Ovih dana navršava se 12 godina otkako među nama nije Dušan Prelević. Dok je pisao priče iz ove knjige, Prele je znao da neće živeti večno. Ali zato njegove reči hoće. Opustite se i rekontruišite neke događaje iz svoje prošlosti. Ako možete da ih se setite…
“Pomislio sam da se neko naprasno dosetio da mi rekonstruiše zgradu koja je to odavno zaslužila. Napali su čekićima i macolama po fasadi, ali samo do prvog sprata! Dalje je ostala usukana i nikakva. Prizemlje sve šljašti, kamen je osvežen, farbaju zlatnim ragastove, buše trofazu.
Pitam dežurnog dunđera šta se to veliko sprema, kaže, bunde. Kakve bunde u leto!? Grčke! Stigao neki Solunac da mi valja odrane životinje u rođenoj kući!?
Žacnem se, nešto mi ne štima, do juče su tu sedeli pokreti za razna očuvanja, savezi, pridevi, poverenici nepostojećih organizacija! Pitam ko im je izdao prostor, pojma nemaju! Kako, bre, kada smo obijali pragove po opštini, gradskim lagumima, ne bi li dobili prostor za Klub Beograđana, rečeno nam je da izađemo na licitaciju! Kao da smo stranka ili, ne daj bože, trgovina! Dok su oni ladili orase u 1.000 kvadrata kuvajući kafe i upisujući nove članove koje su jurili na puškomet! Opet otimačina!?
Debeli Mile mu uzme utoku dok je zakunjao i proveri šaržer! Nema ništa! Posle smo ga zezali da nije nikakav organ kad mu ne daju municiju. Nemaju poverenja, mnogo cirka!
Predsednika opštine nisam mogao da uhvatim, zbrisao je na televiziju da me pravilnije informiše. Čuo sam za jedno drugo ime koje vedri i oblači, ali me mrzelo da se potežemo. Inače bih dobio barem sobicu za desetak hiljada ljudi koji žele da se druže. Beograđani su opet izvisili, po običaju. Čujem razna imena se pominju u opštoj trci za te prostore! Ima ih odasvuda! Dobro došli prijatelji, šta nam dobro nosite!?
Uhvatila me i neka tuga.
Prisetim se kada smo u toj našoj „organizaciji” po dan i noć prevlačili maškom „barna” loptice zamišljajući da smo Šileri, Ogimure, Johansoni, Vojkani Markovići… Prvi soft reket bio je čudo poput „Apola!” Sunđer je bio najbrži!
Jedne noći igrali smo skoro do sabajle. Hladno, da ti se smrzne ona stvar. Upalimo grejalice i Uša uhvati u dvorištu gacura koji je kunjao na simsu. Otkine mu šiju i očerupamo ga, tu i tamo. Pa ga stavimo na rešetke grejalice i pečemo! Dežurni pub Mile „Meksikanac” kuca u prozor. Da ga pustimo, smrzo se! Mi ga zezamo da mora da plati doručak! Pokazuje nam paklo pljuga – Može!
Debeli Mile mu uzme utoku dok je zakunjao i proveri šaržer! Nema ništa! Posle smo ga zezali da nije nikakav organ kad mu ne daju municiju. Nemaju poverenja, mnogo cirka! Kaže, pustite me, bre, još malo, duša mi spava. Da ga probudimo oko šest za smenu.
Nama dosadno, razmaknemo stolice na kojima su borci po čitav dan nešto glasali, mahali rukama, i krenemo na male goliće sa teniskom lopticom. Tri na tri! Prašine kao na saharskom reliju. Mile struže na galeriji, sanja Užice.
Jednom zaspimo Stole i ja na velikom stolu. Ispod velike slike. Pred zoru, kada se i govno smrzne, probudi nas cvokot! Nađemo gutu prašnjavih zastava svih boja i obeležja i nabacimo na slabine! Izmile bubašvabe, otresemo ih gepavicom i kunjamo dalje.
Ujutru sve namestimo kako dolikuje i tako desetak dana! Bežimo, kao, od kuće!? A drugari nam donose čaj, šećer, panju i bodre nas da istrajemo! Neka se roditelji puše! Nismo imali pojma da se naši matorci svakodnevno slušaju telefonima i šalju nam pljuge po Vesi! Vratimo se „domu svome” u subotu! Da ne propustimo kupanje!
Sve mi to dolazi u glavu dok gledam rekonstrukciju starih prostorija u kojima smo proveli mladost. Grk nema pojma kako bi nam u ono vreme dobrodošle bunde da se pokrijemo! I vratili bismo! Sigurno!
Bilo je to vreme u kome pubovi nisu nosili pune šaržere. I kada je uzimanje tuđega bilo ispod časti. Koju smo imali. I svi odreda sačuvali do dana današnjeg!
Beograda mi.
NAPISAO: Dušan Prelević Prele
Ovo je samo jedna od mnogo priča u knjizi “Ko želi da živi večno”, koju možete kupiti samo online putem sajta www.dusanprelevic.rs
