Danas pojedine starice s Homoljskih planina, iz Bora, Bele Palanke, Negotina i Zaječara obavljaju magijske rituale. Njihovo veštičarstvo ne razlikuje se od narodnih magijskih bajalica, koje su u ovim krajevima prilično rasprostranjene
Istorijski arhivi kazuju nam da pre nekoliko vekova ljudi nisu blagonaklono gledali na žene kojima je primarno božanstvo bila Velika Majka Zemlja. Kod Srba veštice su se delile u tri grupe: prvoj su pripadale demonske žene, koje su se danju odmarale, a noću ustajale iz sopstvenih grobova i kretale u lov na ljudska bića.
Za razliku od vampira, koji su se uglavnom hranili ljudskom krvlju, veštičje poslastice bili su srce i džigerica. U drugoj grupi nalazile su se tek stasale devojke koje su za đavolje rabote obučavale starije i iskusnije žene, dok su trećoj – u okviru ove podele i najbenignijoj – pripadale vračare.
Na tlu Srbije, za razliku od zapadnoevropskih zemalja, inkvizicija nije pustila korenje, niti je kao u katolicizmu propoved o vešticama kao demonskim bićima koje treba spaliti na lomači posedovala teološki karakter. Međutim, ni srpskim vešticama nije bilo lako. Devojke i žene za koje se sumnjalo da šuruju s nečistim silama bile su spaljivane, pečene na ražnju, a njihovim mesom, da se ne bi povampirile, hranjeni su psi.
PRVI PROGONI VEŠTICA
Mijoljka, majka gročanskog sveštenika Petra Ninkovića, za razliku od veštica iz vremena u kome se za sve pitao vožd Karađorđe, dobro je prošla. U julu 1704. meštani su je prvo mučili potapanjem u Dunav, a potom je s porodicom proterali iz Grocke. Zbog nanete nepravde Mijoljka se požalila tadašnjem mitropolitu Vićentiju Jovanoviću, koji je stolovao u Sremskim Karlovcima. Karlovački mitropolit pomenuti postupak proglasio je običnim seoskim sujeverjem, zahtevajući od vlasti da Mijoljki i njenoj familiji u Grockoj obezbedi miran život.
Pandure koji su pokušali da izvrše mitropolitovo naređenje Gročani su prebili. Nakon tog incidenta u Sremske Karlovce poslali su četvoročlanu delegaciju koja je mitropolitu Jovanoviću pokušala da dokaže da je Mijoljka uistinu veštica, od čijeg je zla u Grockoj umoreno četrnaestoro dece. Mijoljkina odbrana da s veštičarenjem nema nikakve veze pala je u vodu kad se na suđenju pojavila, kako bi se to danas popularno kazalo, zaštićena svedokinja baba Perunika, koja je istakla „da su Mijoljka i ona zajedno izjele mališane Sime Terzije i Stevana Grbovčevića“.
Da je Mijoljka veštica, dokazalo se prilikom njenog potapanja u Dunav. Narod se uverio da je plivala kao tikva, a po vodi, prema tadašnjim verovanjima, plivaju samo veštice jer ih je tome naučio đavo. Sudanija je dugo potrajala, a baba Mijoljka je s porodicom iz Grocke ponovo prognana. Prvo su se nastanili u Kragujevcu, da bi se ubrzo trag zlosrećnoj porodici sveštenika Petra Ninkovića izgubio po sremačkim selima.
U arhivu Virovitičke županije nalazi se predmet Anice Paunković iz Cepina, koju su 1746. „susjedi optužili za vještičarenje“. Proces protiv Anice Paunković vođen je godinu dana zato što je optužena poricala saradnju s nečastivim. Da bi iznudili priznanje, jedan od sudija došao je na „genijalnu“ ideju da Anici detaljno pregledaju polni organ i Venerin breg ne bi li tu pronašli satanin beleg. Pred svetinom su je vezali za čekrk, rastezali je i lomili kosti, i tek pošto su joj ispod polnog organa i pazuha zapalili sveće, Anica je priznala da je satanina ljubavnica, koji ju je svake noći posećivao u liku dvanaestogodišnjeg, za svoje godine izuzetno razvijenog i obdarenog, dečaka Joze. S njim je Anica doživela najluđe ljubavne trenutke. Pošto je konačno priznala da je veštica, Anica Paunković je 28. decembra 1747. na Gradskom trgu u Osijeku spaljena na lomači.
LOV U VREME KARAÐORÐA I MILOŠA OBRENOVIĆA
Iz austrijskih i mletačkih arhiva, pogotovo u mestima gde su Srbi uglavnom bivali graničari (Bosanska Krajina, Kordun, Banija, Lika, Slavonija, Crna Gora), potiču svedočanstva o progonu veštica. U Kotorskom arhivu nalazi se i italijanski popis žena mučenih 1800. godine zbog sumnje da magijskim i veštičjim obredima more ljude. Četrdeset žena bačeno je u more, a one koje su preživele bliski susret sa slanom vodom bile su spaljene jer se, kao što je u prethodnim redovima istaknuto, plivanje smatralo demonskim umećem.
O lovu na veštice pisao je i Vuk Stefanović Karadžić. Pored narodnog verovanja da se veštice skupljaju u Sremu, iznad sela Molovina na jednom velikom orahu, i u Koporinu na Kleku, iznad Ogulina, gde se vesele i polno opšte, hroničar društvenih zbivanja i reformator srpskog jezika u svojim pisanijima istakao je i da je 1806. vožd Karađorđe Petrović sam spalio jednu ženu, dajući tako primer drugim srpskim gospodarima da u sopstvenim sredinama započnu sa istrebljenjem veštica. Prema sačuvanim zapisima publiciste Tihomira R. Ðorđevića, u selu Žabari u Pomoravlju, po zapovesti Karađorđevoj, Paunu Stanojević su zbog veštičarenja privezali uz ražanj i ispekli je između dve vatre. Maćehu Petra Joksića iz Topole prvo su upucali pištoljima, potom joj telo isekli noževima i na kraju mesom nahranili pse da se ne bi povampirila. Rudnički vojvoda Antonije Pljakić, inače Karađorđev zet, koji je ostao zapamćen po nadimku „čovek zver“, u Gurgusovcu (današnjem Knjaževcu) 1809. godine ispekao je neku babu za koju su mu meštani kazali da je kao saradnica đavola po selu mnoga zla učinila. Karađorđe je svog zeta pohvalio „za sve uspešno ispunjene ciljeve u interesu države“. Karađorđe je ubrzo sagledao glupost i besmislicu lova na veštice, pa je u zakonik iz 1810, u okviru trideset prvog paragrafa, doneo sledeću uredbu: „Ko bi se usudio veštice tražiti i ubijati i žene mučiti, kako su bivale ovakove budalaštine, ili u vodu baciti, ko bi učinio ovakvu ludost da se Serbima svet smeje, odsuđujemo mu: ono što bi učinio rečenim vešticama njemu da se učini.“ Ipak, praznoverje koje se u narodu zapatilo i vekovima prenosilo s kolena na koleno nije moglo brzo i lako da se iskoreni, tako da je ova Karađorđeva uredba u praksi predstavljala samo mrtvo slovo na papiru.
Problem lova na veštice dočekao je kneza Miloša Obrenovića. Posle pokolja dvadeset žena pod Bukuljom 1818, Miloš Obrenović bio je prinuđen da aktivira Karađorđevu uredbu donoseći paragraf u kome je Srbima zakonski zabranio da tuku žene. Tako je 1822. lično zaštitio izvesnu baba Hristu iz sela Božanje (tadašnja Kragujevačka nahija), koju su seljani zbog veštičarenja hteli da linčuju. Pomenutim Miloševim zakonskim ukazima najviše su se suprotstavljali valjevski knez Jovan Bobavac, koji je Milošu oštro otpisao da niko ne može da mu zabrani da istrebljuje veštice, vampire i kodlake (vukodlake), i knez Petar Obradinović iz Rogačice, koji je knjazu u bukagijama poslao zatvorenika uz prateće pismo u kome ga detaljno izveštava da je dotični glavom i bradom veštac, koga su sa još petnaest pomoćnica ulovili meštani Jakljana. Miloš im je odbrusio da čoveka puste na miru, da konačno prestanu s ludovanjem i počnu da se bave ozbiljnim domaćinskim poslovima. Jakljani su mu otkazali poslušnost. Miloš je pobesneo zahtevajući hitno hapšenje kolovođa. Pošto lokalne vlasti to nisu želele da učine, Miloš ih je smenio i u Jakljane poslao naoružane momke da konačno uspostave red i, ako to bude neophodno, pred seljanima likvidiraju kolovođu ove gluposti. Kolovođa je bekstvom u manastir jedva spasao živu glavu.
Poslednji izveštaj o takvim obračunima s vešticama datira iz Kragujevačke Rače. To se, i pored protivljenja Miloša Obrenovića, dogodilo 1841, a u spaljivanju te veštice učestvovao je i seoski pop, čije je ime zbog vatrenih stihija koje su prouzrokovali Prvi i Drugi svetski rat ostalo zaboravljeno. Pa sada neka neko ne kaže da rat u pojedinim slučajevima mnogima nije brat.
RETRO VEŠTIČARENJE
S likvidacijom veštica u Srbiji prestalo se krajem devetnaestog veka. Danas pojedine starice s Homoljskih planina, iz Bora, Bele Palanke, Negotina i Zaječara obavljaju magijske rituale. Njihovo veštičarstvo ne razlikuje se od narodnih magijskih bajalica, koje su u ovim krajevima prilično rasprostranjene. Ali i u vreme modernog internet veštičarenja pojave se slučajevi koji nas delimično vrate u doba kad su se za sve pitali vožd Ðorđe Petrović Karađorđe i knjaz Miloš Obrenović.
Novinarka Jasna Jojić Pavlovski u knjizi „Vlaška magija 2“ („Prometej“, Novi Sad 2009) opširno je pisala o sudbini starice Ljubinke Surdulović, koju su žitelji Metovnice (selo u okolini Bora) optužili da je veštica. Optužba je bila zasnovana na neproverenim glasinama Ljubinkine komšinice Desanke Žurž. Pročulo se da je Ljubinka 12. avgusta 1998, naga, raspletene kose, u kasnim večernjim satima u Brestovačkoj reci prizivala đavole, koji su ubrzo svim Metovničanima počeli da štete. Zahvaljujući veštoj odbrani advokata Slobodana Ðurđevića, sud u Boru presudio je u staričinu korist.
Etnolog Zorica Divac zabeležila je slučaj koji se početkom ovog veka i milenijuma dogodio takođe u blizini Bora, u selu Šarbanovac. Sumnjajući da zbog „vezivanja“ nije u stanju da polno opšti s mlađim i lepšim devojkama i ženama, jedan mladić je staricu s kojom je ostvario emotivnu vezu ubio zbog nabačenih veštičjih čini.
INTERNET VEŠTICE
Danas veštice više nisu ružne brkate ženturače već, što se 4. septembra 2009. na Prvom svetskom kongresu veštica održanom u Velikom Gradištu primetilo, izuzetno privlačne i inteligentne pripadnice lepšeg pola. Tom prilikom održana je i trka metlom na stotinu metara, a učesnice i radoznali posetioci degustirali su čarobne napitke. Najveću pažnju potpisnika ovih redova privukla je seksepilna Marina. Upitao sam ovu devojku, rođenu u Velikom Gradištu, kojim to putevima koračaju savremene veštice?
„Na to pitanje ne mogu precizno da odgovorim. Ja sam veštica početnik. Mene toliko ne zanimaju astralna putovanja koliko pravljenje ljubavnih napitaka. U današnje vreme teško je pronaći princa. Svi moji prinčevi ili su već oženjeni, ili su pak naklonjeni istom polu“, kazala mi je uz osmeh koji bi otopio i najledenija muška srca. Nije mi poznato da li je veštica početnica tokom ovih godina uspela nekog princa da začara svojim moćima. Samo jedno je izvesno – internet veštice su ambiciozne i šarmantne žene. Izgledaju znatno mlađe nego što to uistinu jesu. Opsesivno nisu vezane za tehnološka dostignuća, ali to ne znači da vešto ne koriste mesindžere, Vajbere i druge aplikacije za druženje. Aktivne su na Tviteru i Fejsbuku. Uspešne su studentkinje, menadžerke, direktorke marketinga, umetnice… Zbog izuzetnog seksepila gde god se pojave privlače pažnju muškaraca. Internet veštica od svakog muškarca sve što poželi može da dobije. Međutim, mnoge od njih, prevashodno zbog visokopostavljenih kriterijuma, ostaju neudate jer teško pronalaze srodne duše.
U Beogradu su u ponudi dva kursa na kojima se buduće veštice obučavaju. Prvi se održava u okviru srpske ekspoziture Zlatne zore, koju je početkom dvadesetog veka osnovao književnik, mag i špijun Alister Krouli, dok drugi po planinskim turističkim centrima organizuje Društvo građana za paranormalne veštine. Predavanja se održavaju daleko od radoznalih očiju. Školovanje za veštice traje tri godine, a završni diplomski ritual podrazumeva seksualno sjedinjavanje veštica i sveštenika, koji tog trenutka na sebe preuzimaju uloge boginje i boga.
Upoznati se s nekom od domaćih poklonica vike za potpisnika ovih redova nedeljama je predstavljalo nemoguću misiju. Zbog otpora koje prema vešticama iz komšiluka iskazuju crkveni velikodostojnici i desničarske grupacije, veštice deluju konspirativno. O praktikovanju vike izbegavaju da pričaju preko mobilnih telefona, a na sopstvenim Fejsbuk i Tviter profilima ne stavljaju fotke koje govore o strastvenoj vezanosti za viku.
Tridesetodišnja instruktorka vike, pre konačnog viđenja, nekoliko puta mi je otkazivala sastanke. Nije želela da joj čak ni inicijale navedem. Na kraju, posle brojnih peripetija, našli smo se u koktel-baru u kome se uz enterijernu klasičnu veštičju scenografiju služe kokteli egzotičnih naziva, poput „veštičjeg kaveza“, „uklete magle“, „puta do pakla“, „paklene kuglice“… Pomenuti veštičji bar, u kome se uglavnom u kasnim večernjim satima okupljaju erotski privlačne i u finansijskom smislu uspešne devojke i žene, nalazi se preko puta Kalemegdana, u neposrednoj blizini Saborne crkve i Patrijaršije.
Pred sagovornicom se nalazio jedan od najmodernijih smart telefona, koji je tokom razgovora neprekidno bio upaljen. Instruktorka vike uglavnom je govorila o predrasudama koje, kad su veštičji rituali u pitanju, vladaju na ovim prostorima.
„Veštičja čarolija je ritual u kojem se koriste različita pomagala, poput sveća, mirisa, kristala i biljaka, ne bi li se dobio željeni rezultat. Rituale možemo da obavljamo individualno, međutim, najuspešnije smo kad tokom svojih praznika, na astralnim putovanjima, radimo u grupi. Slavimo sve datume vezane za promenu godišnjih doba. Najvažniji nam je 1. maj, koji proslavljamo ne kao Praznik rada, već kao prolećni praznik ljubavi, zdravlja i plodnosti. Ðurđevdan obeležavamo ritualnim kupanjem, obredima s venčićima i ogledalima, i prinošenjem žrtava, najčešće jaganjaca.“
Pitam je i za lutke koje u horor književnosti i kinematografiji predstavljaju jedan od najrasprostranjenijih motiva kad se govori o zlim vešticama. Tom prilikom veštica, zabijajući duge igle u lutku, žrtvama nanosi neizdrživ bol, zbog kojeg oni na koje je kletva bačena umiru u najtežim mukama.
„To su najobičnije predrasude“, ljutito odgovara instruktorka vike. Doduše, u prošlosti su lutke korišćene u crnomagijske svrhe. U današnje vreme najviše se koriste u cilju izlečenja, kao i u čarolijama za sticanje novca, dobijanja sudskih parnica, zaštite od ogovaranja, ostvarivanja ljubavnih veza…
Zamolio sam je i da nam otkrije čaroliju pomoću koje drage osobe možemo da izlečimo od raznih boleština i tako izbegnemo višesatna čekanja ispred šaltera u zdravstvenim ustanovama:
„Ime osobe kojoj se želi pomoći prvo se napiše na pogodnom materijalu i pričvrsti za lutku. Zatim se delovi lutke koji odgovaraju obolelim delovima tela nežno premažu uljem. Prilikom tog čina neophodno je izgovoriti sledeću bajalicu: ‘Isceljujem bolesne, pomažem slabima / donosim zdravlje onome kome to treba, / ublažujem bolove, nerve smirujem, / samo ga to čini zdravim.’ Lutku potom treba zaviti u čistu belu tkaninu i položiti na oltar između dve bele sveće, koje se posle tog čina odmah zapale. Sledeći korak predstavlja aktiviranje psihičke energije i njeno usmeravanje ka konačnom cilju – ozdravljenju! Ritual se svakog jutra ponavlja, to jest sve dok bolesnik potpuno ne bude oporavljen!“
ORGIJE: ISTINA ILI MIT?
U brojnim novinskim tekstovima posvećenim veštičjim obredima najviše se govori o ritualima primanja veštica u sestrinstvo, koji podrazumeva da kandidatkinja sa svim prisutnim muškarcima stupi u polne odnose. Ovakvi činovi održavaju se na mnogim mestima, počev od izolovanog podruma u centru Beograda, ili pak nekog drugog većeg grada, pa sve do usamljenih vikendica u planinskim turističkim centrima, u kojima Srbija ne oskudeva.
Intelektualka koja trenutno živi u Beogradu i koja je iz radoznalosti pohađala skoro sve kurseve iz parapsiholoških veština kaže da baš i nije sve tako bajno i sjajno kao što pričaju instruktori vike.
„Meni i suprugu bilo je zanimljivo i uzbudljivo da gledamo veštice kako odevene u bele kostime i obasjane plamenom ogromnih crnih sveća stoje u krugu oko pentagrama i horski izgovaraju magične formule. Nismo se gadili ni kada je prvosveštenik, koji je mog supruga spremao za vešca, zaklao jagnje koje je pre tog čina sto posto bilo opijeno. Naime, blejanje bi samo pokvarilo ritual. Sve to zbilo se u ogromnoj kući podno Kosmaja. Moram da kažem da su mene i supruga prvo spojila zajednička interesovanja za okultno i magijsko. Bližila sam se tridesetoj i što sam ga više upoznavala, shvatila sam da s njim tokom zajedničkom života mogu da podelim dobro i zlo. Međutim, prilikom moje inicijacije u veštičje sestrinstvo muža je pokušao da siluje veštac prvosveštenik, a na meni je – takođe po njegovoj volji – trebalo da se izređa gomila muškaraca. Na tu redaljku, koja za svaku ženu suštinski predstavlja najgore poniženje, nisam mogla da pristanem. Suprug i ja smo samo pukom srećom uspeli da pobegnemo iz tog pakla. Od tog trenutka za nas se sklonost ka okultnom pretvorila u noćnu moru. Do tada ljubazne, obrazovane, šarmantne i inteligentne osobe pretvorile su se u zveri: uznemiravali su nas, pratili skoro sve naše korake, pretili nam da će nas pojesti mrak… Suprug i ja bili smo prinuđeni da znatno promenimo izgled i napustimo grad u kome smo do tada živeli!“
I pored činjenice da je od te noćne more prošlo skoro petnaest godina, moja sagovornica dok govori o tome ne uspeva da sakrije strah. Nervozno pali cigaretu, povlači dimove, neprestano se osvrćući oko sebe, u strahu da ponovo ne naleti na nekoga od starih poznanika. Na kraju razgovora samo mi je rekla: „Zavodljiva je tema kojom se bavite, međutim, čuvajte se ne samo poklonika vike već svih koji se bave okultnim veštinama. Ne dozvolite da vas zavrbuju!“
Prema njenim rečima, orgije uz ritualna klanja jagnjadi ili kokošaka prilikom prijema novih veštica nisu samo mitovi o kojima pišu novinari skloni senzacionalizmu. Izgleda da je u pravu dr Sofija Kostić, koja nam je povodom veštičjih obreda kazala da, kad su orgije u pitanju, stvari treba posmatrati u skladu s geslom „gde ima dima, ima i vatre“.
Veštice iz komšiluka izuzetno su oprezne, a surovi progoni žena optuženih za veštičarenje u srpskoj istoriografiji takođe su ostavili crnu mrlju. No, i pored toga, veštice su i u drugoj deceniji novog veka i milenijuma omiljeni likovi mnogih proznih pisaca, scenarista i reditelja, koji se u svom stvaralaštvu bave arhetipskim predstavama o ženama koje jadne i nezaštićene muškarce na sve moguće načine navode na greh. Pritom, grešnice su u večitom sukobu s konzervativnim likovima, spremnim da satru sve one koji se ne uklapaju u njihova verska tumačenja.
(Tekst je prvobitno objavljen u srpskom izdanju magazina Newsweek (br.23; 13. jul 2015.)
Piše: Dušan Cicvara
Foto: Pexels
