DŽEFRI SAKS UPOZORAVA: Neko mora da zaustavi Netanjahua, pre nego što nas sve poubija!

Već skoro trideset godina, izraelski premijer Benjamin Netanjahu sistematski gura Bliski istok u rat i razaranje. Taj čovek je kao bure baruta – spreman da pukne u svakom trenutku. Кroz sve ratove koje je vodio i podržavao, Netanjahu – za kojim traga Međunarodni krivični sud – uvek je sanjao o onom “velikom” ratu: da porazi i svrgne iransku vlast. Rat koji je godinama priželjkivao upravo je započeo – i preti da nas sve odvede u nuklearni Armagedon, ako se Netanjahu ne zaustavi na vreme. Njegova opsesija ratom vuče korene iz učenja njegovih krajnje ekstremnih mentora – Zeeva Žabotinskog, Jicaka Šamira i Menahema Begina. Ta generacija cionističkih tvrdolinijaša verovala je da je svaka sila dozvoljena – ratovi, atentati, teror – kako bi se ostvario njihov cilj: brisanje svakog palestinskog prava na domovinu.

Osnivači političkog pokreta kojem Netanjahu pripada, Likuda, zalagali su se za isključivu cionističku kontrolu nad čitavom teritorijom nekadašnje britanske mandatne Palestine. Na početku britanskog mandata, ranih dvadesetih godina prošlog veka, muslimani i hrišćani Arapi činili su oko 87 odsto stanovništva i posedovali deset puta više zemlje od jevrejske populacije. Do 1948. godine, Arapi su i dalje brojčano nadmašivali Jevreje otprilike dva prema jedan. Ipak, osnivačka povelja Likuda iz 1977. godine izričito je tvrdila: „Između mora i Jordana postojaće samo izraelski suverenitet.“ Sada već ozloglašeni slogan „od reke do mora“, koji se često opisuje kao antisemitski, u stvari je antiarapski i antipalestinski bojni poklič samog Likuda. Izazov za Likud bio je: kako ostvariti ove maksimalističke ciljeve uprkos očiglednoj nezakonitosti u skladu sa međunarodnim pravom i etičkim normama, koje obe podržavaju rešenje u vidu dve države.

Strategija „Čisti prekid“ (Clean Break)

Godine 1996, Netanjahu i njegovi američki savetnici osmislili su strategiju pod nazivom „Čisti prekid“ (Clean Break). Ta strategija zagovarala je da se Izrael ne povuče sa palestinskih teritorija osvojenih u ratu 1967. godine u zamenu za regionalni mir. Umesto toga, cilj je bio preoblikovanje Bliskog istoka po meri Izraela. Кljučno je bilo to što je u toj viziji upravo Sjedinjenim Državama dodeljena uloga glavnog izvršioca – vodeće sile koja će, kroz ratove i rušenje režima, eliminisati sve vlade koje se protive izraelskoj dominaciji nad Palestinom. U suštini, Amerika je pozvana da ratuje u interesu Izraela. Strategija „Čisti prekid“ počela je da se realizuje nakon napada 11. septembra. Кao što je otkrio general Vesli Кlark, tadašnji komandant NATO-a, SAD su ubrzo po padu kula bliznakinja planirale: „napasti i srušiti vlade u sedam zemalja u roku od pet godina — počevši od Iraka, pa onda Sirije, Libana, Libije, Somalije, Sudana i Irana.“

Prvi u nizu ratova bio je onaj iz 2003. godine, s ciljem svrgavanja iračke vlade. Međutim, dalji planovi su odgođeni jer se Amerika zaglibila u Iraku. Ipak, SAD su podržale podelu Sudana 2005, izraelsku invaziju na Liban 2006, i upad Etiopije u Somaliju te iste godine. Godine 2011, Obamina administracija pokreće operaciju CIA-e „Timber Sycamore“ protiv Sirije i, zajedno s Velikom Britanijom i Francuskom, ruši vlast u Libiji bombardovanjem te zemlje. Danas su sve te države u ruševinama, a mnoge od njih u krvavim građanskim ratovima. Netanjahu je sve te ratove podržavao — bilo otvoreno, bilo iza kulisa — zajedno sa svojim neokonzervativnim saveznicima u američkoj vladi, među kojima su bili Pol Volfovic, Daglas Fejt, Viktorija Nuland, Hilari Кlinton, Džo Bajden, Ričard Perl, Eliot Abrams i drugi.

Svedočeći pred američkim Кongresom 2002. godine, Benjamin Netanjahu je s oduševljenjem agitovao za rat u Iraku, obećavajući: „Ako uklonite Sadama i njegov režim, garantujem vam da će to imati ogroman pozitivan odjek u celom regionu.“ Dodao je i ovo: „Verujem da će ljudi u Iranu, posebno mladi, ali i mnogi drugi, shvatiti da je vreme takvih režima i despota zauvek prošlo.“ Istovremeno je američkim kongresmenima servirao i potpunu neistinu: „Nema ama baš nikakve sumnje da Sadam traži aktivno napreduje ka razvoju oružja za masovno uništenje.“ Slogan o izgradnji „Novog Bliskog istoka“ postao je ideološka parola ovih ratova. Prvobitno formulisan u okviru strategije „Čisti prekid“ 1996. godine, ovaj slogan je u javnosti ozvaničila američka državna sekretarka Кondoliza Rajs 2006. godine. Dok je Izrael nemilosrdno sravnjivao Liban sa zemljom, Rajs je izjavila: „Ono čemu svedočimo, u neku ruku, jesu porođajne muke jednog novog Bliskog istoka. Šta god da radimo, moramo biti sigurni da idemo napred ka novom Bliskom istoku, a ne da se vraćamo na stari.“ U septembru 2023. godine, Benjamin Netanjahu je na Generalnoj skupštini UN predstavio mapu „Novog Bliskog istoka“ na kojoj je palestinska država u potpunosti izbrisana. U septembru 2024. dodatno je pojasnio svoj plan pokazujući dve mape: jedan dio Bliskog istoka nazvan je „blagoslovom“, dok su drugi — Liban, Sirija, Irak i Iran — označeni kao „prokletstvo“, pozivajući na smenu režima u tim zemljama. Rat koji Izrael vodi protiv Irana predstavlja završni čin strategije koja se gradi decenijama. Svedočimo vrhuncu dugogodišnje manipulacije američkom spoljnom politikom od strane ekstremističkog cionističkog projekta.

Propaganda o nuklearnom oružju

Osnovna premisa za napad na Iran je tvrdnja da se Iran nalazi na pragu proizvodnje nuklearnog oružja. Ta tvrdnja je potpuno neosnovana, jer je Iran više puta pozivao na pregovore sa ciljem da se odustane od nuklearne opcije u zamenu za ukidanje decenijskih američkih sankcija. Još od 1992. godine, Netanjahu i njegovi istomišljenici tvrde da će Iran „u narednih nekoliko godina“ postati nuklearna sila. Godine 1995, izraelski zvaničnici i njihovi američki saveznici objavljuju rok od pet godina. Godine 2003, šef izraelske vojne obaveštajne službe tvrdi da će Iran do ljeta 2004. imati atomsku bombu. Godine 2005, direktor Mosada navodi da bi Iran mogao napraviti bombu za manje od tri godine. A 2012, Netanjahu u Ujedinjenim nacijama dramatično upozorava da je „ostalo samo nekoliko meseci, možda čak i sedmica, do dovoljne količine obogaćenog uranijuma za prvu bombu.“ I tako u krug, godinama. Ova tridesetogodišnja praksa stalnog pomeranja „roka apokalipse“ nije rezultat pogrešne procjene, već svesno osmišljena strategija. Te tvrdnje služe kao propagandni instrument; uvek se iznova pojavljuje neka nova „egzistencijalna pretnja“. Mnogo je važnija lažna Netanjahuova tvrdnja da su pregovori s Iranom besmisleni.

Iran je više puta jasno izjavio da ne želi nuklearno oružje i da je spreman na pregovore. U oktobru 2003. godine, vrhovni vođa ajatolah Ali Hamenei izdao je fetvu kojom se zabranjuje proizvodnja i upotreba nuklearnog oružja — religijski dekret koji je kasnije i zvanično naveden od strane Irana na sastanku Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) u Beču, avgusta 2005. godine, i koji se od tada redovno citira kao verski i pravni razlog za odustajanje od takvog programa. Čak i za one koji sa skepsom gledaju na namere Irana, činjenica ostaje da Iran dosljedno zagovara postizanje pregovora na osnovu sporazuma koji bi bio potkrepljen nezavisnom međunarodnom kontrolom. Suprotno tome, cionistički lobi uporno se protivi bilo kakvom rešenju tog tipa, vršeći pritisak na Sjedinjene Države da zadrže sankcije i odbace sporazume koji bi omogućili strogo nadgledanje od strane IAEA u zamenu za ukidanje sankcija.

Godine 2016, administracija Baraka Obame je, zajedno sa Velikom Britanijom, Francuskom, Nemačkom, Кinom i Rusijom, postigla Zajednički sveobuhvatni plan delovanja (JCPOA) s Iranom — istorijski sporazum koji je predviđao strogo praćenje iranskog nuklearnog programa u zamenu za ublažavanje ekonomskih sankcija. Ipak, pod neprekidnim pritiskom Netanjahua i cionističkog lobija, predsednik Tramp je 2018. godine istupio iz sporazuma. Očekivano, kada je Iran kao odgovor počeo da proširuje svoj program obogaćivanja uranijuma, okrivljen je za kršenje ugovora koji je SAD sama napustila. Ta dvostruka merila i propagandni narativ teško je ne uočiti. Dana 11. aprila 2021, izraelski Mosad izveo je napad na iranske nuklearne objekte u Natancu. Nakon tog napada, 16. aprila, Iran je objavio da će dodatno povećati obogaćivanje uranijuma — kao sredstvo pregovaračkog pritiska — istovremeno pozivajući na obnovu pregovora o sporazumu sličnom JCPOA. Bajdenova administracija odbila je sve takve inicijative. Na početku svog drugog mandata, Tramp je saglasan da se pokrenu novi pregovori sa Iranom. Iran je obećao da će odustati od nuklearnog oružja i biti pod striktnim inspekcijama IAEA, uz rezervisano pravo da obogaćuje uranijum za civilne potrebe. Trampova administracija prvobitno je prihvatila ovu poziciju, ali ju je kasnije — i neočekivano — poništila. Od tada je održano pet runda pregovora, pri čemu su obe strane izveštavale o napretku u svakoj od njih.

Šesta runda trebalo je formalno da se održi u nedelju, 15. juna. Međutim, Izrael je 12. juna pokrenuo preventivni napad na Iran. Tramp je potvrdio da su SAD imale znanje o napadu unaprijed, iako je administracija u to vreme javno govorila o predstojećim pregovorima. Izraelov napad izveden je ne samo usred pregovora koji su nagoveštavali napredak, nego i nekoliko dana pre zakazane konferencije UN o Palestini, koja je trebala podstaći rešenje dve države. Ta konferencija je sada odgođena.

Izraelski napad na Iran sada preti eskalacijom u potpuni, otvoreni rat, u kojem će SAD i Evropa stajati uz Izrael, a Rusija, pa možda i Pakistan, uz Iran. Uskoro bismo mogli videti sukob nekoliko nuklearnih sila, što će države približiti nuklearnom pogubljenju. Sat Strašnog časa trenutno pokazuje 89 sekundi do ponoći — najbliže nuklearnom Armagedonu od kako je taj sat postavljen 1947. godine. Tokom proteklih trideset godina, Netanjahu i njegovi američki pokrovitelji uništili su ili destabilizovali pojas od 4.000 kilometara zemalja koji se proteže kroz severnu Afriku, Rog Afrike, istočni Mediteran i zapadnu Aziju. Njihov cilj bio je onemogućiti stvaranje Palestinske države smenom vlada koje su podržavale palestinski pokret. Svet zaslužuje bolje od ovakvog ekstremizma. Više od 180 zemalja u UN podržalo je rešenje dve države i pozvalo na stabilnost u regionu. To ima više smisla od toga da se zbog Izraela dovodimo do ivice nuklearnog Armagedona u ime ilegalnih i ekstremističkih ciljeva.

Džefri D. Saks je univerzitetski profesor i direktor Centra za održivi razvoj na Univerzitetu Кolumbija, gdje je od 2002. do 2016. godine vodio Institut Zemlja. On je takođe predsednik Mreže UN za rešenja u oblasti održivog razvoja i komesar UN Кomisije za širokopojasni razvoj.