Connect with us

aktuelno

ČLAN BEOGRADSKOG SINDIKATA O DEPORTACIJI IZ PODGORICE: Ja sam koronavirus za Crnu Goru

Published

on

Članovima grupe “Beogradski sindikat” zabranjen je ulazak u Crnu Goru. Nekoliko članova benda vraćeno je sa kopnenog graničnog prelaza, dok je Boško Ćirković Škabo deportovan sa aerodroma u Podgorici.

Ipak, jedan član sastava, Aleksandar Protić, uspeo je da prođe crnogorske graničare i učestvuje u u podgoričkoj litiji, teda dan kasnije primi orden Petra Petrovića Njegoša iz ruku mitropolita Amfilohija u manastiru Miholjska Prevlaka.

Божјом милошћу, Православни Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије одликује Златним ликом…

Geplaatst door Fedja Dimovic op Zondag 23 februari 2020

Ova grupa nedavno je objavila i pesmu “Sviće zora” koja je postala svojevrsna himna litija.

Član benda Boško Ćirković Škabo je o proterivanju iz Crne Gore napisao kolumnu koju prenosimo u celosti.

Svanulo je. Alarm na „garminu“ je dosadno pištao. Ustao sam. Skuvao kafu, iseckao pomorandžu na kriške i nalio filtriranu vodu iz bokala. Posle takvog šampionskog doručka sam uvek pun kofeina i vitamina, bukvalno do ručka.

Izašao sam na kej s psima, koje sam prethodno nahranio. Maša je bila već standardno suluda, jedva sam je uterao u kancelariju nakon igre sa „psićima na baterije“. Odradio sam kalkulacije ulaza robe koja je stigla u petak. Odneo sam papirologiju do radnje, gde sam spakovao i adresirao stvari za slanje „Post ekspresom“. Privatnici smo, samozaposleni, mora i vikendom da se radi. Predsednik uvek radi. Na putu do pekare mi je čovek koji živi na ulici, gde se pre par nedelja njegov „kolega“ smrzao i umro, tražio pet dinara. On ne radi. Samonezaposlen je, samo nezaposlen.

Kupio sam usnulim ukućanima doručak i potrepštine za ceo vikend. Natovaren sam svratio do pošte i poslao robu. Vratio sam prijetelje kući i istrčao na trening. Nakon kruga do tramvajskog mosta i nazad sam se pozabavio ličnom higijenom i proverio prethodnog dana spakovan kofer. Bilo je vreme da se još jednom prošetaju kuce. Krug je bio kraći ali su obavili misiju. Ponovo sam im sipao hranu i dopunio vodu. Često pomislim kako bih se „na jedan“ menjao sa svojim psima… Onda se setim da bih i tada bio okružen nama ljudima, samo pravno još nemoćniji… I bude mi pomalo žao četvoronožnih prijatelja.

Изјава вође бенда "Београдски синдикат" поводом забране уласка у Црну Гору члановима тог састава

Geplaatst door Sputnik Србијa op Zaterdag 22 februari 2020

Izljubio sam se sa ukućanima. Proverio novčanik: deset evra u apoenima po pet, novčanica sa Vajfertovim likom, lična karta, bus plus… Sve je bilo na mestu. Zgrabio sam kesicu badema da mi se nađe i lagano se odgegao do stanice sedamdesetdvojke na Brankovom mostu. Do Surčina sam pročitao par poglavlja knjige „Tekst“ Dmitrija Gluhovskog. Mislim da mi lagano postaje omiljeni pisac. Prota me je već čekao na aerodromu. Avion za Podgoricu je kasnio dvadeset minuta. Proćaskali smo, malo jedan s drugim, malo svako svojim telefonom, malo svako sa svojim telefonom. Čekirali se. Let je trajao jedno poglavlje „Teksta“ kraće od prethodne vožnje sedamdesetdvojkom.

Predao sam ličnu kartu simpatičnoj graničarki sa protezom na gornjoj vilici. Zbunila se i pozvala starijeg kolegu. Pretpostavio sam o čemu se radi ali sam se ipak zbunio. Kad su me pitali čime se bavim, prva mi je na pamet pala samozaposlenost. Tek je na pomen „Beogradskog sindikata“ sve postalo svima jasno. Zbunjenost su zamenili osmesi. Ali osmeh je osmeh a služba je služba. LJubazno mi je uručena hrpica papira koje je meni i osoblju istog aviona kojim sam malo pre toga doleteo objasnila da sam pretnja po „nacionalnu odnosno unutrašnju bezbjednost ili javno zdravlje“ Republike Crne Gore. Do daljnjeg. Dva poglavlja „Teksta“ kasnije bio sam ponovo na aerodromu „Nikola Tesla“.

Osoblje me je zamolilo da ostanem u avionu do dolaska policijske pratnje. Tako sam se, po prvi put u svojoj dvodecenijskoj rep karijeri, provozao na zadnjem sedištu službenog džipa. Nakon selfija i rutinskog ljubaznog razgovora sa pripadnicima domaćih organa bezbednosti vraćena su mi lična dokumenta. Pokupio sam kofer koji se usamljen vrteo na traci ispod natpisa „Podgorica“. Ponovo sam uhvatio sedamdesetvojku. Na putu kući sam završio čitanje „Teksta“ i shvatio dve stvari: Gluhovski je majstor pisanja a ja sam sertifikovani koronavirus.

Vratio sam se domu svome, nakon nepunih sedam sati odsustva. Ukućani su se obradovali. Izveo sam pse u šetnju…

P.S. Prota, takođe član BS i autor „sporne“ pesme „Sviće zora“, je taj dan najnormalnije ušao u Crnu Goru. Sutradan je od Mitropolita Amfilohija, u ime cele grupe, primio orden sa likom crnogorskog svetca, pesnika i vladike Petra Drugog Petrovića NJegoša. Prisustvovao je dvema litijama u Podgorici i na obe se obratio prisutnima. Nije bilo žrtava. Kad prođe period inkubacije, videćemo da li se povećao broj neizlečivo zaraženih…

Nikada nisam rekao reč protiv državnosti Republike Crne Gore. Jesam govorio i govoriću protiv nepotrebne ludosti građenja identiteta bilo koje države ili naroda na mržnji i otimanju. Na kraju krajeva, to je moje mišljenje i osećanje. Vaspitan sam da uvek budem otvoren za debatu na većinu tema. Zato neka citat iz besede Mitropolita prilikom našeg odlikovanja, svi koji se u njemu pronađu, shvate kao najdobronamerni savet za rad na sebi: „Jadna je ta država, jadna je ta Crna Gora, ako se ona plaši pjesnika.“ Bio taj pesnik NJegoš, Matija Bećković ili „Beogradski sindikat“.

Dela ostaju iza čoveka. Šuplje zabrane su izraz nemoći. „Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom.“ reče mnogo veći pesnik i mnogo veći Crnogorac od bilo kog aktera ove istinite priče.

Tekst: Serbian Times Piše: Boško Ćirković–Škabo Foto: Helm Cast Video: Facebook

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement