Connect with us

Dijaspora

ČUDO LJUBAVI I VERE U ČIKAGU: Crkva nikla iz močvare danas okuplja četiri generacije Srba!

Published

on

Proteklog vikenda na imanju crkve Svetog Simeona u južnom delu Čikaga održan je tradicionalni Serb Fest, manifestacija koja pod raznim imenima živi od dana kada je i osveštana crkva, davne 1968.godine.

Srbi koji su na ove prostore došli pre svega nekoliko godina imali su prilike da se sretnu sa četvrtom generacijom emigranata, sa potomcima onih koji su pre više od jednog veka, trbuhom za kruhom, počeli svoju američku avanturu uglavnom radeći od jutra do sutra u okolnim rudnicima i čeličanama u državama Ilinois i Indijana.

Ono što im je zajedničko jesu tradicija i pravoslavna vera, uz običaj da se jednom godišnje sastanu kraj crkve i u njoj, neki da se upoznaju, drugi da se prisete nekih prošlih vremena i onih koji više nisu sa njima, naravno uz muziku i tradicionalne specijalitete po kojima su domaćini iz ove crkve poznati nadaleko: prasećim i jagnjećim pečenjem i najvećim krofnama na svetu, koje po gabaritu prevazilaze sve ono što smo do sada videli.

Među gostima se našao generalni konzul Republike Srbije u Čikagu Damjan Jović, inače redovan gost ove parohije, koji je sa suprugom uživao u nadaleko čuvenom gostoprimstvu domaćina.

Kroz vremeplov srpske zajednice na ovim prostorima povela su nas dva veterana, dugogodišnji i aktuelni predsednik crkvenog odbora, Pero Stanojčić i Jovo Balać.

PRED PROŠLOŠĆU SKINITE KAPE, PRED BUDUĆNOŠĆU ZASUČITE RUKAVE: Deviza koje se drže Jovo Balać i Pero Stanojčić

– Pero je do skora bio naš predsednik, a danas smo mu, kao jednom od najiskusnijih, poverili da brine o pečenju, kaže Jovo, treća generacija srpskih iseljenika, inače rođen u Americi.

-Tu mi funkciju još nisu oduzeli, kroz smeh dodaje Pero, koji je iz rodne Krajine, Vrginmosta, u Čikago došao baš 1968. kada je usred močvare, koja je tada pokrivala veći deo okoline, počela da niče srpska pravoslavna crkva.

ISKUSTVO NEOSPORNO: Pero Stanojčić kontroliše kvalitet ispečenih prasića i jaganjaca

U to vreme u krugu od jedne milje nije bilo kuća ni ljudi, samo voda i komarci kojih, istina, ima i danas.

-Nije me muka naterala da dođem u Ameriku, u to vreme se u staroj Jugoslaviji solidno živelo. Ali mene je vuklo nešto, želja da vidim kako se ovde živi, hteo sam nešto više, nešto što tamo na Balkanu nisam mogao da dobijem. Izazov. Imao sam tada 22 godine. Bilo je to vreme rata u Vijetnamu, poslova koliko hoćeš, mogao si da menjaš posao svaki dan ako ti ne odgovara, ili ako nađeš nešto bolje. Za onoga ko hoće da radi u ovoj zemlji nikada nije bilo problema.

Jovo Balać je potomak monarhističke porodice koja se neposredno posle Drugog svetskog rata obrela u izbegličkim kampovima u Nemačkoj i Italiji, odakle su brodovima kretali na dugačak put kadrugom konteinetu, put pun neizvesnosti.

-Jedan brat je rođen u Italiji, drugi u Nemačkoj, a mene je zapalo da se rodim u Americi. Ali od prvog dana od kako znam za sebe znam i da sam Srbin. I da su Srbi dobri ljudi, koji drže do svoga.

A je li bilo teško ostati Srbin u americi, pitamo ga.

-Jeste van naše, srpske zajednice. Onima koji su bili pri crkvi je bilo lakše, nastavili su da budu ono šton jesu, da pomažu i podržavaju jedni druge. Oni koji su došli malo pre pomagali su onima koji su došli kasnije. Nije moglo da se desi da neko dođe iz daleka a da ne bude dočekan, da mu se ne nađe neko mesto da se smesti sa porodicom, dok ne nađe neki posao i ne snađe se. Crkva je bila naš spasilac i naša kuća. Tako je bilo posle svakog rata, posle Prvog, Drugog, tako je bilo i posle rata 1990-tih, uvek su Srbi mogli da računaju na pomoć. I tako kroz četiri generacije…

Na priču se nadovezuje Pero…

-Treba reći da je i ova crkva sagrađena rukama nas imigranata. U to vreme radili su se teški fizički poslovi, uglavnom u Železara i fabrikama, radilo se za male pare, moja satnica je bila 2,6 dolara. Nije među nama bilo advokata, doktora, inžinjera, pa opet smo uspeli da kupimo i za manje od godinu dana isplatimo i crkvu i imanje.

Pitamo ga da li je istina da su ljudi u ono vreme davali po trećinu svoje plate da bi se kupilo imanje i sagradila crkva.

-Svedok sam da su ljudi davali i svoju dvogodišnju platu. Takva su to vremena bila, i takvi ljudi. Ima ljudi koji su pozajmljivali novac da bi dali za to. Ti naši stariji, koji su tada vodili crkvu, sve su to nama ostavili. I mi imamo obavezu da to čuvamo, pogotovo mi koji smo videli šta su ljudi žrtvovali da bi mi danas ovo imali. To mi radimo danas, da bi se odužili, jer ako ne pamtimo šta su uradile generacije pre nas, nećemo daleko stići. Prenosimo to na mlađe generacije, naša deca i unučad su danas ovde, a akobogda sutra će i praunučad. To je nešto što nas drži zajedno evo već više od 50 godina.

Dve brkate starine veruju u nove generacije, da u njima tinja isti žar i da gaje istu strast kao i oni stariji.

-Vremena su se promenila, ali mi verujemo u ove koji dolaze iza nas. Oni donose malo moderniji pristup, ali to je sve u redu, dokle god se čuva pravoslavlje. Njihova mladost pokreće i nas starije, a fala Bogu pa imamo mnogo dece. Dok god ima ko da potrči ovom livadom, to znači da smo živi. Imamo i jednu od najvećih folklornih grupa u celoj Americi, koja radi već više od 40 godina, imamo crkveni hor, nedeljnu školu. Tu je i velika sala, u kojoj se okupljamo za svadbe, krštenja, crkvene slave, ovde je uvek živo. Danas se nam gosti i Srbi golferi i njihovi prijatelji iz okolnih američkih država. Svako ko ovde dođe iz daleka od nas prvo dobije jedan veliki zagrljaj, mesto gde može da prenoći i nešto da pojede.

Jedna od tradicija je i Serb Fest, kome smo prisustvovali proteklog vikenda.

To je tradicija još iz vremena kada su naši roditelji počeli da grade crkvu. Tada su se okupljali svakog vikenda, radili i na crkvi, na imanju, i družili. Vremenom se to proredilo, ali ostala je tradicija da se jednom godišnje okupljamo i u goste pozivamo naše Srbe iz čitavog Iliniosa i okolnih država, priseća se Jovo dok me vodi u obilazak i imanja lepe crkve, građene u moravskom stilu.

S ponosom ističe da su u dobrim odnosima sa komšijama, mahom Meksikancima, koji u velikom broju dolaze na srpske proslave. Tako je bilo i ovog vikenda.

-Komšije nas vole jer smo druželjubivi, gostoprimljivi, i zato što ovo naše imanje držimo čisto i uredno, a do skora je ovde bio i košarkaški teren na kome su se igrala njihova deca.

A za srpsku decu je zadužena Mirjana Karajović, koja već više od dve decenije vodi folklor pri crkvi Svetog Simeona. Bivša prvakinja KUD-a Branko Krsmanović iz Beograda obrela se u Americi 1988.godine.

-Sa folklornom grupom “Gavrilo Princip” sam već 34 godine. Iza nas je bogata istorija, ali i blistava budućnost. Proputovali smo celu Ameriku, a ono na šta smo posebno ponosni jesu gostovanja po Srbiji. Prvo je bilo odmah posle bombardovanja. Vozili smo se sa tri autobusa u kojima je bilo 75 dece i dosta roditelja koji su krenuli na put sa nama. Obišli smo celu Srbiju, skoro svoj deci je to bio prvi dolazak u otadžbinu, a mnogi rodiitelji su tada bili u Srbiji po prvi put. Odneli smo tada poklone od crkve i više od 50 hiljada dolara pomoći, a tiu smo humanitarnu akciju nazvali “Srpska deca Čikaga srpskoj deci u otadžbini”. I dan danas se prepričavaju lepe dogodovštine sa tog putovanja. Posle toga smo bili još 4 puta, u saradnji sa folklornom grupom “14 Oktobar” iz Kruševca.

Danas Mira vodi folklor u kome igra 70 dece podeljenih u tri grupe.

-Najstariju grupu čine srednjoškolci koji se kada završe školu obično sele na koledže, često i u u druge države, ali se uvek vraćaju u crkvu sa svojom decom, koja nastavljaju tu folklornu tradiciju,. Trenutno imam 5 bračnih parova koji su ranije igrali ovde, a sada dovode svoju decu.

Pitamo je koliko je teško privući na folklor decu koja su rođena u Americi a vrlo često i ne govore srpski jezik, objasniti im značaj tradicije i njenog čuvanja…

-Kao učitelj folklora nikada nisam imala problem jer su deca taj osećaj i saznanje donosila iz kuće. Kad sam prvi put došla u posetu, pre nego što sam se vratila da živim, videla sam s kojim uživanjem ta deca igraju kolo. Zbog te radosti koju sam videla na njihovim licima, a koju nisam videla nikada pre, sam i odlučila da dođem ovde. Svaki put kada smo išli u Srbiju bili su odušeljeni. Ja bih organizovala da nas tamo dočekaju trubači i uživala u njihovoj radosti, kaže Mirjana Karajović.

Ona ističe da je, osim učenja jezika i očuvanja kulture, folklor bio i mesto koje je mlade ljude “sklanjalo sa ulice”.

-Roditelji su mogli da budu mirni kada ih petkom ostave na probi. Jer, znalo se, subotom i nedeljom su uvek neki festivali, ako ne u našoj, onda u drugim crkvama. Onda oni tamo nastupaju, budu zvezde, pokupe aplauze na sceni, a posle nastupa se druže, zaljubljuju, što im je bilo kao da su izašli negde u grad. I zaista, folklorne grupe nekad, a i danas, imaju veliku ulogu u srpskoj zajednici, bez obzira koliko bile uspešne igrački. Njihova uloga je da zbrinjavaju decu, koja na taj način ostaju blizu vršnjacima, roditeljima, crkvi, a daleko od loših stvari koje stalno gledamo oko nas, zaključuje naša sagovornica dok nam u garderobi folklorne grupe “Gavrilo Princip” pokazuje narodne nošnje i kostime.

Kroz njih su prošple generacije i generacije dece i tinejdžera, a po onome što smo videli i čuli u crkvi Svetog Simeona ne sumnjamo da će tako biti i ubuduće, da se žar sa kojim njeni parohijani čuvaju ono što su im ostavili preci nikada neće ugasiti.

Tekst/Foto: Antonije Kovačević

Advertisement