BEOGRAĐANI, DA LI ZNATE ŠTA JE „OSMATRAČNICA SA KAJMAKČALANA“? Najznačajniji spomenik Beograda sada je pod okupacijom Ćacilenda

Zbog čega je jedan skromni spomenik prekoputa Skupštine Srbije , na koji skoro niko ni ne obraća pažnju, i koji se trenutno nalazi pod okupacijom Ćacilenda — najvažniji u celom Beogradu

„Ne može odavde baš da se vidi“, rekoh jednom prilikom nekim mladim američkim turistima iz Kalifornije, koji su naišli i pridružili nam se na ponoćnom pivu u parku kod Skupštine, na ćošku Kosovske i Takovske, „ali tamo prekoputa, na samom uglu Pionirskog parka, u senci stabala, nalazi se najvažniji spomenik u Beogradu“, rekoh misleći na Osmatračnicu sa Kajmakčalana.

„Nema mnogo ljudi koji uopšte znaju značaj Osmatračnice, ali ako ste zainteresovani mogu da pokušam da vam objasnim koliki bol i patnja leži u tom spomeniku.“

OSMATRAČNICA SA KAJMAKČALANA: Spomenik u centru Beograda za koji mnogi Beograđani ne znaju šta predstavlja i kakva priča stoji iza njega

Kako su bili raspoloženi da čuju, zagrejani pivom i atmosferom, nastavio sam.

„Kao što možda znate a verovatno ne znate, 28. juna 1914, na Vidovdan, najvažniji srpski nacionalni praznik, pripadnici revolucionarne organizacije koja se zvala ’Mlada Bosna’, izvršili su u Sarajevu atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda.

Bosna-Hercegovina je tada bila austrougarska provincija, suprotno volji većine naroda, pa je među zaverenicima bilo i Srba i Hrvata i Bošnjaka. Ali, pošto je sam atentat izvršio bosanski Srbin Gavrilo Princip, i pošto su neposredno pre toga boravili u Srbiji, gde su dobili oružje i osnovnu obuku, Austrougarska je optužila Srbiju.

OVAK JE SVE POČELO: Atentat na Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914.godine

Srbija nije bila odgovorna, ali jesu neke paradržavne strukture; čak verovatno samo parastrukture u tim paradržavnim strukturama. A prava stina je zapravo ta da su mnogi u vrhu Austrougarske carevine celu deceniju unazad tražili bilo kakav povod za rat protiv nas, smatrajući nas glavnom pretnjom postojanju svoje imperije, pa im je ovo zgodno došlo.

Zato su nam 23. jula, dva sata nakon što je francuski predsednik Poenkare isplovio iz petrogradske luke, gde je bio u zvaničnoj poseti Rusiji, uputili jedan sraman ultimatum, koji je naša vlada čak prihvatila, zatraživši samo da se sporne tačke stave pred međunarodnu abitražu.

Ali Austrijancima to nije bilo dovoljno, objavili su nam rat, odmah pokrenuli prvu invaziju, i mi smo im isprašili guzice. Cerska bitka je prva saveznička pobeda u Velikom ratu. Nekih mesec dana kasnije pokrenuli i drugu invaziju, i mi smo im opet isprašili guzice, čak i snažnije nego prvi put. To se zove Kolubarska bitka, ili Suvoborska.

PRVA SAVEZNIČKA POBEDA U VELIKOM RATU: Srpski vojnici na položajima Cerske bitke

Sve to vreme po Srbiji su vršili stravične ratne zločine, silovanja, streljanja nedužnih civila, žena, dece, staraca. Prvi koji se time bavio je bio jedan švajcarski lekar, koji je posle ostao u Srbiji, Arčibald Rajs, ali time se bavio i jedan vaš značajni američki autor, Džon Rid, koji je takođe tada kao izveštač boravio u Srbiji.

Istoričari to istina retko pominju, ali Austrijanci su tada namerno za sobom ostavljali svoje tifusare, i žive i nesahranjene mrtve, što je izazvalo epidemiju pegavog tifusa, koja je odnela pola miliona života u narednih šest meseci. To je bio prvi biološki rat na ovim prostorima; ali ja ipak verujem da su oni pre svega bezglavo bežali pred srpskom vojskom, da nisu imali kad i kako da svoje povedu ili sahrane.

ZLOČINI U MAČVI: Austrougarski vojnici su streljali i vešali srpske civile, seljake

Potom je sve do oktobra 1915. potrajalo zatišje. Austrougarska, koja je na početku rata imala 17 puta više stanovnika od Srbije, ako računamo granice pre Balkanskih ratova – morala je da pozove u pomoć drugu imperiju, Nemačku, da bi nas savladala.

Ni to nije bilo dovoljno, nego su privoleli Bugarsku, kojoj je obećana Makedonija, da nas napadne sa leđa, dok su Nemci i Austrijanci napali sa severa.

Pod udarom tri sile, srpska vojska, već ionako izmorena i izmučena trogodišnjim ratovanjem, kolabirala je. Englezi i Francuzi su se prekasno iskrcali u Solunu i krenuli nam u pomoć, a još ih je bilo i nedovoljno za bilo kakvu ozbiljniju akciju. Bugari su ih zaustavili, a onda su i nama presekli put, pa nismo mogli da krenemo direktno ka Grčkoj.

Morali smo da idemo peške preko Crne Gore i Albanije, celokupna država je išla peške, ne ceo narod, ne cela zemlja, ali cela država, administracija i vojska, a takođe i masa civila, a bila je zima, i bilo je strašno, kaže se da su gubici tokom tog marša kroz planinski sneg i led bili otprilike 250.000 ljudi.

ALBANSKA GOLGOTA: Srpska vojska jela je sneg da bi preživela

Mi to zovemo ’Albanska golgota’, iako su zapravo samo dve manje kolone išle preko Albanije, dok su sve tri armije išle kroz Crnu Goru i samo malim delom kroz Albaniju, kod Skadra.

U tome ne bismo uspeli bez samoubilačkog herojstva crnogorske vojske na Mojkovcu, gde su oni zaustavili austrijsku ofanzivu da bi nas spasili. Njihov komandant u toj bici, serdar Janko Vukotić, sahranjen je ovde kod nas u Beogradu, na Novom groblju, čim uđete kroz glavnu kapiju, pa odmah desno, tu blizu, uz spoljni zid, tu se nalazi njegov grob. Mnogi naši velikani su tu sahranjeni.

SVETLI PRIMER BRATSKOG ŽRTVOVANJA: Mojkovačka bitka

Nakon što je izbila na Jadransko more južno od Skadra, glavnina vojske u toj severnoj koloni je morala da pešači još dodatnih 100 km do Drača, jer su austrijske podmornice i avijacija napravili groblje italijanskih brodova u najbližoj luci, pa tamo više nije moglo da se uplovljava.

Sve tri kolone, ostaci srpske vojske, polumrtvi ljudi, živi mrtvaci, mi kažemo: ’kost i koža’, prebačeni su na grčko ostrvo Krf, tokom januara i februara 1916, uglavnom italijanskim i u manjoj meri francuskim brodovima, a pod snažnom zaštitom britanske i francuske ratne mornarice, koje su uz znatne gubitke uspele da sačuvaju sve transportne brodove.

MAUZOLEJ POSVEĆEN STRADALIM SRPSKIM VOJNICIMA: Ostrvo Vido, Krf, Grčka

Na Krfu su se oporavljali ili umirali od iscrpljenosti i bolesti nekoliko meseci, sahranjivani su u moru, Srbi to zovu ’Plava grobnica’ (po pesmi Milutina Bojića), blizu ostrvceta Vido, nadomak obale kod grada Krfa, gde nas Grci još uvek pamte. Čak i danas, od svih Grka najviše nas vole oni sa Krfa. A nas svi Grci vole, sem navijača Panatinaikosa.

Anglofrancuske snage, koje sam pominjao, obrazovale su u Makedoniji front naspram Centralnih sila, Solunski ili Makedonski front. Čim je srpska vojska stigla tamo, u drugoj polovini septembra 1916. sukobila se s Bugarima na Kajmakčalanu. To je planina, tada na granici između Grčke i okupirane Srbije, danas Severne Makedonije.

SRPSKA VOJSKA PRED BITKU: Izmučeni, izgladneli, ali željni slobode

Živi mrtvaci su pobedili u toj bici. Oni su ustali iz mrtvih, i ustajući iz mrtvih izveli taj podvig, uz strašne gubitke, jer ta bitka je bila prava klanica. Tom pobedom oni su povratili prvi komad svoje okupirane zemlje, prvi kamen svoje Kraljevine Srbije. Kajmakčalan je taj kamen, i zato ga mi zovemo „Kapija slobode“ i „Prag otadžbine“.

KAPIJA SLOBODE: Srpski oficiri na vrhu Kajmakčalana

Strateški gledano, bila je gotovo beznačajna. Simbolički — ona je nama bila sve, ona nas je osokolila, dala nam snagu da nastavimo dalje, udarila je temelj povratku srpske države u srpsku zemlju, udarila praktično temelj obnovi državnosti u punom kapacitetu, i pokazala neprijatelju da smo nepobedivi, ili da je barem veoma teško ubediti nas da nismo i da je došlo vreme da odustanemo.

STRADALI ZA OTADŽBINU: Groblje srske vojske na Kajmakčalanu

Tokom te bitke, naša Vrhovna komanda se nalazila na jednoj osmatračnici u blizini, odakle je imala dobar pregled situacije i odakle je izdavala naređenja.

KRALJ ALEKSANDAR I VRHOVNA KOMANDA NA OSMATRAČNICI: Bitka na Kajmakčalanu

Posle rata u Beograd smo doneli kamen po kamen te osmatračnice, verno je rekonstruisali i postavili u onom parku, danas je to Pionirski park.

Kad krenete kući, svratite da je vidite. Možete i da se popnete stepenicama gore.“

SPOMENIK KAO SVEDOK: Srpska kapela na vrhu Kamakčalana

Danas ne bih mogao tako zaključiti priču, svakako ne bih mogao tako lako nekoga poslati u tom pravcu, jer se danas najvažniji spomenik u Beogradu nalazi zaključan, pod okupacijom jednog nehigijenskog naselja, Ćacilenda, noću možda skrnavljen i zapišavan od strane onih koji ni ne znaju pored kakve svetinje kampuju.