Connect with us

Amerika

BRANKOV ŽIVOT JE ČUDO: Rođen u izbegličkom kampu u Nemačkoj pa postao prvi srpski emigrant koga je jedan američki predsednik izabrao na visoku funkciju

Published

on

Branko Terzić je jedan od onih Srba koji znaju značenje pojma “američki san” jer su ga osetili na svojoj koži. Dečak rođen u izbegličkom kampu u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata maštao je samo o tome da sa porodicom jednog dana ima krov nad glavom, a doživeo da bude Broj 1. u svojoj profesiji i da postane jedan od najbližih saradnika američkog predsednika i prvi srpski imigrant koji je imenovan na poziciju od strane prvog čoveka SAD-a i kasnije bio potvrđen od strane Senata.

Brankova životna priča, put kojim je morao da prođe na svom putu do uspeha i trijumfa, može poslužiti kao primer svakom srpskom detetu ili mladiću koji danas raste i stasava u Americi. Bolja je od svakog motivacionog govora koji možete naći na Youtube-u ili pogledati na TV-u. Bolja je jer je istinita, autentična. Zato ćemo Vam je i ispričati…

Počinjemo priču od početka, od turobnih vremena neposredno po okončanju Drugog svetskog rata, kada su kolone izbeglih Srba koji nisu bili poželjni u Titovoj Jugoslaviji ili nnisu željeli da žive u komunizmu, krenule na daleki put pun neizvesnosti…

Rođeni ste u izbegličkom kampu u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata. Kako je Vaša porodica dospela tamo?

-Rođen sam 1947. godine u logoru u engleskoj zoni okupirane Nemačke. Moji roditelji su napustili Jugoslaviju 1945. godine i stigli u Italiju sa Kraljevskom jugoslovenskom vojskom. Tu su bili četnici Đujića i Jevđevića, neki od Đurišića i pripadnici Srpskog dobrovoljačkog korpusa. Oni su prvo pristigli u Logatec, grad u Sloveniji, gde su umirali od teških bolesti, pegavog tifusa. Moj otac Dušan je tamo bio ađutant u bolnici, a majka Olivera je bila medicinska sestra. Iz Slovenije, moji roditelji su 1945. godine bili poslati u logor kod grada Ebolija, nedaleko od Napulja u Italiji. A 1947. godine su potom bili poslati u logor u severnoj Nemačkoj. Iz tog logora ih je sudbina posle slala na razna mesta: Englesku, Australiju, Kanadu, Južnu Afriku, Argentinu, i SAD.

DANI PROVEDENI U IZBEGLIČKOM KAMPU: Branko sa majkom Oliverom i ocem Dušanom u Nemačkoj 1950.godine

Godine 1950. dana 5. juna, roditelji i ja smo stigli vojnim brodom u Nju Orleans, Luizijanu. Putovali smo autobusom do Čikaga, a onda vozom do Omahe, Nebraska. Tamo nas je dočekao naš imigracioni sponzor, Jovo Uzelac, koga do tada nismo poznavali. Naš dolazak u Ameriku je bio omogućen usled donošenja novog zakona koji se zvao „Displaced Persons Act of 1947“. Po njemu, 750,000 izbeglica iz istočne Evrope su mogle da emigriraju u SAD. S obzirom da smo došli po tom „DP“ zakonu, tako su nas i tadašnji starosedeoci prozvali „DP-ovcima.“

Kažite nam nekoliko reči o Vašim korenima, odakle potiču Terzići, o ocu i majci, neke zanimljive detalje vezane za njihove porodice.

-Moj otac Dušan je rođen pod Velebitom kod Gračca 1920. godine. Njegov otac, a moj deda Branko, je u to vreme zidao kuću i gostionicu u Gračcu koja još nije bila kompletirana. Pre 1920. godine, Branko je bio šef policije u Bosni za vreme austrougarske okupacije. Terzići su bili oficiri u graničarima od 1590. godine kad su Srbi naselili Gračac. Porodična slava je Đurđevdan, a preselili su se iz Crne Gore. Moja baba Sara je rodom iz poznate kuće Cvjetković-Kavaleri, isto iz Gračca. Otac Dušan je kao dete poslat u državnu školu u Bosansku Gradišku i kasnije je veliku maturu završio u banjalučkoj muškoj Gimnaziji. U aprilu 1941. je morao da pobegne iz Banjaluke za Beograd kada su ustaše preuzele vlast od Nemaca.

Moja majka Olivera Beljaković je rođena u Mladenovcu, u Šumadiji, 1920. godine. Njen otac Živojin Aleksije Beljaković je bio Solunac, a posle Prvog svetskog rata radio je kao trgovac. Kad je on umro 1933. godine, njegov sin Milun je nastavio tim stopama i postao poznat kao Milun „Piličar“ zbog izvoza piletine, gusaka, žita i grožđa u Evropu. Tako su i moju majku zvali „Vera Piličarka“. Moj ujak Milun je bio prvi čovek u Mladenovcu koji je imao automobil. (vidi sliku u prilogu). Beljakovići nose ime od „Beljaka“ Pavkovića koji se preselio u Gornji Milanovac sa Vardara u 1850. godini. Majka Olivera je završila veliku maturu u šabačkoj Gimnaziji 1941. godine a potom je upisala Medicinski fakultet na Univerzitetu u Beogradu.

Koja su Vaša najranija sećanja vezana za Ameriku?

-Sećam se da je čika Jova Uzelac, koji je bio udovac bez dece, kupio nov auto za njegovu novu familiju. Moja sestra Sofija se rodila 1951.godine u Council Bluffs, Iowa, u blizini Omahe, gde je čika Jova imao malu kuću. Živeli smo u siromašnom kraju na obali reke, koji se zvao „Mala Austrija“. Takođe se sećam ogromnih poplava i blata koje se prostiralo kroz celu kuću. Moj otac je bio zaposlen na Union Pacific Railroad, gde je radio najteži posao, čistio lokomotive.

LIMUZINA ČIKA JOVE: Terzići sa njihovim američkim domaćinom, Jovom Uzelcom

U koji američki grad/državu doseljavate i kako dalje teče Vaš život?

-U 1952. godini smo se preselili u Milwaukee, Wisconsin. To je bilo za vreme rata u Koreji pa su industrije tražile radnike za fabrike. Tu sam i počeo da pohađam osnovnu školu.

Da li je bilo dosta Srba u Milvokiju tada, gde su se okupljali, da li je to bila politička ili ekonomska emigracija?

-Prva srpska emigracija je došla u Milvoki u periodu između 1905. i 1915. godine iz pravca Vojne Krajine, bili su to Ličani, Slavonci, Kordunaši, itd. Iako su bili mahom neškolovani, bili su srpske patriote i crkveni ljudi. Podigli su prvu crkvu 1917. godine, nazvanu Sveti Sava. Potom su 1955. godine, uz pomoć novih emigranata, podigli i novu katedralu.

Posle Drugog svetskog rata, na osnovu već pomenutog DP zakona iz 1947. godine, u Ameriku su počeli da dolaze školovani ljudi iz Srbije, kao i oficiri iz Kraljevine Jugoslavije, četnici iz Like, Bosne i Hercegovine, a kasnije i mali broj ekonomskih imigranta iz Titove Jugoslavije u periodu od 1960. do 1980. godine.

Vaš otac je bio monarhista, da li ste u to vreme imali bilo kakve veze sa kraljem Petrom, koji je boravio u Čikagu?

-Kralj Petar II je tada posetio Milvoki nekoliko puta, ali sam bio suviše mlad da imam priliku da ga upoznam. Međutim, kasnije sam upoznao prestolonaslednika Aleksandra kada je bio student u Vojnoj gimnaziji u Indijani. Sećam se da bi se na Vidovdan u Libertvilu okupilo oko 10,000 Srba. Tu bi Vojvoda Đujić bio glavni govornik.

PRIJATELJSTVO KOJE TRAJE POLA VEKA: Branko sa prestolonaslednikom Aleksandrom, princezama Katarinom i Eleonorom i princom Filipom

Šta pamtite iz vremena crkvenog raskola u Americi, kakva je bila atmosfera među našom emigracijom, šta se dešavalo među Srbima u to vreme?

-Ja sam imao 13 godina kad je raskol počeo i sećam se da je bilo strašno. Brat protiv brata i otac protiv sina sukobili su se oko pitanja da li da se smeni vladika Dionisije. Tokom crkvenih sednica ljudi su se tukli stolicama. U nekoliko mesta je policija morala da dolazi kako bi povratila red i mir na sednicama. Svaka crkva je organizovala glasanje da li da se ostane sa crkvom pod patrijarhom u Beogradu ili da se uspostavi nova „slobodna“ eparhija sa Dionisijem na čelu. Mislim da je jedna četvrtina ili jedna trećina parohijana glasala za ovu drugu opciju, tj. da se napusti crkva pod vođstvom patrijarha iz Beograda.

Interesantno je kako su se ljudi podelili. Vojvoda Momčilo Đujić, koji je bio sveštenik po vokaciji, i deo njegovih pripadnika iz odreda četnika, stali su na stranu beogradskog patrijarha, dok su Vojvoda Dobroslav Jevđević i njegovi sljedbenici, kao i neki bivši oficiri, stali na stranu Dionisija. Antikomunisti iz redova bivše SDK su ostali kod beogradskog patrijarha. Starosedeoci su bili podeljeni na obe strane. Ono što je bilo najstrašnije i najžalosnije u celoj situaciji jeste da su ove dve podeljene grupe presekle sve društvene i porodične veze. Nisu više išli jedni drugima na slave, a ni na svadbe, krštenja i sahrane nisu išli zajedno. Oni koji su izgubili na glasanju su počeli da zidaju nove crkve.

Spor oko vlasništva Crkve Svetog Save u Libertvilu, u državi Ilinois, se godinama vukao po sudovima i došao čak i do federalnog Vrhovnog suda. Konačna odluka je bila da crkva pripada beogradskoj patrijaršiji. Raskolnici su onda sazidali novu, lepšu i veću crkvu u Grays Lake, Illinois – u blizini Libertvila. Uz Božiju pomoć su se raskoli rešili i 1990-91. godine su se svi ponovo sedinili sa crkvom u Srbiji.

Završili ste inžinjerstvo na Univerzitetu Wisconsin, a onda počinje veoma uspešna stručna karijera, gde se dokazujete kao specijalista za energetska pitanja… Uporedo sa stručnom, počinjete i političku karijeru u Republikanskoj stranci u Wisconsinu. Kako ste se obreli u politici, setite se tih početaka…?

-Čim sam počeo da studiram nuklearno inženjerstvo na University of Wisconsin – Madison 1965. godine, učlanio sam se u College Republican Club. Na trećoj godini studija sam bio izabran za predsednika političkog kluba republikanaca. Na izborima 1968. godine sam bio član odbora za nekoliko kandidata u Viskonsinu, a kasnije sam bio izabran i da vodim studentski pokret za predsedničkog kandidata Ričarda Niksona, koga sam lično upoznao. U tom periodu, tačnije u aprilu te godine, je Wisconsin Primary Election bio ključan za pobedu nominacije predsedničkog kandidata. Govorilo se, „Ko pobedi u Viskonsinu u aprilu, pobediće na predsedničkim izborima u novembru.“ Tokom predsedničke kampanje 1968. godine sam imao čast da Trišu (Tricia), ćerku tadašnjeg američkog predsednika Niksona, povedem na obilazak kampusa u Madisonu, u Viskonsinu. Tokom izbora te godine u Viskonsinu, susreo sam se sa mnogo poznatih republikanaca koji su bili stručnjaci za odnose sa javnošću, lobisti, menadžeri kampanja, i finansijski rukovodioci sa kojima ću – kako se ispostavilo – sarađivati u naredne dve decenije.

Ostali ste aktivni u politici i Republikanskoj stranci i nakon što ste diplomirali…Iz tog perioda je i poznanstvo sa Džordžom Bušom starijim…

-Vratio sam se u Milvoki, zaposlio se, ali sam ostao aktivan u republikanskoj stranci. Od 1975. do 1981. godine sam bio šef republikanske stranke u Milvokiju (5th Congressional District Republican Party). Tu sam upoznao i Džordža Buša starijeg, koji je u to vreme bio šef stranke.

Za vreme državnih izbora 1970. godine, bio sam zaposlen kao sekretar za štampu republikanskog kandidata Guvernera Davida Martina. Posle toga je usledio moj volonterski rad na predsedničkim kampanjama 1972., 1974. i 1976. godine. U 1972.-oj godini je moj prijatelj Robert Kasten izabran kao član državnog senata, da bi se 1974. godine kandidovao za Kongres i da bi 1980.-te godine postao američki senator.

Tokom predsedničkih izbora 1976. godine bio sam delegat tadašnjeg predsednika Džeralda Forda na Nacionalnoj republikanskoj konvenciji (National Republican Convention) u Kanzas Sitiju, u Mizuriju. Na konvenciji sam sreo starog prijatelja pukovnika Nikolu Stepanovića iz Gerija, Indijane, kao i mladog republikanskog terenskog operativca, dr. Mimu Nedeljkovića. Predsednik Ford je izgubio na tim izborima protiv demokratskog kandidata Džimija Kartera. Te godine, 1976., i ja sam bio kandidat za državni senat u Viskonsinu ali sam izgubio u mom distriktu koji je uveliko bio demokratski.

RADIO KAMPANJU ZA PREDSEDNIKA: Branko Terzić sa 38 predsednikom SAD Džeraldom Fordom

U jednom trenutku morali ste i da napustite stranku…

-Stranku sam silom prilika morao da napustim 1981. godine jer sam postao komesar državne komisije za energetiku u Viskonsinu (Commissioner on the Wisconsin Public Service Commission (PSC)), a zakon nije dozvoljavao aktivno političko delovanje. Guverner Li Šerman Drajfus (Lee Sherman Dreyfus) me je predložio za ovu poziciju i državni senat je dao svoje odobrenje, potvrdivši nominaciju. Uloga PSC-a je da reguliše elektroprivredu, plin, vodu, i telekomunikacije u državi (electricity, natural gas, telephone, and water monopolies). Ovaj posao sam obavljao 6 godina i do sada sam jedini Srbin koji je je ikada bio državni komesar u Americi.

Nakon što sam završio svoj mandat u PSC-u u decembru 1986. godine, mogao sam da nastavim svoje političke aktivnosti. Predsednik Ronald Regan je tada služio svoj drugi mandat i ja sam se pridružio kampanji državnog predsedničkog komiteta za potpredsednika Džordža Buša starijeg. Buša sam upoznao deset godina pre toga kada je bio predsednik republikanske stranke.

Posle toga, 1987. godine, me je Guverner Tommy Thompson iz Viskonsina nominovao da budem prvi šef nove državne agencije za regulaciju konjskih trka (Wisconsin Racing Board). Državni senat me je opet izglasao i potvrdio nominaciju. Međutim, kako ovo nije bio posao sa punim radnim vremenom, pridružio sam se nacionalno poznatoj konsultantskoj firmi u svojstvu potpredsednika i otvorio sam novu kancelariju u Milvokiju zajedno sa pet inženjera koje sam regrutovao.

Onda sledi i najveće priznanje za Vaš rad, visoka državna funkcija u adsministraciji predsednika Džordža Buša…

-Na predsedničkim izborima sledeće 1988. godine sam bio član državnog komiteta (National Committee) za Džordža Buša. Posle pobede na izborima za predsednika SAD (1989-1993), Buš me je nominovao za mesto američkog komesara Savezne regulatorne komisije za energetiku (Commissioner of the Federal Energy Regulatory Commission ili FERC) u Vašingtonu 1990. godine.

Dok je Ronald Regan bio predsednik SAD, a Džordž Buš bio potpredsednik, nekoliko puta sam bio imenovan za položaj u Vašingtonu. Pitanje je bilo da li da to bude vezano za FERC ili za Saveznu komisiju za komunikacije (Federal Communications Commission ili FCC). Međutim, s obzirom da sam postao poznat kao stručnjak za pitanja regulisanja monopola energetike – što su Džordž Buš i njegovi najbliži saradnici znali, naročito Džejms Bejker (James Baker), koji je kasnije postao američki državni sekretar (Secretary of State) – odluka je pala na FERC. Čovek koji je bio šef FERC-a, Martin Allday, je prethodno bio uvaženi advokat za energetiku u Teksasu. On je takođe bio i jedan od najprisnijih i najstarijih prijatelja Džordža Buša još od vremena posle Drugog svetskog rata.

Allday-u se sviđala kombinacija mojih dvadeset godina iskustva u energetici i moj doprinos Buševoj predsedničkoj kampanji. Njegov predlog da me predsednik Buš nominuje za poziciju američkog komesara je bio ključan. Tako sam postao prvi srpski imigrant koji je imenovan za poziciju od strane predsednika SAD-a i kasnije potvrđen od strane američkog Senata.

Da li pre stupanja na odgovornu poziciju u Vašingtonu kandidat, u Vašem slučaju imigrant, mora da prođe neke bezbedonosne provere?

-Pre same nominacije, radi državne bezbednosti, FBI je sproveo detaljnu pozadinsku proveru mojih finansija, kao i mojih političkih i ličnih uverenja – u sklopu koje je intervjuisano čak 150 ljudi. Naravno, sve je bilo uredu i moji dokumenti su pokazali da sam služio kao oficir i u sastavu rezervne vojske i narodne garde (Army Reserve and National Guard) od 1970. do 1990. godine, s činom kapetana u poljskoj artiljeriji. Takođe sam bio kvalifikovan da služim kao diplomatski ataše (Foreign Area Officer/Diplomatic Attache) za istočnoevropska pitanja.

Bela Kuća je najavila moju nominaciju u julu 1990. godine i onda sam počeo da se sastajem sa članovima senatskog energetskog komiteta (Senate Energy Committee) koji je držao saslušanja po pitanju moje nominacije. Ova javna saslušanja pred Senatom su odlično prošla, pa je Senat potvrdio moju nominaciju za jednogodišnji mandat – jer je moj prethodnik napustio poziciju jednu godinu pre isteka mandata. Po isteku jednogodišnjeg mandata me je Džordž Buš 1991. godine ponovo imenovao za istu poziciju – ovaj put na puni petogodišnji mandat, koji sam odslužio. Tako da sam u periodu od samo 13 meseci prošao kroz dve FBI provere, predsedničke nominacije, i glasanje i potvrdu Senata za američkog komesara FERC-a.

NA VEČERI KOD BUŠA STARIJEG: Branko je bio prvi srpski imigrant koga je jedan američki predsednik imenovao na funkciju

Koliko je tada bilo teško baviti se tim poslom, imajući u vidu svetske energetske krize zbog ratova koji su se dešavali uglavnom tamo gde ima nafte i gasa…?

-FERC je zadužen za regulaciju gasa i naftovoda, hidroelektrana, i veleprodaje električne energije. Ova regulacija uključuje regulisanje gradnje, delovanja, i cena naplaćivanih za usluge cevovodnog transporta. Regulisanjem električne energije, FERC nadgleda i kontroliše regionalna tržišta širom SAD-a i naplaćuje za korištenje visokonaponskog dalekovoda električne energije. Cenu prirodnog gasa i sirove nafte određuju državna i globalna tržišta. Odluke koje donosi FERC su teške jer se neretko tiču toga da li da se povisi veleprodajna cena struje ili prevoza nafte i plina. To znači povećanje cena za potrošače, prosečne Amerikance. Jako sličnu ulogu sam imao i kao komesar u Viskonsinu gde je agencija bila odgovorna za uspostavljanje maloprodajne cene struje i gasa koji se dostavljaju građanima. U to vreme je oko 7% celokupne američke ekonomije bilo pod kontrolom moje komisije. Do 1990-tih, prethodna globalna naftna kriza je prošla, i Sedinjene Američke Države su počele da razvijaju nove nacionalne izvore prirodnog gasa i nafte.

Da li ste imali prilike da lično komunicirate sa gospodinom Bušom u to vreme i kakav je utisak na Vas ostavio?

-Moja supruga Džudit i ja smo imali večeru sa, tada potpredsednikom, Bušom i gospođom Buš još 1987. godine u njegovoj rezidenciji u Vašingtonu, zajedno sa ostalim članovima njegovog državnog predsedničkog komiteta. Takođe sam se sastajao sa njim u Viskonsinu te iste godine na večerama u toku primarnih izbora. A kada je postao predsednik SAD-a, mnogo puta sam se nalazio sa Džordžem Bušom starijim u periodu od 1990. i 1993. godine. Džudit i ja i naša deca smo svake godine bili pozvani na predsednički božićni prijem u Belu Kuću koji se održavao za zvaničnike i njihove porodice.

Razgovarao: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva

U DRUGOM DELU INTERVJUA ČITAJTE: *CIA je znala da će se Jugoslavija raspasti i o tome napisala izveštaj * Zašto je Srbija početkom 1990-tih ostala komunistička u američkim očima * Šta je o građanskom ratu u Jugoslaviji mislio Džordž Buš, i šta se menja dolaskom Klintona na vlast * Ko je više kriv za rat u Ukrajini, NATO, Amerika ili Rusija? Kako će svet preživeti bez ruskog gasa? *Da li Srbija ponovo može postati monarhija?

Advertisement