Jedan od najvećih jugoslovenskih i srpskih slikara 20. veka, Petar Lubarda, preminuo je na današnji dan, 13. februara 1976. godine. Lubarda je bio redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i spoljni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti.

Osnovnu školu je pohađao u rodnom Ljubotinju, Cetinju i Herceg Novom, a gimnaziju u Herceg Novom, Splitu, Sinju i Nikšiću, gde počinje da slika. Studije slikarstva započeo 1925. godine u Beogradu, a nastavlja kratko u Parizu 1926. na Académie des Beaux Arts. U Crnu Goru se vraća 1932. i iste godine dolazi u Beograd.

Ratne godine od 1941. do 1944. provodi u zarobljeništvu u logorima u Nemačkoj i Italiji. Njegovog oca koji je bio oficir Kraljevine Jugoslavije streljali su partizani. Lubarda je izvesno vreme, kao ideološki nepodoban, imao problema u umetničkoj karijeri.

Od 1945. radi kao profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu, kome je poklonio slikarsku zaostavštinu 1973. godine. Bio je oženjen Verom (umrla 2008. godine), a njihova kuća je pretvorena u legat i obnovljena 2012. godine, a za publiku je otvorena 2014. godine.

Voleo je jednu ženu

O intimnom životu Petra Lubarde, nesvakidašnjeg slikara, apstraktnog – kako u stvaralaštvu tako i u privatnosti – javnost dugo nije mnogo znala. Sa suprugom Verom živeo je u Iličićevoj ulici broj 1, u dedinjskoj vili na prostoru nekadašnjih topčiderskih vinograda. Zna se da je na ovom mestu naslikao vredna umetnička dela, ali od njegove rane smrti 1974. godine, podaci o kući i njenim stanovnicima polako se gube, a slike nestaju. Šta se zapravo dešavalo iza zidova ovog nedavno renoviranog zdanja…

Bračni par Lubarda uselio se u ovu kuću 1957. godine. Vila je podignuta 30 godina ranije, kao letnjikovac za beogradsku porodicu Nikolić i predstavljala je jednu od prvih porodičnih kuća izgrađenih među gustim drvećem severne padine Topčiderskog brda. Lubarde su ovu kuću dobile od grada Beograda na korišćenje. Prema rečima Filipa Brusića – Renauda, direktora Kuće legata kojoj pripada i današnji Legat Petra Lubarde, izaslanici jedne strane delegacije tada su dolazili u Jugoslaviju i hteli su da upoznaju velikog slikara koji je u tom trenutku živeo u malom stanu u Ulici Draže Pavlovića i, sa isto tako malim, ateljeom, piše portal Presstiž.

Navodno, Tito je dao direktivu da drug Lubarda ne može da živi na takvom mestu, pa su ga brzo prebacili u slobodnu vilu. Preselili su ga za jedan dan i išli su po kući i prosipali boju kako bi bio ostavljen utisak da on tu živi već izvesno vreme. Petrova sestričina, gospođa Đina Lazar, kaže da je njen ujak ovu kuću dobio kao slikar i veliki umetnik i da je nije tražio. Samo je želeo mesto gde može da stvara.

U ovom zdanju od 700 kvadratnih metara, Lubarde su našle svoj mir. Petar i Vera su se često odmarali u prostranom dvorištu, punom cveća, drveća i mačaka. Mnogo su voleli životinje.

Bolji od Pikasa, Dalija, Mura…

Petar je pedesetih godina bio uveliko ostvareni slikar, kako u Jugoslaviji tako i u svetu. Veliku izložbu u Beogradu otvorio je 1951. godine u galeriji ULUS-a, u Knez Mihailovoj ulici, „preporodivši“ jugoslovensko slikarstvo. Tada se reklo da je „zvezda repatica udarila u centar Beograda“, budući da je izložba šokirala posetioce, a Petar je voleo da ostaje na svojim izložbama i razgovara sa ljudima. Pobedio je na bijenalu u Sao Paolu 1954. godine, a potom i u Japanu; a dobio je i Herderovu i Gugenhajmovu nagradu. Zbog ovih, a i raznih drugih postignuća postao je jugoslovenski kulturni diplomata. U Sao Paolu je jednoglasno pobedio pored radova Dalija, Mura, Pikasa, a poslednjeg je pobedio još jednom na bijenalu u Japanu.

Prema rečima rodbine i poznanika, Petar Lubarda je bio dobar čovek blage naravi i vrlo vredan poslu. Kažu da je neprestano radio. Zatvarao se u atelje iz kog dugo ne bi izlazio, često slikajući i po šesnaest sati dnevno. Večeru, koju bi mu supruga servirala, imao je u ponoć, ali je i taj obrok prekidao kako bi prišao slici i dodao određeni detalj.

Njegovi radovi su bili velikih formata, pa je često satima stajao, četkicom praveći poteze. Na primer, za sliku „Kosovska bitka“ uradio je nebrojeno skica, crteža i slika, pa je tek onda završio konačnu verziju. Mnogo je voleo poeziju i pojedine pesme bi predstavljao kroz svoje radove. Voleo je da čita, filozofiju, klasičnu muziku, džez, Bitlse, tadašnju modernu muziku, a imao je i veliki tirkizni tranzistor.

Bio je vrlo privržen porodici. Kod rođaka bi seo na stolicu, zagledao bi se u jednu tačku i po sat vremena bi ostajao odsutan u mislima. Za pojedine je bio mističan, dalek. Odeća mu je bila dva broja veća.

– Bio je duhovit, pričao je viceve. Uvek je imao blagi osmeh. Često je bio zamišljen. Jednom prilikom je izgubio kaput, a budući da su zime i u kući bile hladne, smrzavao se. Tražio ga je, a šta se s njim desilo saznao je tako što mu je to rekao rođak koji je ušao u kuću i obrisao cipele o njegov kaput. Mogao je da nosi određeno pismo sa sobom u džepu pola godine, a da toga nije svestan. Noću je radio, pa do zore – govorila je o svom ujaku Đina Lazar.

Đuro Lubarda, slikar, Petrov bratanac, svoje detinjstvo vezuje za igre sa stricem, Obilićev venac i hotel „Mažestik“, a kaže da je i strina Vera često išla tamo kao studentkinja. Seća se da je i posle toliko godina provedenih u Beogradu Petar uporedo govorio ijekavicu i ekavicu. Đuru je nabavio kartu za beogradski koncert Luja Armstronga. U mladosti se bavio gimnastikom, išao je u pozorište, a kasnije i u Klub književnika. Bio je zapažen čovek, ljudi su ga pozdravljali sa poštovanjem.

– Petar je bio zanimljiva ličnost. Veoma je tiho govorio, skoro nerazgovetno. Ljudi su često mislili kako je odsutan, što nije bilo tačno. Voleo je da sasluša. Voleo je decu. Mojim drugarima i meni je kupovao sladoled pred „Mažestikom“. Međutim, jeste bio usporen i rastrgan. Uvek. Mislim da je tu rastrganost uzrokovao gubitak oca, brata, sina, kao i razlaz sa prvom suprugom Jelenom – smatra Đuro.

Đuro se, u ranom detinjstvu, s Petrom viđao svakodnevno. Prema njegovom mišljenju, Petar je u sebi imao ugrađen umetnički kod, jer je poznavao sve vrste umetnosti. U slikarskom smislu, voleo je da kaže da je improvizacija dogradnja melodije. Vladao je informacijama. Verovatno da je i njegov boravak u Parizu tome doprineo i otvorio mu um. I bio je tamo, želeći da upozna tadašnju prestonicu umetničkog kretanja, zahvaljujući Jeleni, talentovanom istoričaru umetnosti, koja ga je usmeravala.

– Jelena je bila energetski potencijal koji je podržavao supruga, što je vrlo značajno u umetničkom pogledu, i bila mu je potpuno predana. Jesu se svađali, ali je Petar, tokom njihove veze, dobijao nagrade – priseća se Đuro.

Život sa Verom

Vera Lubarda, devojački Protić, važila je za jednu od najlepših žena Beograda. Imala je gustu crnu kosu i vrlo upečatljive oči kojima je zavodila. Petra je upoznala 1946. godine u slikarskom ateljeu Mila Milunovića, njenog tadašnjeg profesora na Likovnoj akademiji, i kako je jednom napomenula „od tada se više nisu rastajali“.

Ubrzo su se venčali u veoma privatnoj ceremoniji na kojoj čak ni njihove porodice nisu bile prisutne. Iako je bila mnogo mlađa od njega, Petar ju je obožavao. Zvala ga je „moj stari“. Opraštao je njene hirove, često je doživljavajući kao dete. Išli su na putovanja van Jugoslavije i vraćali se sa raznim suvenirima. Kao talentovani slikar, moglo bi se reći da je Vera Petru bila menadžer. Pisala je izveštaje o izložbama i prodaji slika.

– Ja u tome (slikarstvu) imam dobrog kritičara – ženu, pošto je i ona slikar. Ona mi oštro kaže neke stvari. Često se i naljutim. Ali, na stranu ljutnja, ipak vidim da je to tačno – izjavio je Petar u jednom intervjuu.

Savremenici kažu da je bila retkost upoznati toliko zaljubljen bračni par. Lubarde su izlazile po tadašnjim popularnim gradskim mestima i družile se sa slikarima, kolekcionarima, kulturnom elitom Beograda.

– Petar i Vera nikad nisu izašli iz kuće bez taksija, a to je tad predstavljalo privilegiju kod umetnika. Petar se družio sa Čelebonovićem, Peđom Milosavljevićem, Cucom Sokić, Danicom Antić, Gojkom Banovićem, Brankom Ćopićem i mnogim drugim – napominje Đuro Lubarda.

Da li je javna slika skladnog braka bila istinita?

Kako su godine odmicale, Lubarde bi se često zatvarale u svoju vilu. Rodbina i prijatelji polako su gubili kontakt sa Petrom. Vera je volela da se druži sa „odabranim svetom“, dok je Petar bio bliži narodu. Po temperamentu su bili potpuno različiti, pa se brzo shvatilo ko je zapravo dominantan u kući.

– Odnos im je bio vrlo paradan. Vera je bila vrlo vešta i znala je da se damski ponaša. Petar je bio skroman, ali uviđavan. Nije bio bahat, već gospodski čovek, kulturan, gradski boem. Govorio je francuski. Kad Vera ne bi htela da priča privatne stvari pred drugima, govorila bi s njim na francuskom – Tu veux pisser? („Hoćeš li da piškiš?“). Koristili su svoj šifrovani jezik – kaže Đuro.

Sa prvim komšijama, porodicom Kosovac, Petar i Vera su se pozdravljali samo preko ograde. Nikad im nisu ušli u kuću.

– Vera nikog nije primala u kuću. Nikad nije došla kod nas u posetu. Kad bi nestala struja, telefonom bi me  pozvala da pita znamo li šta se dešava i kad će ponovo stići. Pored toga bismo pričali o macama i kucama. Vera bi uvek pričala preko prozora ili bi me pozvala sa terase: „Aleksandra!“, a ja bih joj iznela persijskog mačka kom bi se svaki put oduševila. Doživljavala sam ih kao umetnike – kaže komšinica Aleksandra Saša Kosovac.

Prema Đurovim rečima, Vera je bila razlog zbog kog je Petar gubio prijatelje. Iako je bio jak, nije mogao da joj se suprotstavi. 

– Nisam doživeo neprijatnosti s njene strane, ali su one isplivavale u pozadini. Ima toliko neprijatnih stvari… Bila je kobna po njegov život. Mislim da je Petrova slika „Čovek i zveri“ posvećena njegovoj borbi sa Verom – kaže Đuro.

Iznenada, Petar i Vera su se razveli šezdesetih godina. Ostavila ga je zbog ljubavne afere sa drugim čovekom, oficirom Udbe, koji im je bio kum na venčanju. Đina ga se seća.

– Imao je „folksvagen“ i vozio nas je po gradu. Zvao se Đoko Perović, i bio je pripadnik visoke tajne službe. Petar to nije video, ili nije hteo da vidi. Jednog dana, Vera je odlučila da ode sa Đokom. Došao je kamion i radnici su, po Verinom naređenju, pokupili sve iz kuće. Celu ju je ogulila – nameštaj, slike i otišla. Petar je tad zvao svoju drugaricu Ljubicu Perović i rekao joj: “Molim, te dođi, ovo čudovište je otišlo”. Ona je to ispričala mojoj porodici. Ljubica ga je našla u vrlo lošem zdravstvenom stanju, u prljavom krevetu. Sa suprugom ga je odvezla u bolnicu gde se povratio. Doktor je rekao da mu je organizam veoma zapušten. Nije jeo kako treba i nije brinuo o sebi. To je bilo više godina pre njegove smrti.

– U početku mu je bilo teško bez Vere, ali se oporavljao. Ljubici je dao novac da mu pripremi slavlje i pozove više ljudi. Na toj žurci je upoznao izvesnu Lolu, opersku pevačicu, i s njom je određeno vreme bio zajedno. Mojoj mami je pisao da ne brine, da mu je bolje, da nije sam. Kad je Vera čula za tu vezu, počela je da mu telefonira, a on je odbijao da je pozove. Đoko je navodno izvršio samoubistvo, skočivši sa petog sprata, a Vera je došla Petru na vrata. – kaže Lubardina sestričina Đina.

Čim se Vera vratila Petru, sve se vratilo u pređašnje stanje. Prema rečima komšija, kad bi „nepoželjni posetioci“ čekali pred njihovom kapijom, Vera bi otvorila prozor i viknula da nisu kod kuće. Niko nije znao kad su se ponovo venčali. Zbog toga je Petrova drugarica Ljubica bila razočarana u Petra, znajući šta je sve prošao zbog Vere. Petar je šezdesetih otišao u Indiju, a Vera nije dobila vizu, pa je pismima iskazivala koliko joj nedostaje i da ga čeka u Rimu. Trebalo je da ostane u Indiji godinu dana, ali je posle šest meseci otišao u Rim, a potom u Beograd. Preskočio je Izrael, iako je obećao porodici da će ih posetiti. To se nikad nije desilo.

“Prestani da plačeš ili ću te išamarati”

Petar je preminuo 1974, u 67. godini i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Petrovim potomcima nisu poznati rezultati njegovih medicinskih kartona. Navodno su izgubljeni. Petar se, po povratku iz Indije, bavio kompozitnim slikarstvom i počeo je da koristi sintetičke boje. To nisu bile boje koje su na bazi vode, već nitro lakovi. Veruje se da je to uticalo na njegovu smrt. Kad je Olga Perović radila intervju s njim početkom sedamdesetih, već je hodao sa štapom. Pojedini veruju da ga je Vera trovala. Čak se i jedan blizak prijatelj ispovedio kako mu je Petar jednom to rekao, ali da je bio opčinjen njom bez obzira na sve – da može i da ga truje, samo da je tu; da prođe prostorijom. To mu je bilo dovoljno za ceo dan.

Petrova smrt je bila veliko iznenađenje za bliske prijatelje, kao i za celu Đininu i Đurovu porodicu. Nisu to očekivali. Budući da je pismo tad bilo najčešći oblik komunikacije, nisu znali da je mnogo bolestan. Đuro je znao da je Petra pred smrt mučila i reuma, pa se slabije i kretao. Na čestitki koju je poslao nekoliko meseci pre smrti, primetili su njegov loš rukopis. Međutim, prema Đininim rečima, Vera je uvek prepravljala njegove tekstove. Kad god bi bili „šrakabani“, ona bi pravila selekciju reči. U vreme Petrove smrti, Đina je bila u roditeljskoj kući u Izraelu, s malim detetom, sa drugim u stomaku, a muž joj je bio mobilisan zbog rata u Izraelu.

– Sećam se maminog plača. Nikad je nisam videla u takvom stanju. Osećala se da je izgubila sve što je imala. Organizovala sam joj let za Beograd i stigla je na sahranu. Meksički predsednik je isti dan dolazio u Beograd i ulice su bile zatvorene. Vera nije htela da čeka moju majku, koja je stigla na beogradski aerodrom nekoliko minuta pre početka sahrane. Kad je stigla na ceremoniju, mama je bila uplakana i pod velikim stresom, a Vera joj je rekla: “Prestani da plačeš ili ću te išamarati.” Tu noć mama nije prespavala u Petrovoj kući, već kod porodičnih prijatelja – priseća se Đina.

Petar nije imao dece, a Vera je odmah posle njegove smrti prekinula vezu sa njegovom rodbinom. Kontaktirali su je da im javi kad bude otvoren planirani legat, ali im je rekla da još nije vreme za to. Iz novina su saznali da je legat otvoren, i tad im je sve bilo jasno. Od tada više nisu imali nikakvu komunikaciju sa njom. Đinina majka je sve prepustila Veri što se tiče ostavinske rasprave kako bi izbegla mogući konflikt. “Izgubila sam svog brata, više mi ništa ne treba”.

Nestale 33 slike

Saša Kosovac je viđala Veru do njenih poslednjih dana. Išla je u Kumodrašku nekoliko puta da je obiđe. Nosila joj je sredstva za higijenu, sokove, čokolade.

– Mislim da je Beogradu mnogo toga ostavila. Kad čovek dugo živi sam, logično je da ode u određeni vid demencije i napravi svoj svet. Za ono što je ona ostavila Beogradu, Grad je trebalo da je obezbedi. Velika nepravda joj je učinjena. U Kumodraškoj je bilo strašno. U sobi bračni kreveti, jedan do drugog, Vera je ležala u krevetu sa gospođom koja se nije ni pomerala – priseća se Saša Kosovac.

Vera Lubarda je preminula 2008. godine u Prihvatilištu za odrasla i stara lica u Kumodraškoj.

Posle Verine smrti, od celokupne Petrove zaostavštine Komisija za popis je u kući pronašla 24 od 57 slika i desetak crteža od otprilike 120 (broj 292 je sveukupan broj crteža, među kojima su bili i crteži studenata koji su joj slali za konkurse, Verini crteži – mačke i mrtva priroda).

– Trideset i tri slike se vode kao nestale. Pronađeno je nešto njegovih crteža i skicen-blokova koji nisu bili poklon gradu, ali smo ih pridodali Legatu Petra Lubarde. Vera je primala njegovu penziju. Navikla je da živi određeni život, pa joj verovatno ni ona nije bila dovoljna. Posle njene smrti, u kući je najviše nađeno plastičnih kutija brze hrane i iz restorana, raznih brendiranih stvari. Pretpostavljam da penzijom to nije mogla da pokrije. Kad su okrenuli Verin krevet, pronađeno je oko 30.000 evra. To se sad čuva u sefu Narodne banke. Vera nikakav testament nije ostavila. Deo njihovog nameštaja se čuva u pomoćnim prostorijama Kuće legata u Knez Mihailovoj ulici“, kaže Pavićka.

– Pokušali smo da sačuvamo kuću još mnogo pre Verinog pada, jer su se tajkuni interesovali za nju, a posebno kad su Veru odveli. Kuća je tad bila kompletno blokirana – zapečaćena zbog zaraze. Nisam znao šta se dešava unutra, ali sam znao da je nestao veliki broj slika, kaže Đuro

Tekst: Prestiž Foto: Wikipedia/Privatna arhiva