su takođe „odbacile ideju da se Ukrajina gurne ili čak gurne za pregovarački sto“.

Ovo naglašava još jedan mit koji je nastao kao rezultat jugoslovenskih ratova i koji traje do danas. Široko je rasprostranjena ideja da su pregovori i pokušaji da se obezbedi mirno rešenje samo ohrabrili srpske „agresore“.

Ovaj opasni mit je poslužio kao opravdanje za sve vrste destruktivnih zapadnih intervencija. Građani ovih zemalja do danas žive sa posledicama tih akcija, često kao migranti nakon bekstva iz gradova i mesta spaljenih ratovima za smenu režima.

Još jedno toksično nasleđe balkanskih ratova takođe traje: zabrinutost zapadnjaka za ljudski život zavisi od toga na kojoj strani se njihove vlade vraćaju u datom sukobu. Kao što pokazuju depeša kanadskog UNPROFOR-a, SAD i njeni saveznici su gajili podršku svojim ratovima prikrivajući realnost čak i njihove sopstvene vojske dokumentovane u preciznim detaljima.

Tekst: Kit Klarenberg i Tom Secker (Gray Zone) Foto: AFP