„Vi, koji ste Srbin da toliko duboko volite indijsku filozofiju! To je lepota Božijeg stvaranja – pozitivan dokaz jedinstva univerzuma!”, piše Dimitriju Mitrinoviću jedan njegov korespodent iz Indije. „U hramu filozofije nema razlike u podneblju i boji! Mada vas verovatno nikad neću videti moja krilata duša leti u ljubavi ka vama. Naše srodstvo, verujte mi dragi prijatelju snažnije je od onog krvi i rase.“
Verovatno najfascinantnije u biografiji Dimitrija Mitrinovića jeste s kim je sve bio u kontaktu.
Mada je njegov život dobro izučen (dve su biografije napisane, jedna na srpskom i druga na engleskom), iz svakog novog bavljenja građom izranja još imena čiji je odnos s Mitrinovićem ponegde samo pomenut.
Tako se pesnikinja Edit Sitvel potpisuje u jednom pismu Mitrinoviću kao „Vaša zahvalna učenica”. Škotski pesnik Hju Makdermid šalje mu oduševljeno pismo povodom časopisa koji je Mitrinović pokrenuo. U autobiografiji se kasnije prisetio Mitrinovića kao „čudesnog Srbina, seoskog Isusa”. Poznanstvo s Alisterom Kroulijem poznato nam je odnedavno (mag pominje u dnevniku susret s Mitrinovićem i Adlerom u Berlinu 1930). Šta bi se još moglo reći o kontaktu sa australijskim slikarem Rojem de Mestrom, pionirom apstrakcije u Australiji i autorom jednog Mitrinovićevog portreta, sa piscem Džonom Kuperom Pouisom, antropologom Margaret Marej…
Sve su to imena koja se nalaze oko njega, u neposrednoj ili posrednoj vezi. Dok su se u Jugoslaviji često podsmevali Mitrinovićevim planovima, drugde su ga uzimali ozbiljnije, možda i preozbiljno.
Kako saznajemo iz novijih radova, aktivnosti njegovih grupa Nova Evropa i Nova Britanija pratio je i agent potpisan kao „M”, koji je pisao jezuiti Žozefu Lediju, vatikanskom specijalisti za pravoslavni Istok i komunizam. Dok bi po jednom istraživanju (Ričard Spens u knjizi Tajni agent 666) „M” mogao biti poznati britanski obaveštajac Maksvel Najt (MI5), verovatnije deluje (prema Marku Paziju i studiji Alister Krouli i iskušenje politike) da je reč o antikomunističkoj aktivistkinji Gertrudi Goden.
Njen rad bio je vezan za obaveštajnu sekciju Ekonomske lige, organizacije koja je pratila levičarske grupe i sastavljala crne liste, često u saradnji sa MI5. „M” veruje da postoji veza Mitrinovićevih grupa, Adlera i Kroulijevog O.T.O. pa je od Ledija tražila dodatne informacije o Mitrinoviću.
Nije sad toliko važno koliko su i da li su uopšte razni agenti bili u pravu ili su im se zavere priviđale. Svi ovi primeri pokazuju opseg mreža u kojima se Mitrinović kretao, odnosno u koje su, kako vidimo, gledali i da ga uhvate.
Put u Indiju
Međutim, u dosadašnjem istraživanju Mitrinovićevog života i rada nije se pisalo o indijskim imenima oko njega, a njih nije malo. Ovo iznenađuje kad se zna da je uticaj indijskih filozofija i religija na Mitrinovića i velik i poznat – dovoljno je pogledati legat koji se čuva u Univerzitetskoj biblioteci prepun indijskih izvora (na sanskrtu) i indoloških studija.
Ali nije on samo poznavao tekstove iz indijske starine, već se susretao i sa likom žive Indije, što nam otkriva njegova prepiska s Indijcima, koja se čuva kao deo građe Fondacije Nova Atlantida u zbirci Biblioteke Univerziteta u Bredfordu.
U dodir s Indijcima došao je tokom boravka u Londonu. Pavle Jevtić, njegov sledbenik i prvi srpski indolog s doktoratom stečenim u Londonu, pominje 1938. u jednom članku da je Mitrinović „pre više godina skrušeno i sa puno pijeteta sahranio i prisustvovao spaljivanju svog prijatelja, indijskog nacionaliste Dž. Sisodija”.
U zaostavštini pronalazimo više pisama koja otkrivaju da je reč o plemiću po imenu Đesrađsing Sisodija. Potpisan je kao takur ispred imena, što je vrsta titule (odatle i prezime Tagor, bengalski Thakur). Iz pisama vidimo i da ga je Mitrinović novčano pomagao do smrti 1926. Iza Sisodije ostala je građa vezana za astrologiju i jogu. Delili su zajedničke ideje: u jednom pismu Sisodija piše kako želi da Mitrinovića vidi u službi čovečanstva u njegovom delu sveta, odnosno Evropi.
Sisodiju su upoznali i drugi Srbi koji su u boravili u Londonu u vreme Prvog svetskog rata. U nekrologu Čedomilju Mijatoviću (1932), Nikolaj Velimirović se priseća kako je prilikom slavljenja Sv. Nikole kod jednog od Srba bilo i gostiju stranaca, uključujući i „indijskog kneza po imenu Sisodija”. Nakon što mu je Mijatović objasnio šta je slava, Indijac se oduševio i odlučio da i on slavi Sv. Nikolu i da posle rata poseti Srbiju: „Jadni knez Sisodija! On je pre Mijatovića otišao iz ovog sveta ne doživevši da ijedanput vidi Srbiju, niti još jedanput Indiju.”
O sudbini i moći, plesu i ljubavi
Indijske korespondente nalazimo u Mitrinovićevoj prepisci sve do njegove smrti, a među njima i značajna imena indijske kulture 20. veka. Takav je likovni umetnik Mukul Dej (1895-1989), obrazovan u Tagorovoj školi „Šantiniketan”, pionir tehnike suve igle u Indiji. Upravo ga je Sisodija upoznao s Mitrinovićem. „Sećate se da sam umetnik”, piše mu 1926.
Gotovo tri decenije kasnije nalazimo ih zajedno u poseti pozorištu, pa mu tim povodom Dej šalje sliku indijskih igrača.
Izvođač klasičnog indijskog plesa Ram Gopal (1912-2003) zahvaljuje na slici koju mu je Mitrinović poslao i saopštava da je pod utiskom ljudi koje je sreo, „toliko poznavalaca filozofije i okultnog”, te poručuje da treba da diskutuju „o sudbini i moći, plesu i ljubavi za čovečanstvo”.
Tu je i Mulk Rađ Anand (1905-2004), jedan od najznačajnijih indo-engleskih književnika 20. veka, koji je u tom periodu boravio u Britaniji i kretao se u blumzberijevskom društvu, ali i među teozofima. Mitrinoviću piše 1934. povodom saradnje s časopisom Nova Britanija, dogovarajući se da časopis objavi njegove prevode jedne indijske bajke i jedne pripovetke iz srednjovekovnog dela Joga vasištha.
Ovo deluje kao deo Mitrinovićevih redakcijskih dužnosti, ali Anand ga obaveštava i da radi na romanu i da sprema neke filozofske beleške koje će mu pokazati. U tom trenutku Anand još nije poznat pisac: te mu je godine izašla zbirka pripovedaka, a sledeće prvi roman Nedodirljivi, za koji je predgovor pisao E. M. Forster. Sudeći prema godini pisma, to je roman koji pominje Mitrinoviću. Anand, koji je postao komunista, posetio je Jugoslaviju 1960. i 1970, ali to je već posebna priča.
Zbog saradnje u časopisu Mitrinoviću piše i Gopal Mukerđi (1890-1936), jedan od prvih indijskih pisaca koji se probio u SAD knjigama na engleskom. Pismo gde se dogovara o svojim prilozima završava sa om šanti.
Mudrost i jezik drevnog sveta
Neka indijska imena nisu tako poznata, ali nisu manje zanimljiva. Izvesni Pirođha Mehta obaveštava Mitrinovića da čita knjigu o vedanti koju mu je ovaj dao i da razmišlja o predstojećem jesenjem radu. Iste godine zove ga u kamp gde će „radu” prisustvovati „neki važni ljudi”. Pismo završava optimistički verom u prirodu, novu Evropu i „život, večiti život”.
Dr. Ganguli iz Kalkute po dolasku u London 1935. podseća Mitrinovića da su se upoznali prethodne godine i da je bio vrlo impresioniran razgovorom, pa mu predlaže ponovni susret jer misli da će Mitrinovića zanimati njegov rad.
Dharmendranat Šastri iz Indije piše da mu je zajednički poznanik po imenu Madan Mohan pričao o Mitrinoviću i oduševljen nastavlja: „Vi, koji ste Srbin da toliko duboko volite indijsku filozofiju! To je lepota Božijeg stvaranja – pozitivan dokaz jedinstva univerzuma! U hramu filozofije nema razlike u podneblju i boji! Mada vas verovatno nikad neću videti moja krilata duša leti u ljubavi ka vama. Naše srodstvo, verujte mi dragi prijatelju snažnije je od onog krvi i rase”. Šastri zaključuje pismo pomenom problema „rasne izolacije” koja izoluje ljude od duhovne evolucije, a šalje mu knjigu i poziv da da prilog za njegov časopis Prabhat.
Ovakva pisma morala su učvrstiti Mitrinovića u njegovim univerzalističkim idejama. Godine 1948. Mitrinovićev saradnik Henri Raderford u ime grupa Nova Evropa i Nova Atlantida piše indijskom teozofu Bhagavanu Dasu (1869-1958), s pozivom da podrži njihovu inicijativu stvaranja Senata i Republike Čoveka, obaveštavajući ga o životu i radu Mitrinovića koji je „duboko izučio mudrost i jezik drevnog sveta”, pa se u radu pozivao i na Dasove knjige. Das je prihvatio poziv da bude pokrovitelj inicijative.
Dve godine kasnije britanska grupa piše mu ponovo da bi mu poslala primerak govora koji je Mitrinović održao te godine u Londonu i objašnjenje njegovih učenja. Još jednom informišu Dasa o Mitrinovićevom tridesetpetogodišnjem radu i poznavanju Dasovih spisa. Osvrću se i na aktuelno hladnoratovsko stanje: u savremenoj krizi izazvanoj Korejskim ratom, „jedino svedočanstvo svetskog državništva i delovanja koje je zasnovano na principima a ne na pukoj koristi dolazi iz Indije”, naročito u Nehruovim govorima. Britanija treba da nauči da nasledi tradiciju mudrosti koja dolazi iz Indije, kako u individualnom životu, tako i u uređenju društva, a da zauzvrat Indiji materijalno pomogne. Otuda je za njih velika stvar što je Indija odlučila da ostane u Komonveltu: „Bila bi tragedija da se Indija i Britanija razdvoje”.
Mada ovo nije neposredan kontakt Mitrinovića i Dasa, pisma sledbenika morala su ići s njegovim znanjem. Još 1962. u Zadužbini „Nova Atlantida” – danas Mitrinovićeva zadužbina – Raderford je održao predavanje o Dasovom delu Pranava vada, koju povezuje s Mitrinovićevim učenjem. Na trag ovog Dasovog spisa naići ćemo i kod Nikolaja Velimirovića.
Vladika Nikolaj i Indija
Nije slučajno što su Mitrinovićevi srpski sledbenici bili duboko pod uticajem indijske misli. Navešćemo samo jedan primer.
Nikolaj Velimirović i sam pominje kako je u Britaniji sretao Indijce. Kod indijskih intelektualaca impresioniralo ga je što im obrazovanje nije narušilo veru.
U delu Indijska pisma, koja se mogu čitati kao svojevrstan roman s ključem ili kao varijanta Monteskjeovih Persijskih pisama, opisuje posetu tri Indijca Srbiji – brahmana, kšatrije i hrišćanina. Jedan od njih zove se Sisodija, očigledno Velimirovićev znak sećanja na čoveka kog je upoznao.
Predstavljajući pod nešto izmenjenim imenima domaće ljude, on piše i o „Dušanu Mitrinoviću” koji u Londonu ima svoju školu. Indijski putnici dolaze u Srbiju upravo na njegov savet. Velimirović pominje i da Mitrinovića indijski učenici smatraju novim avatarom… Da li je ovo podatak koji je vladika znao ili ilustracija toga kakva je predstava o Mitrinoviću postojala?
Mitrinovićeve susrete treba razumeti i u kontekstu britanske imperije. Boravak u njenoj prestonici omogućio je srpskom pesniku i misliocu da sretne istomišljenike iz daleke Indije. Ta atmosfera mešanja ljudi iz svih krajeva i kultura sveta impresionirala je i Mitrinovića i Velimirovića.
Ali, Mitrinovićeva indofilija nije se protegla na politička pitanja, pogotovo ne na podršku pokretu za samostalnost – kritikovao je i Gandija i opravdavao britansku vladavinu nad Indijom.
On je bio duboko zainteresovan za indijsku misao, ali njegovi članci iz međuratnog perioda otkrivaju veru u mesijansku misiju Britanije i mesto savremene Indije vide u tim imperijalnim okvirima.
PRATITE NAS I NA INSTAGRAMU:
Izvor: RTS / Prof. Dr. Nemanja Radulović
Foto: Printscreen YouTube
