Ovih dana je na društvenim mrežama pokrenuta akcija “Baština bez zaštite” koja se bavi zapostavljenim kulturnim i istorijskim dobrima Srbije. Ideju je pokrenuo poznati novinar i urednik Robert Čoban, a od srca joj se priključila i redakcija Serbian Timesa.
U narednim nedeljama i mesecima pokušaćemo da kod državnih i lokalnih institucija, kao i pojedinaca, probudimo svest o potrebi čuvanja, obnove i restauracije brojnih objekata od velikog značaja čiji je opstanak doveden u pitanje ljudskim nemarom.
Danas ćemo Vam predstaviti lepote Dvorca Bisinger.
U južnom Banatu, na putu ka Vršcu iz pravca Pančeva, u selu Vlajkovac nalazi se dvorac grofa Bissingera. Nekada je to bila reprezentativna građevina, raskošnog izgleda, luksuznog enterijera, okružena parkom i sa teniskim terenima, dok je danas u pitanju ruina na granici obnovljivosti.
Od 1989. godine dvorac je pod zaštitom države kao spomenik kulture od velikog značaja, a bio je na neki način uključen i u projekte međudržavne prekogranične saradnje Srbije i Rumunije, o čemu tužno svedoči tabla pored ulazne kapije gledano sa puta. Uprkos svemu tome, on se nepopravljivo urušava.
Nenastanjen, bez ikakve ljudske i društvene brige, ostavljen je na milost i nemilost prirodi, atmosferskim prilikama i vandalizmu. Mnogi delovi enterijera su u potpunosti uništeni ili ukradeni. Kaljeve peći su razrušene, a njihovi metalni delovi su izvađeni i, najverovatnije, prodati u „staro gvožđe”.
Dvorac je sagradio 1859. godine grof Đerđ Močonji na svom imanju u Vlajkovcu. Udajom, 1888. godine, grofica Georgina Močonji imanje i dvorac donosi u miraz poznatoj austrougarskoj plemićkoj porodici Bisingen-Nipenburg. Porodica Bisingen-Nipenberg je imanje zadržala u svom posedu do kraja Drugog svetskog rata, kada im je zakonom o nacionalizaciji oduzet.
Izgrađen je na imanju van seoskih i ubanizovanih celina i pripada tipu slobodno stojećih objekata. Zgrada je spratna i ima osnovu izduženog pravougaonika i simetričan unutrašnji raspored. Fasade sadrže niše u kojima se samo naslućuju lokacije odavno nestalih skulptura. Iza dvorca se nalazi park, prema kome je bio okrenut glavni ulaz u dvorac Bissingerovih.
Na spratu ulaznog trema je svečana sala iznad koje je krovni venac, atika sa balustradama i lučno zasvedenom nišom u kojoj je nekada bio grb porodice Bisingen-Nipenberg. Nekada se u kompleks ulazilo kroz kapije od kovanog gvožđa, a u njemu su se nalazile: kuća za biroše, porodična grobnica i kapela porodice Bisingen-Nipenburg, veštačko jezero sa fontanom i skulpturom u sredini, potok i mostići.
Ne samo zgrada dvorca, već i njegova okolina su plenili pažnju. Dvorac je bio smešten u brižljivo uređenom parku, u kojem su se nalazili i veštačko jezerce, fontana, i potok sa nekoliko manjih mostova. Postojala je i staklena bašta u kojoj je glavni baštovan kultivisao biljke, među kojima su bile i neke retke i egzotične vrste, i negovao ih tokom zimskih meseci. Bio je to pravi raj za decu, što i nije iznenađujuće ako znamo da su Bissingerovi imali četiri ćerke: Mariju, Liviju, Veru i Georginu.
Dvorac je služio mahom kao zimska i letnja rezidencija porodice Bissinger, i njeni članovi su dvorac koristili sve do kraja Drugog svetskog rata, kada je nacionalizovan. U njemu se u posleratnom periodu najpre nalazio Dom za decu, a posle 1953. godine poljoprivredno dobro „Ogled”.
Iako ruiniran, dvorac predstavlja spomenik kulture od velikog značaja. Danas, 2020 godine, u dvorcu ne živi niko, a prizor budi mučan osećaj izazvan ljudskom zanemarenosti.
Izvor: Baština bez zaštite / Pančevo.city Foto: Baština bez zaštite
