Da za nekog sreća nisu luksuzne višespratnice, skupi automobili i puni bankovni računi najbolje dokazuje porodica Đoković iz sela Dobrače kod Arilja. Iako nijedan dinar nije zaradio ako debelo ne poturi leđa, Radomira je u poznim godinama zadesila najveća moguća sreća. U njegovom domu začuo se bebin plač nakon skoro pola veka i to je bilo dovoljno za suze radosnice na njegovom licu. Sreću je donela snajka iz Skadra koja mu je rodila dvoje zlatne dece.
“Naše žene nisu htele da dođu na kraj ovog sela, pa sam u potrazi za suprugom prešao kilometre i kilometre. Sreća me je pogledala, jer suprugu sam video samo onda kad se udala za mene, ali naš brak je uspeo. U početku je bilo veoma teško, ali želja za porodicom i decom nas je spojila. U mojoj kući rodio se sin Stefan tek nakon pedeset godina i to je najveća radost. Ostvarena mi je da se moja loza nastavi. Iako uslovi za život nisu savremeni, mi sve što imamo prvo odvojimo za decu pa onda za nas šta ostane”, kazao je Radomir Đoković za RINU.
Njegova supruga ,Line, iako je druge vere, kulture i nacije, prešla je ogroman put kako bi upoznala svog životnog saputnika, kog očima u životu nije videla. Podarila mu je decu, sačuvala topli dom koji prokišnjava. Primila pravoslavlje i naučila srpski jezik. Proslavlja slavu Svetog Luku, za koju je sve sama spremila.
“Njateže je bilo dok nisam načila jezik, od tada je sve lakše. Ovo je sada moj dom, a deca su najveća sreća. Znam da spremam i srpsku hranu. Od zimnice do pravljenja hleba. Bitno nam je da decu izvedemo na pravi put. Materijalne stvari nisu jedinica mere, već ljudskost. Toga u našem domu ne manjka“, kaže Line.
Iako su naseljeni daleko od civilizacije, samo oni znaju kako sastavljaju kraj sa krajem, sa malo ovaca i nešto od malina u polju, to im je celogodišnji priliv novca, ostalo moraju steći dnevnicom i mukotrpnim radom.
Izvor: Rina Foto: Rina
