U Čikagu je za vikend održana prvo premijera a potom i repriza filma “Čuvari formule” Dragana Bjelogrlića, a danima unapred rasprodata bioskopska sala Kulturnog centra “Nikola Tesla” bila je tesna za sve one koji su želeli da vide ovo delo koje je već osvojilo nekoliko vrednih nagrada na prestižnim filmskim festivalima u svetu.
Specijalni gost ovih projekcija u organizaciji našeg portala Serbian Times bio je upravo Bjelogrlić, koji je u ovom filmu imao trostruku ulogu – režisera, producenta i glumca, a mi smo iskoristili priliku da porazgovaramo sa njim o tome kroz kakve je sve zgode i nezgode prošao snimajući ovaj film. I o još ponečemu, naravno…
Podsećamo, film je baziran na istinitoj priči o nesreći 1958. godine…U jeku hladnoratovske krize, grupa naučnika u Institutu Vinča sprovodi tajni nuklearni projekat koji predvodi profesor Dragoslav Popović. Sticajem nepredviđenih okolnosti, oni bivaju izloženi smrtonosnoj dozi zračenja, zbog čega ih jugoslovenska tajna policija odvodi na lečenje u Kliniku Kiri u Parizu.
PREMIJERA JE IZAZVALA VELIKO INTERESOVANJE: “Čuvari formule” u bioskopskoj sali “Nikola Tesla”
Razgovor smo započeli podsećanjem na činjenicu da se u Čikagu Bjelogrlić oseća kao domaćin, zbog činjenice u ovom gradu snimio svoj najgledaniji film (“Toma”, preko 1,1 milion gledalaca) a u njemu je imao i jednu od najspektakularnijih premijera, pred čak 2,000 gledalaca. Logično, nametnulo se i pitanje: Da li neki od budućih projekata planira da snima u “vetrovitom gradu”?
-Iskreno, voleo bih da se to desi. Čikago je za mene vrlo inspirativan grad u kome smo snimili “Tomu” toliko da sam umesto četiri predviđene, snimio čak osam scena. Svaki put kada sam došao ovde bilo mi je više nego lepo. E sad, da li će to biti moguće nije pitanje samo mojih želja.
Samo ću te podsetiti da smo pre nešto manje od tri godine, kada smo ovde snimali Tomu, po završetku poslednje snimljene scene filma, izjavio kako je ovo bilo najbolje snimanje u tvom životu…
-To je bio kraj šestomesečnog snimanja filma serije Toma i tada sam izjavio da je to bilo najlepše snimanje u mom životu. I zaista, snimanje tog filma je bilo nešto posebno, nešto što se verovatno dešava jednom u karijeri, cela ta atmosfera koja ga je pratila, a posebno me je oduševio entuzijazam ljudi ovde u Čikagu, koji su se zaista ponašali kao vrhunski i uigrani profesionalci.
POSLEDNJA KLAPA U ČIKAGU: Scena posle završetka snimanja filma “Toma” u Čikagu
Baš u vreme snimanja Tome razgovarali smo ovde u Čikagu o Milašinovićevoj knjizi “Slučaj Vinča”, po kojoj je sniman film “Čuvari formule”. Koliko je tebi bila neverovatna ta spoznaja da je od 1958.godine postojao projekat po kome je jedna mala komunistička država poput Jugoslavije imala nameru da napravi atomsku bombu, projekat koji je, istina, bio strogo čuvana državna tajna?
-Dok sam čitao tu knjigu, koju preporučujem svima, najzanimljivije mi je bilo da je jedan tako veliki događaj, zapravo dva, zbog političkih okolnosti ostali ispod radara. Faktički, niko ništa nije znao o nuklearnoj havariji u Institutu Vinča, i to je do dana današnjeg ostala zabranjena tema. Ali hajde što mi nismo znali ništa o tom incidentu, nego ni Francuzi nisu znali da je u to vreme na ozračenim srpskim naučnicima iz Vinče njihov lekar Žorž Mate prvi put sproveo revolucionarni tretman transplantacije koštane srži, koji će kasnije spasiti milione života. Iznenadili smo se kada smo u oktobru prvi put prikazali film u Parizu, jer su ljudi bili šokirani da se tako nešto uopšte dogodilo kod njih.
Doktor Žorž Mate je na kraju ostao bez Nobelove nagrade za takav jedan poduhvat samo zato što je cela ta priča morala da ostane undercover, ilegalno, iz više razloga. Prvenstveno zato što su naučnici iz jedne komunističke zemlje lečeni na Zapadu, što je i jednima i drugima bilo u interesu da sakriju. S druge strane, danas tako nešto verovatno ne bi moglo da se desi, a tada se desilo zahvaljujući saradnji tajnih službi, koja je očigledno postojala, iako su politički odnosi bili hladni, praktično nisu ni postojali. I to je samo po sebi neverovatno i neobjašnjivo. Pretpostavljam da su sumnjali da će iko od tih naučnika preživeti, pa nisu mnogo razmišljali o tome šta dalje…
Politika je na kraju sprečila da se više sazna o jednoj prilično fascinantnoj, humanoj epopeji…
-Baš tako. Ne samo da je skrajnut Žorž Mate, koji nije dobio odgovarajuće priznanje za njegovo revolucionarno otkriće, već su ostali zaboravljeni i svi ti divni ljudi, Francuzi, koji su rizikovali svoje živote donirajući koštanu srž Srbima kojima je život visio o koncu…Meni je drago da je ovaj film u neku ruku bio lučonoša, što je 65 godina kasnije uspeo da upozna javnost sa onim što se tada dešavalo, sa tim nepravedno zaboravljenim herojima. Ali i to što smo mi uradili je jako malo u odnosu na istorijsku veličinu tog događaja.
Jesi čačkao i dalje od Milašinovićeve knjige, jesi li pokušao da saznaš još neke detalje o onome što se tada dešavalo?
-Naravno. Mi smo radili ogromno istraživanje, došli smo do tih podataka o rudniku na Staroj planini, gde je vađena ta ruda uranijuma, gde su pokušali da dođu do domaćeg goriva za nuklearni reaktor. Ne treba zaboraviti podatak da je u tom trenutku u svetu bilo svega pet zemalja koje su imale nuklearne institute i reaktore: SAD, SSSR, Velika Britanija, Francuska i Jugoslavija.
Otkrili smo i to da tehnički zapis sa tog eksperimenta niko nikada nije video, kao i da se alarm nikada nije oglasio, čak i kada je radijacija dosegla ogromne razmere. Veliki broj stvari je ostao pod velom tajne, prosto je bilo takvo vreme, komunizam. Nekako je to sklonjeno sa strane i čak ni decenijama kasnije, kada ni komunizma ni Aleksandra Rankovića više nije bilo, niko od ljudi koji su učestvovali u projektu nije želeo da govori o tome. I to je ono što je bilo fascinantno. Mi smo došli do jednog od aktera, Radojka Maksića, naučnika iz Vinče kome je u Francuskoj spasen život i koji je na žalost preminuo od korone pre dve godine, ali ni on nije bio mnogo raspoložen da razgovara o tome kako se incident desio. Kao da je vladao neki zavet ćutanja o tome, koji su svi oni prihvatili i poštovali. A to je kod mene izazvalo i jednu dozu poštovanja, jer su svi ostali verni tom zavetu.
Rankovićev duh i dalje živi…
-Verovao ili ne, kada sam pripremajući se za snimanje filma otišao u Institut zu Vinči posle sat vremena pozvao me je jedan moj prijatelj koji radi u BIA i pitao: Šta radiš ti u Vinči? Dakle, BIA i dan danas prati ko ulazi i izlazi iz Instituta u Vinči iako se u njemu nsada e dešava ništa bitno. Ali taj sistem bezbednosti je ostao isti, služba državne bezbednosti pokriva taj objekat. Možete zamisliti kako je bilo 1958.godine.
Kako si se spremao za ulogu Rankovića i koliko ti je bilo teško da to izneseš?
-Uopšte mi nije bilo teško, meni leže takvi udbaški tipovi (smeh). Šalim se, dosta sam čitao o njemu, a neke stvari sam znao i odranije. Uloga nije velika, mada je značajna jer on je taj koji je bio odgovoran, kako za ceo projekat pravljenja atomske bombe u Vinči, tako i za transport i lečenje naučnika u Francuskoj, sa druge strane Gvozdene zavese.
SIVA EMINENCIJA: Bjelogrlić kao Aleksandar Leka Ranković u “Čuvarima formule”
U filmu ima mnogo scena koje su prilično detaljne i stručne, što medicinskih što onih koji se tiču rada na nuklearnom reaktoru. Koliko si morao duboko da uđeš u materiju da bi znao šta radiš na setu?
-Pa to i jeste bio najteži deo filma jer je sve moralo da izgleda veoma verodostojno, kako laicima, tako i ljudima koji se razumeju u jednu ili drugu materiju. Iako su dramske scene možda važnije, ove je bilo komplikovanije snimati, bar meni, jer je to neko polje u kome se nisam osećao baš najsigurnije, nisam znao kako to zapravo u realnosti izgleda. Ali sam imao konsultante i sa jedne i sa druge strane tako daje to pomoglo da iznesemo priču kako treba.
Jesi li naučio nešto iz medicine i nuklearne fizike?
-Jesam, ali ono najvažnije što sam naučio jeste činjenica da napraviti atomsku bombu nije stvar formule, da naprave lančanu reakciju manje-više znaju svi iole ozbiljniji nuklearni fizičari, već je suština u tome da imate sopstveno gorivo. I to su pokušali naši ljudi tada u Jugoslaviji. Uostalom, zato je tolika frka recimo oko Irana, koji ima svoje gorivo zbog čega će verovatno jednog dana biti napadnut. Kao i Severna Koreja. Danas mnoge zemlje, poput Francuske, Velike Britanije, danas imaju atomsko naoružanje, ali zavise od nuklearnog goriva koje dolazi od Amerikanaca. Kao što i Rusija daje gorivo svojim satelitima. Ali kada ti napraviš svoje gorivo onda priča dobija drugu dimenziju. A to je pokušao Tito…To je nešto što ja nisam znao dok nisam počeo da radim ovaj film i što ljudi generalno ne znaju.
Znači dobro je što nismo uspeli da obezbedimo to gorivo jer bi danas svi živeli u Čikagu a niko ne bi ostao u Srbiji…?
Da. Ili možda niko ne bi bio u Čikagu.
Kakve su te emocije vodile tokom snimanja “Čuvara”, jel ti ijednom zaiskrila suza dok si radio film, i ako jeste – na kojoj sceni?
– Desilo se to i dok sam snimao i dok sam montirao. U svemu što radim ja sledim neki svoj emotivni put. Trudim se da sve što napravim na neki način bude povezano sa emocijama. Dok smo radili, dok smo pisali, a ponajviše dok smo snimali, bilo je momenata koji su me ganuli, a najviše me je dirnula scena kada troje mladih naučnika uhvate talase Radio Beograda u bolnici u Parizu i onako mršavi, izmučeni, počnu da pevaju i plešu. Tad su mi krenule suze. A desilo se to i u montaži, na nekoliko mesta, proradile su emocije. Tu sam nekako i osetio da smo na dobrom putu…
Koliko je glumcima trebalo vremena da svoje telo dovedu u to stanje da izgledaju kao ljudi koji se bore za slamku života?
-Dva meseca su svi bili na teškim dijetama i stvarno im svaka čast. Svi su to veoma ozbiljno shvatili i bili na visini zadatka, zaista.
A i ti si bio na visini zadatka kada je u pitanju promocija novih, mladih, talentovanih glumaca. To si utradio u Montevideu, zatim u Senkama nad Balkanom i Tomi. Koliki je bio rizik snimati jedan ovakav film, sa stranim koproducentom, i lansirati u njemu jednu sasvim novu, nepoznatu glumačku postavu?
– Ja sam na to navikao jer u svim mojim projektima glavne uloge nisu tumačili neki naročito poznati glumci. Nije mi to predstavljalo probnlem, ali mi nije bio ni imperativ da po svaku cenu nađem neko novo lice. To se jednostavno tako potrefi. Ali sam ostao pri stavu da za svaki moj film radim kasting, na koji mogu svi da se prijave. Ni ovaj put nije bilo protekcije, nijedna uloga nije pisana za nekog posebno.
Bilo mi je veoma važno da sve deluje autentično i da odaberem ljude kojima će publika verovati da su upravo oni ti ljudi koji su preživeli sve to, da im ne budu poznati od ranije nego, da ih možda prvi put vide u životu. Tako se na kraju i desilo…
Nisi rizikovao samo izborom glumaca već i izborom teme. Posle “Montevidea” i “Tome” koji su bili komercijalni hiotovi, što se u startu moglo naslutiti, odlučio si da radiš dramu, film koji je na momente težak, čak i mučan, a definitivno nije za svačiji stomak. Ukratko, napravio si nešto totalno drugačije…Da li ti je to bila namera, je li ovaj projekat naišao slučajno ili si ti na neki način želeo da oplemeniš svoju karijeru?
– Da, baš tako. Samim izborom teme i načinom kako sam joj pristupio želeo sam da uđem u jedno polje, jednu dimenziju u kojoj do tada nisam bio. Hteo sam da napravim jedan film koji će biti malo drugačiji, više drama, rediteljski postupak i ono što mi je bilo veoma bitno – da taj film svojim jezikom može da komunicira izvan ovih naših prostora – da bude internacionalan. Kako temom, tako i načinom kako se priča priča. Da to bude nešto univerzalno, nešto što će ljudi na svakom delu planete moći da razumeju.
Da li si uspeo u tome, kakve su bile reakcije ljudi u zemljama u kojima su prikazivani “Čuvari formule”?
Da, to se stvarno se to desilo. Desilo se da smo u nekih deset dana imali projekciju u Parizu, Talinu (Estonija), Banjaluci i Ljubljani, i na sva četiri mesta reakcije su bile identične i film je dobio duge aplauze. Tu sam shvatio da sam verovatno uspeo u mojoj nameri.
Zašto si uopšte nazvao film tim imenom, “Čuvari formule”?
-Razmišljao sam i shvatio da oba glavna lika, francuski doktor i srpski naučnik, imaju neke svoje formule, ali na kraju dolaze do treće formule, koja je formula života, lančana reakcija ljubavi. Ono što je mene najviše motivisalo da snimim ovaj film jeste činjenica da danas, 65 godina posle, ne bi bilo moguće ono što se desilo tih dana u Parizu. Da danas nekim ljudima ne bi bilo dozvoljeno da rizikuju svoje živote makar i potpisali saglasnost. Zbog čega ovaj film pomalo deluje kao bajka. Teška, na momente mučna, ali na kraju ipak bajka.
Kako je izgledalo to snimanje sa tom mešovitom, srpsko-francuskom ekipom? Više od pola filma je na francuskom jeziku…Koliko je tebi bio problem da se uklopiš u sve to?
– Na početku mi je delovalo čudno, imao sam mali strah, pogotovo što ja ne govorim francuski, a većina francuskih glumaca slabo govori engleski, tako da sam morao da imam prevodioca… Ali desilo se nešto slično onome kada sam u Montevideu radio sa stranim glumcima. Kada nađete dobre glumce i kada stvarno znate šta hoćete onda se vrlo brzo uspostavi komunikacija koja previziđe taj nedostatak verbalnog, glumci vas osete i vi posle dan-dva funkcionišete iako ne govorite istim jezikom oni potpuno razumeju šta želite. To možda i jeste i jedan od najboljih momenata, kada shvati te da ljudi mogu da se razumeju i kad ne govore.
Ona fora u filmu sa žetonom/novčićem…Da li je to bilo u originalnom scenariju ili je dodato tokom snimanja?
-To su smislili mladi glumci, koji su bili vrlo kreativni, puni entuzijazma, inspirativni i ambiciozni, što se i vidi na filmu kao krajnji rezultat. Stalno su dolazili sa nekim predlozima, a ja sam neke od tih predloga prihvatio.
Film je pre nekoliko dana prikazan na festivalu u Palm Springsu, jednom od tri najpoznatija američka filmska festivala, uz Tribeku i Sandens. Tamo je odlično prihvaćen i od publike i od kritike. “Čuvari” su već pokupili nagrade na nekim značajnim festivalima, poput Lokarna i Sarajeva…Da li ti je sad još žalije što film nije srpski kandidat za Oskara, jel misliš da bi imao šanse da ga osvoji? S obzirom i na francuskog kopruducenta, što bi bila neka komparativna prednost u toj trci…
– To je sad gotovo i glupo je vraćati se unazad. Ako je neki film sa naših prostora imao šanse da eventualno zaigra tu trku za Oskara to je bio ovaj film, to je svima jasno. Mi imamo francusku kompaniju koja distribuira film po svetu, u maju će organizovati specijalnu projekciju za sve one koji žele da ga prikazuju po bioskopima i na platformama. Sigurno je da bi sve to pomoglo, a i tema je vrlo univerzalna, razumljiva je svima. Njegovo učešće na Palm Springsu je veliki vetar u leđa. Ali Komisija je tako odlučila…
Komisija, znači…Zvuči kao povratak u 1958, godinu kada se desila havarija u Vinči..
-Pa, dobro. Kod nas su neke stvari još uvek kao u pedeset i osmoj…
Da te ne pitam da li izbor te komisije ima veze sa tvojim političkim angažmanom…
– Bolje da ne pričamo o tome. Kad živiš u Srbiji onda se navikneš na takve stvari. Na žalost. Mislim, ne navikneš se, boriš se protiv toga. Ali to još uvek traje. I na tebi je da se i dalje boriš protiv toga.
Šta god ko o tebi mislio privatno i politički, mora ti se priznati da si svojim filmskim i serijskim projektima uzdigao srpsku kinematografiju na svetski nivo. Istina, u srpskoj javnosti i medijima još uvek nisi dobio adekvatno priznanje…
– Hvala ti što si to rekao i drago mi je ako postoje neki ljudi koji tako misle. Ali ja ne razmišljam na taj način…Ja se i dalje trudim da idem dalje da svaki put istražujem kao što sam sa ovim filmom iz jedne komotne zone, posle Tome, filma koji je gledalo, 1,1 milion gledalaca, umesto da dalje nastavim tim uhodanim stazama, odlučio da radim nešto sasvim drugačije, da se pokažem na neko drugom polju. I tako ću raditi sve dok budem imao snage i energije da se bavim ovim poslom.
Razgovarao: Antonije Kovačević Foto: Milan Krkuš/Twenty Seven Photography, Saša Lukić STV
