I pre pada Konstantinopolja 1453, ali posebno nakon njega, tekao je egzodus učenih Vizantinaca ka Zapadu, posebno ka Italiji, koja je najvećem broju njih bila konačno odredište, mada nekima i usputna stanica. Oni su dali ogroman doprinos humanizmu i renesansi
Ovo naše vreme u kojem se reč „imigracija” koristi kao psovka i uvreda, sasvim svejedno da li joj dodajete atribut „ilegalne”, nije zapravo uopšte naročito posebno: imigracija je oduvek bila razlog za strepnju domicilnog stanovništva, na nju se oduvek gledalo sa podozrenjem, čak i tamo gde je temelj zemlje, kao u SAD (pitajte Irce kako im je bilo u 19. veku).
„Kardinal Visarion”, Justus iz Genta ili Pedro Berugete, c. 1473—1475. Foto: Wikimedia
Ona je sa sobom uvek donosila nešto dobro i nešto loše, kao uostalom što svako kretanje stanovništva čini, čak i ono unutrašnje. Primer Italije i vizantijske imigracije možda je u tom smislu najbolji: mada se ne može reći da bez Grka ne bi bilo humanizma i renesanse, opšteprihvaćeno je da su im dali veliki doprinos: bez njih, ni humanizam ni renesansa ne bi imali oblik koji su konačno poprimili.
I pre i posle pada Carigrada, tokom poznog srednjeg veka, stizali su Grci u Italiju, i tamo ostajali; neki su bili i italijanski domoroci, rođeni na jugu, poput Varlama Kalabrijskog i Leontiosa Pilatosa; ali tek posle 1453. kreće prava navala koja pomaže preobrazbu italijanskog društva.
Vizantinci koji su tada izbegli pred Turcima, doneli su sa sobom veliku količinu knjiga i znanja, podučavali su grčki jezik na italijanskim univerzitetima, prevodili su filozofska, istorijska, i druga naučna dela sa svog jezika na latinski i „italijanski”, doneli su i svoj način razmišljanja i promišljanja sebe i sveta, nove ideje, gomilu novih ideja — sve to dramatično je izmenilo perspektivu učenog humanističko-renesansnog čoveka.
Teodor Gaza, vizantijski imigrant u Italiji, znameniti učenjak, humanista, prevodilac Aristotela, predavač grčkog jezika na Univerzitetu Ferare, u Rimu i Napulju. Ovde ga vidimo na Botičelijevoj slici „Poklonjenje tri mudraca”. Foto: Wikimedia
U Firenci su uticali na retoriku i reinterpretaciju platoničarskih tekstova, u Veneciji (gde ih je oko 1500. bilo oko 5.000) i Padovi (koja je pripadala Mletačkoj republici) su doveli do potiskivanja averoističke interpretacije Aristotela i uvođenja vizantijskih pogleda na Filozofa, u Rimu su nanovo i bolje preveli veliki broj starijih grčkih knjiga, i tako značajno uticali na sva polja naučnog i kulturnog delovanja.
Treba pomenuti i posredni i neposredni uticaj kardinala Vasilija Visariona na novozavetnu egzegezu Lorenca Vale, mada je Visarion bio značajan humanistički autor i sam po sebi (on je bio vođa unijatske stranke na saboru u Ferari-Firenci, kada je propao još jedan pokušaj ujedinjenja dve crkve, uprkos podršci cara Jovana VIII Paleologa, sina srpske majke i pretposlednjeg romejskog cara).
U Firenci su uticali na retoriku i reinterpretaciju platoničarskih tekstova, u Veneciji (gde ih je oko 1500. bilo oko 5.000) i Padovi (koja je pripadala Mletačkoj republici) su doveli do potiskivanja averoističke interpretacije Aristotela i uvođenja vizantijskih pogleda na Filozofa, u Rimu su nanovo i bolje preveli veliki broj starijih grčkih knjiga, i tako značajno uticali na sva polja naučnog i kulturnog delovanja.
Treba pomenuti i posredni i neposredni uticaj kardinala Vasilija Visariona na novozavetnu egzegezu Lorenca Vale, mada je Visarion bio značajan humanistički autor i sam po sebi (on je bio vođa unijatske stranke na saboru u Ferari-Firenci, kada je propao još jedan pokušaj ujedinjenja dve crkve, uprkos podršci cara Jovana VIII Paleologa, sina srpske majke i pretposlednjeg romejskog cara).
Izvor: Foto: