Chicago
39°
Cloudy
6:53 am5:15 pm CST
Feels like: 32°F
Wind: 9mph NE
Humidity: 86%
Pressure: 29.86"Hg
UV index: 0
FriSatSun
32/21°F
41/27°F
46/32°F

Published 2 months ago

By admin

AUTORSKI TEKST PETERA HANDKEA: Kukavice iz Velike Hoče

Peter Handke je u više navrata boravio na Kosovu i Metohiji, a o svom boravku u Velikoj Hoči 2008. godine napisao je i objavio esej naslovljen “Kukavice iz Velike Hoče”. O njegovom boravku u ovoj srpskoj enklavi govori i dokumentarni film Gorana Radovanovića “Čekajući Handkea”. Film govori o vinaru iz Velike Hoče Srđanu Petroviću, koji je na vest da je Handke dobio Nobelovu nagradu za književnost 2019, poželeo da u svojoj vinariji postavi reljefnu ploču s likom austrijskog pisca, u znak zahvalnosti za sve što je on uradio za Veliku Hoču. Ovo je esej Petera Handkea „Kukavice iz Velike Hoče“ napisan pre petnaest godina, koji je, u prevodu Jana Krasnog, uvršten u knjigu “Istorija iza pripovesti – Eseji o Jugoslaviji”, objavljenu 2020. u izdanju RTS izdavaštva i Prometeja.

Dešava se da katolički i pravoslavni Vaskrs padnu u isti dan. Ove 2008. godine vremenski razmak između ta dva važna hrišćanska praznika trajao je mesec dana. „Zapadni Rim” slavio je vaskrsenje Hristovo još pre kraja marta, gotovo zimi, „Istočni Rim”, nasuprot tome, pet nedelja kasnije, skoro u maju.

Već duže vreme nameravam da ponovo odem na (ili u) Kosovo, ćirilicom KOSOVO, ili kako nakon albanske deklaracije o nezavisnosti od februara 2008. glasi novi pravopis, čisto latinično, „KOSOVA”. Odgađanje za odgađanjem, verovatno i zato da bih izbegao aktuelne događaje – nemire, pre svega na severnom Kosovu čija srpska većina nije želela da se pomiri sa prisilnim življenjem u tuđoj državi.

Tako sam se, tek početkom druge nedelje nakon Vaskrsa, na Đurđevdan, dan Svetog Georgija, 6. maja, drugom po važnosti prazniku srpskog pravoslavlja, našao u avionu za Beograd. Na osnovu već desetogodišnjeg iskustva bilo je izvesno da se vizantijsko-balkansko vaskrsenje mrtvih sigurno neće završiti u jednom danu proslave, pa čak ni posle čitave sedmice, već će i u drugoj nedelji svuda, po crkvama, u kuhinjama isto kao i napolju, u vazduhu moći da se nasluti, ili pak nanjuši, ali nikako onako kao prilikom prošlih putovanja o Uskrsu na putu, magistrali, Beograd-Kosovo, kada je poklonjeno jaje, svojeručno obojeno od strane nekog srdačnog meštanina, zasmrdelo na pokvareno već dan kasnije.

Namera mi je, drugačija od svih pređašnjih, da ova poseta ne bude samo puka prisutnost, učestvovanje u slavlju, posmatranje i slušanje. Nešto me je teralo da pojedince na srpskom Kosovu detaljno, takoreći sistematično, u ulozi reportera, ili što se mene tiče novinara, ispitujem i da beležim odgovore. To sam nameravao da učinim na mestu gde sam već bio, i to ne samo jednom, u srpskoj enklavi Velika Hoča, VELIKA HOČA, u jednom selu na jugu Kosova.

Sistematično? Ne, to nije bio nikakav pripremljeni sistem pitanja, nikakav unapred promišljen pravac. Ili možda ipak jeste? Prosto zato što sam unapred prepustio izbor onih koje bi trebalo posetiti i ispitati u sedmici tokom te moje posete ocu Milenku, seoskom popu, kao osobi od autoriteta u enklavi Velika Hoča? Tako što sam nameravao da ovo ili ono pitanje vezano za aktuelne događaje „sistematično” izbegavam? Tako što sam pride nakon toga hteo da prilikom zapisivanja izbegnem da čak ni sintaksa ne oda neko mišljenje ili predrasudu, bilo negativnu ili čak i pozitivnu?, onako kao što je na primer specijalni izveštač Zidojče cajtunga izveštavao o stanovnicima jedne druge „bedne” enklave, onoj iz Gračanice kod Prishtine, ranije Prištine, tokom februara pre albanske deklaracije o nezavisnosti: „Oni se navodno jako plaše”, ili još jasnije onako kao što je dopisnik Frankfurter algemajne cajtunga sa Balkana više godina ranije u frazi koja (gotovo da) zavređuje besmrtnost preneo izjavu putnika jednog autobusa o vožnji između dve srpske enklave doslovno na ovaj način: „(XY) je rekao da je autobus navodno gađan kamenjem.”

Vožnja autom od Beograda kroz brdovitu centralnu Srbiju, Šumadiju (od šuma) i još dalje na jug kroz dolinu Ibra. Jorgovan, koga je po legendi donela jedna francuska princeza, u međuvremenu raste divlje svuda po stenama. U autu je pored Zlatka B., poznatog umetnika života (=danguba, a povremeno i vinogradar, a još povremenije slikar), prisutan još i Ranko, mladi srpski pesnik iz Đakovice/Gjakovë, grada sa juga Kosova sa preko sto hiljada stanovnika, gde u međuvremenu „navodno” više ne živi nijedan Srbin. Ranko nam je već bio vodič tokom naše prve i druge vožnje kroz krajolik s enklavama, pre dve godine tokom posete jednom „prirodno nestalom srpskom groblju” (Cajt), kao i prethodne godine za božićne praznike u Velikoj Hoči i Orahovcu, tada doduše svaki put u velikom autobusu sa beogradskim tablicama, ćiriličnim bočnim natpisima i jednim ne baš malim grbom koji se upadljivo vijorio na zastavi, za koji, možda, nije samo austrijski izaslanik ili otpravnik poslova pomislio da predstavlja opasnost kada je ogromno vozilo, upadljivo izdaleka, skrenulo iza parkinga aerodroma na kome su bili parkirani isključivo automobili. „Oni hoće da provociraju” izletelo mu je skoro preplašeno, te sam na trenutak i ja, čekajući upravo to vozilo za zimsko putovanje u još daleku Veliku Hoču, (gotovo) podelio njegovo mišljenje.

Za mene je Ranko na prvom mestu pesnik, a tek na drugom organizator. Kao takav jedva da se pokazivao, a i kao pesnik se jasno razlikovao od pojedinih putnika autobusa koji su odmah na početku vožnje podelili svoje sabrane pesničke brošure ostalim saputnicima, on je bio suzdržan: samo jednom, tokom boravka u manastiru Dečani, na nagovor prijatelja monaha, recitovao je jednu od svojih pesama, ali tako nenapadno, dok se prema njegovom stavu i glasu sticao utisak kao je to samo nastavak razgovora za stolom, doduše, umesto pod manastirskim krovom, a sad pod golim nebom. Da su u nekom kao što je on mogli da vide „pripadnika” kakvog „ministarstva” bilo mi je jasno tek prilikom čitanja izveštaja, pisanog rukom nemačkog parlamentarca, o februarskim nemirima (koji se kod njega isključivo zovu „neredima” i pokazuju „novi ‘kvalitet’ nasilja”) u srpskom delu Kosovske Mitrovice: „Gledamo interni snimak nereda. Svi nasilnici biće identifikovani. To su pripadnici srpskog ministarstva unutrašnjih poslova!!!” (U izveštaju zaista stoje ova tri uskličnika.)

Sretao sam se sa Rankom na naša tri putovanja do Velike Hoče (koje za Srbe nije Kosovo već i „Metohija”, manastirska zemlja) svaki put s novim kvalitetom, mada nijednom kao s osobom iz ministarstva. Nevidljivi pesnik i organizator putovanja na prvom putovanju; drugi put, možda u očekivanju već neizbežnog gubitka svoje manastirske zemlje, gotovo kao neki zanemeli duh, poluparalizovan od antidepresiva, i to ne samo u korenu jezika, glas bez glasa, oči bez pogleda, bleda senka onog Ranka od prošle godine, koji je, tako u potpunosti pribran, tiho kontrolisao svoju okolinu. Bleda senka? Pre prilika čemera, neutešnika koga bi čovek hteo da zagrli oko upalih ramena i da stavi svoju na njegovu beživotnu ruku. A sada tokom majskog puta, u autu, ne više u autobusu, ponovo jedan drugi Ranko: koliko drzak toliko i srčan, pa ili izbacujući, uz neku vrstu crnog humora, svoje pesme za sebe ili ka otvorenom prozoru, na momente – tada u albanskim oblastima – on je oličavao „provokatora”, doduše ne u smislu nasilja, više u duhu neke vrste borbe ili suprotstavljanja, koje je delovalo kao da pre svega služi samopotvrđivanju. Kao dete u, tada još svojoj, Đakovici, tako je pričao, ne kao pripadnik ministarstva već manjine, uvek bi sa čekićem u torbi izlazio na ulicu. Nije rekao da li ga je ikada upotrebio. To se ne može zamisliti. (Ali ko zna?)

Još uvek nismo autom prolazili kroz albanske oblasti. Prvu noć smo proveli u severnom delu Kosovske Mitrovice, s ove strane reke Ibar, gde je sredinom februara došlo do srpskih „nereda”. Više nije bilo malog hotela u jednosmernoj ulici. Zato smo prenoćili u jednoj krivudavoj poprečnoj ulici, u nekoj isto tako izuvijanoj novogradnji, u sobama iznad gostionice što je bila delom „etnorestoran”, uobičajen na Balkanu, a drugim delom picerija (ime joj je glasilo „Pizzeria Number One”). Osim nas, od gostiju su tu bili samo učesnici velikog motociklističkog relija već najavljivanog u srpskim medijima, mladi, pre svega parovi, skoro sasvim obučeni u kožu, a mesto sastanka bilo je predviđeno za sledeće jutro na mostu preko Ibra što razdvaja narode, gde su se očekivali novi neredi i, u zavisnosti od perspektive, od njih se strahovalo ili im se nadalo.

Tog jutra ustao sam rano, krenuvši sâm gore-dole, tamo-amo, uzduž i popreko po severnoj ibarskoj Kosovskoj Mitrovici. Iza prenoćišta neka vrlo uočljiva, duboka građevinska jama: jedina koju sam primetio u čitavom severnom delu grada – u svakom slučaju jedina na kojoj su kasnije tog dana bili zaposleni radnici. Hladno sunčano majsko jutro, približno trista kilometara južno od Beograda koji je dan ranije bio pun sparine pred oluju. Skoro sve drvene tezge u zoni gde su nagomilani kiosci, po nekoliko lakata u promeru – jedva da se vidi pokoja prava „radnja” – na glavnoj ulici što se račva ka reci, bez ljudi su, sa katancem spolja, a dosta njih je još prazno, bez robe, kao da je to tako već duže vreme, kao da je konačno. Samo sporadični kiosci za hleb su tu i tamo snabdeveni svetlim veknama koje su skoro sve postavljene unutra na simsu izloga, ili pozadi na stalažama: a između njih, prekrštenih ruku su sedele, ili to samo umišljam?, veoma mlade prodavačice, po pravilu tek završile školu, očigledno gledajući prazno kroz prolaznike, ni blizu ni daleko, tamo gde su se ocrtavala brda van granice grada, toliko jasna i gola poput stepa, sasvim drugačije područje, a ipak pripada ovde, kao i inače u Evropi još samo po gradovima španske Mezete, ovde u Mitrovici, odavno ugašeni kop rudnika u Trepči, a na padini stepe preko puta usamljena pravoslavna crkva sa onim, šta li je to?, spomenik zanatima na susednom obronku, svi ovi oblici nesrazmerno monumentalniji od bilo koje građevine u gradu. A u blizini? Nema skoro nikog na putu sem đaka i studenata (severna Mitrovica kao univerzitetski grad), a oni su sve brojniji i brojniji, u isto vreme svaki i svaka od njih žuri samo ka školama i slušaonicama, nemo i, poput prodavačica kraj tezgi za hleb, ne opažajući druge. Očigledno usredsređeni samo na svoje učenje, ovi mladi ljudi grabili su tokom još uvek ranog i hladnog jutra tamo, na stručne škole, na tehničke škole, na filozofski fakultet, i odlučno mirni ponašali su se kao da se ništa nije desilo, ponašali su se kao da se nisu nedavno sjatili i nasilno osvojili i spalili pokrajinsku zgradu suda koju su sveevropski policajci okupirali, a tenkove zaštitnika iz mirovnih trupa potpalili ili makar, uzimajući oblik ovih pojedinačnih bledih devojčuraka tu sa njihovim fasciklama, farmerkama i debelim pletenim kaputima, na dan ustanka pozivali masu stisnutu širom grada, sa pojačanim zvučnicima, na ustrajavanje, navodno svojeručno napisanim agitpropovskim stihovima, kao na primer: „Vi me ne razumete,/ kaže: „ona je dete”,/ molim vas, ostanite ovde,/ i nemojte da idete, nemojte! I nikuda…” (Ghostwriter je bio neko iz svesnog ministarstva unutrašnjih poslova?).

Konačno idemo dole do mosta preko Ibra, jedne od mnogih novih granica izvan neujedinjenog dela Evrope. Ono što najviše pada u oči na srpskom delu obale, osim odgovarajućih zastava, redova pre svega starijih muškaraca pred zatvorenim „penzionerskim bankama”, jesu smrtovnice na svakom koraku, po drveću, na banderama, na vratima i prozorima često ruševnih kuća, poneke i albanske, sa albanskim imenima, znaci da severni grad, drugačije nego Mitrovica s one strane reke, nije naseljena isključivo jednom jedinom narodnošću. Usred ovih ruševnih prodavnica i radionica, tu i tamo po koja neoštećena mala kuća, prizemna, pritom sa tako harmoničnim merama i strukturama da se po udobnosti stanovanja nijedna vila, pa čak ni neka raskošna vila, da li u Grunevaldu ili u Hampsted Hitu, sa njom ne bi mogla meriti; vrativši se sa ulice na obali, pre toga videvši baštu u kojoj gusto raste uvek nisko drveće, cvetni grmovi i špalir voćki, metež što nikako nije zaparložen, pre će biti poput proračunatog rebusa u kome bi neki čovek ukoliko, recimo, sedi ili stoji, vrlo teško i tek nakon dužeg posmatranja pao u oči, ali onda utoliko brže, iznenadnije, jasnije. Jedan za drugim pristižu prvi učesnici moto-relija, doduše uz brektanje kakvo se drugačije ne može ni očekivati, a nakon toga stoje uz ritmično „odvrtanje gasa”, ali istovremeno i uz neku vrstu odstojanja s poštovanjem od mosta pod međunarodnom stražom – samo privremeno? Meni nije poznato šta se dalje desilo onog dana tokom mitinga, ili šta je to već bilo, da li su od toga nastale demonstracije, da li su se „izrodile” – jer sam u rano poslepodne već bio u Velikoj Hoči, a narednih dana nisam čitao novine, u enklavi ih, da li na sreću ili na nesreću, nije ni bilo, jedine koje su tamo u popovoj kuhinji čitave nedelje mogle da se nađu bile su Večernje novosti donete iz Kosovske Mitrovice, uvek sa istim naslovima i slikama; o sukobu na mostu bi se i tako nešto moglo čuti.

Sedimo potom, još uvek sami, i dalje na ranom jutarnjem vazduhu, na terasi kafića koji nije poznat samo zbog svog imena „Dolce Vita”, pred očima nam je prag mosta. (Kafe je takođe poznat, ili je to bio, jer su baš tu ili baš tamo izveštači iz zapadnih metropola u kriznim vremenima, koja traju još od raspada Jugoslavije pa do sad, prisluškivali u cilju sasvim određene upotrebe i prosleđivanja, šta pričaju ko zna kako izabrani gosti, po pravilu mladi, njihova mišljenja i viđenja stvari.) Preda mnom je sada, isti dan dva meseca kasnije, račun iz kafea: DOLCE VITA/ KOSOVSKA MITROVICA/ HVALA NA POSETI/ 8 05 2008/ NESKAFA/ KISELA VODA/ 110.00 (DINAR još uvek srpska valuta na severnom Kosovu). Zalepio sam bon u notes, ali već nedugo potom su slova toliko izbledela da sam morao da ih podebljam flomasterom, a i to podebljano je u međuvremeno potpuno nestalo. U sećanju mi je ostalo da kelner nije imao spreman kusur, i to je tako dugo trajalo, „Dolce Vita” bi, na ovaj ili na onaj način, postala produktivna tek kao noćni lokal.

Sve jače sunce i sve izraženije plavetnilo, duboko pištanje čiopa, živkanje vrabaca, golubovi koji tapkaju, trotoari pomalo trošni ali svuda sveže izgrebani koliko su meteni, autobusi doduše rasklimatani, ali oprani da se sve cakli. Bilo je mirno jutro i, uzevši sve ovo u obzir, jutro je postajalo sve mirnije, s vremenom upravo sveobuhvatno mirno. Čak su i strani vojnici, pa čak i njihova vozila i uređaji delovali kao delovi jednog takvog mira. I to mi je onda i dalo poleta da bez razmišljanja krenem sa terase „Dolce Vita”-e i odem južno od reke Ibar u čisto albanski okrug Kosovske Mitrovice. Ne samo da mi se, kako sam zamislio, nije ništa moglo desiti, nego će u južnoj Mitrovici isto tako moći da se otkrije nova zemlja, makar za nekog kao što sam ja.

A da li je bilo baš tako? Do dan-danas ne znam sasvim tačno, a hteo bih bar da pokušam to da utvrdim uz pomoć pisanja. Na mostu nisam morao, uprkos očekivanju, da se legitimišem. Sa srpske strane čuvan od strane Francuza, to se moglo prepoznati po uniformama, sa albanske strane, makar onog jutra, od strane crnih Amerikanaca. Pozdravio sam ih na oba jezika i prijateljski i, u svakom slučaju nikako sumnjivo, bio sam otpozdravljen. Izgledalo mi je kao da sam prvi koji prelazi most tog dana, a vojnici su sebe, dok sam prolazio, zaista videli kao pripadnike zaštitnih trupa. Ibar, ne preterano dubok dole, razgovetno je hučao, uprkos povremenom urlikanju Kavasakija, Harli Dejvidsona itd., još jedna planinska reka, brza i, ako zanemarimo zapuštene obale, čista, sigurno i zato što je u Kosovskoj Mitrovici i okolini sva industrija već odavno stala? Klupka bodljikave žice, gurnuta sa obe strane, delovala su kao iz nekog ranijeg vremena.

Stigavši u albanski deo u ritmu mosta otišao sam dalje, kao da sam imao nešto da obavim. Samo da ne delujem kao znatiželjnik ili neko takav. Trotoari behu široki, između ostalog i zbog zone od hiljadu tezgi koja je ovde nedostajala, dakle bilo je dosta mesta za hodanje. Uopšte, albanski deo Mitrovice je, ne samo meni i, mada je u međuvremenu već bilo prepodne, pokojem prolazniku, već i zgradama, ulicama i trgovima davao mnogo više mesta nego stešnjeni srpski sever. Koliko je vazduha bilo već samo oko monumentalne džamije, očigledno novoizgrađene, koja je sa svojim minaretom markirala i glavni trg kao i glavnu raskrsnicu. Nije ona tek tako ležala usred grada, pre je jasno zauzimala ovo središte, sa nekoliko drugih džamija i njihovim manjim i užim minaretima u široj okolini, kao vojnička straža oko centralnog šatora, već to je bila jasna suprotnost u odnosu na, doduše isto tako spolja predimenzionirane srpske crkve koje se ističu s one strane oboda u pravcu brda, ali ipak bez takve vojničke straže ili vazala.

Ovde kafei imaju otvorene terase, takođe razlika u odnosu na one na severu gde su terase do pojedinih izuzetaka kao „Dolce Vita” bile pokrivene plastičnim tendama, tako da su događaji sa ulice iza njih bili vidljivi samo maglovito i izobličeno. Ovde su, međutim, sedeli uglavnom mladi gosti, brojniji u svakom slučaju nego mi pešaci, sasvim slobodno na otvorenom, uz kafu ili pivo. Svaki od kafea na jugu Ibra, albanski Ibri, bi mogao da se zove DOLCE VITA. Ako bi nekom od tu zaselih zapao za oko poneki očigledno strani prolaznik, stran koliko gradu toliko i zemlji, on ne bi dozvolio da se to oseti. Ili je pre bilo da je on, prolaznik, unapred odlučio da nikome ne pada u oči? Da li je tako nešto moguće? Bilo je onog mirnog jutra i prepodneva. Iz takvog mira koji se prostirao i preko severa i juga jedino je izviralo čuđenje da to nije i u prethodnom vremenu moglo da bude tako, zajedno sa mišlju, sasvim izvesnom, u pojedinostima naprotiv vrlo neizvesnom, da to nije bilo prazno ili bezrazložno ludilo: mir je imao svoje razloge – bio je u vazduhu, a istovremeno jasno u ruci – imao je „jednu” budućnost, iako se za nju na severu i jugu koriste dve reči koje potpuno različito zvuče: budućnost i ardhme.

Večite varke? Obmane nastale od jutarnjeg majskog vazduha, plavetnila, sve toplijeg sunca, letova čiopa koje tu i tamo bljesnu pod sunčevim zracima? Gde li su samo okačili te nagomilane geografske karte koje se ponavljaju, uvek iste, na koje izloge, na koje prodavnice i u koje kancelarije? Na prvi pogled samo geografska karta, ali sa naslovom, da, sećam se tačno: „Ethnic Albania”, sa debelo ucrtanim granicama sa svih strana sveta, koje idu daleko, daleko preko one dve sadašnje albanske države, stare Albanije i novoalbanskog Kosova ili Kosova, na jug duboko unutar Grčke; na istok daleko u Makedoniju, u Srbiju i, ili se varam, čak u Bugarsku; na zapad preko u Crnu Goru, do Bokokotorskog zaliva; a na sever sve do duboko u Srbiju, pored Sandžaka u pravoslavno srce Raške i na drugu stranu preko Drine u Bosnu. Istovremeno je takva geografija delovala za meštane kao nešto što se podrazumeva i što je nevino – kao da bi poneko od njih u prolazu uputio prijateljski pogled posmatraču karte?, kao da bi i vlasnik radnje izašao napolje k njemu, spreman da mu objasni granice?

PRATITE NAS I NA FEJSBUKU:

Kupujem kartu u jednoj od dotičnih prodavnica, ne pomenute nego nove države Kosovo koja je upravo proglasila svoju nezavisnost: „Harta e Kosovës – Map of Kosova”. Od tada ova karta leži otvorena kod mene na stolu. Razume se da spomenici kulture koji su uništeni tokom pogroma ostatka srpskog stanovništva od 17. do 19. marta 2004. („martovski nemiri” naziva ih poslanik zelenih u nemačkom saveznom parlamentu u svom izveštaju) nigde nisu ucrtani, pa čak ni crkve i manastiri kod Prizrena na južnom Kosovu što su razoreni, ili veoma oštećeni u prisustvu trupa nemačkog KFOR-a, a koje su bile istovetne po značaju kao i neke romaničke i gotičke bazilike u zapadnoj Evropi, kao na primer Crkva Bogorodice Ljeviške, ili Manastir Svetih Arhangela tri kilometra od Prizrena – za ruine od kojih su ostale samo ugljenisane grede i polomljeni oluci nema nikakvog znaka na legendi ove karte. Ali čak ako u legendi ispod (masnog) znaka „ŏ” za „Xhamia”, džamiju, stoje (tanki) „†” i „‡” za „Kishë”, crkvu i „Manastiri”, manastire, na karti se i oni teško mogu naći. Od tri velika manastirska centra pravoslavne regije Kosova i Metohije (skraćenica: Kosmet) koji su posle pogroma manje više ostali neoštećeni, jedino je ucrtan onaj kod Dečana/Deçani, jedan od najdražesnijih ili očima najdražih srednjovekovnih – upravo sam pao u iskušenje da napišem: „zapadnih”, i popuštam iskušenju: zapadnih sakralnih građevina; ništa manje graciozna, možda čak i veća svetinja u Gračanici (kod Prištine) i Pećka Patrijaršija (u podnožju do neba visokih crnogorskih planina), oba ženski manastiri, na karti se i pored najbolje volje ne mogu naći; do danas tražim znak ‡ i doslovno ne verujem svojim očima, ma koliko često da sam na mestima gde znam da jesu ogromni „manastiri” – gledam u prazno: „Graçanica” je ubeležena kao gradić sa jednim jasnim piktogramom pored, ali za „Minierë”, rudnik, a kod Peći/Peja skoro veliki grad? u okolini na zapadu, gde patrijaršija preklinje za znak života: baš ništa – zato na planu, sasvim u centru grada, jedno ŏ (nije masno, skromnije nego u legendi). Ali šta to sad vidim? Ipak stoji, krst za pećku svetinju! – iako je smešno mali, a pre svega pokriven dvotačkom iz debelo štampanog imena obližnjeg planinskog potoka koji tu protiče, „Gryka e Rugovës”, tako da ne prebacujem sebi što sam ga prevideo na trenutak. I šta sad vidim dalje? Ne samo da ovaj znak, drugačije nego što legenda kaže, umesto na manastirski kompleks ukazuje na jednu samu „Kishë”, crkvu: čak i jasno vidljiv spomenik za kompleks kod Dečana, ne tako daleko ka jugu, pojavljuje se u obliku jednog † umesto ‡. I šta još vidim? Karta izdavača školskih knjiga, „libri shkollor” štampana je već 2001. godine, dakle oko tri godine pre martovskog pogroma iz 2004. Tako ću na njoj još nekako pronaći Manastir Svetih Arhangela, od onda, na svojoj rečnoj terasi koja je sigurno dominirala čitavom prizrenskom oblašću, neko ‡ ili † skriveno iza ili u jednom od velikih slova? Ne – ništa osim jednog ŏ. (prema tome Manastir Svetih Arhangela nije postojao više na karti mnogo pre nego što je zaista uništen.) Šta se sad dešava sa Mitrovicom, gde sam tada u maju bacio prvi pogled na kartu? Reka Ibar, lumi Ibri, ne protiče ni približno kroz središte grada, već izgleda kao da ga samo dodiruje, a severno od reke, gde su nastanjene desetine hiljada pripadnika drugog naroda učenik može da zamisli tek nekoliko koliba na neobrađenoj zemlji, bez crkve (u suprotnosti sa ŏ na jugu, koje na karti sâmo predstavlja celu Mitrovicu). Uz to se, nekoliko dana kasnije, pečat u pošti u Velikoj Hoči slagao upravo sa natpisom „Post” spolja, a ne recimo sa srpskim „Pošta”, ali ni „Postë” na albanskom, na razglednici koju sam tamo predao: Velika Hoča se nije više zvala „Velika Hoča” na poštanskom pečatu, selo u kome su živeli i preživeli samo Srbi, a koje su i strani pripadnici KFOR-a, UNMIK-a i svi ostali nazivali „Velika Hoča”, bilo je preimenovano i prepečatirano na albanski, prema pečatu je imalo jedno izvrnuto, sasvim novo albansko ime, tu čak ni dvojezičnost nije dolazila u obzir.

A onda još jedna mala kupovina u Južnoj Mitrovici, u nekoj apoteci, farmaci, kutije vitaminskih tableta. Čudilo me je što se, prema natpisu na pakovanju, radi o srpskom proizvodu, „Galenika/Beograd” stajala je tu kao proizvođač, uz to još na ćiriličnom pismu GALENIKA. Ostaci zaliha ili dostavka koja ne prestaje? Natrag preko mosta, najzad u Mitrovicu s one strane reke koje na karti uopšte nije bilo. Hiljade tezgi tamo u međuvremenu su postale otvoren i naizgled živ bazar. Živ? Ono što je izgledalo kao da su mušterije pre je bila mnogoglava reka prolaznika, besposličara, više potencijalnih mušterija nego pravih kupaca. Od motorista ni traga ni glasa, možda su se negde skupili u gomilu? Zato su sada sveprisutni izborni plakati, sledeće nedelje bi trebalo da se po ko zna koji put u poslednjih nekoliko godina ponovo bira nova srpska skupština; ono malo šarenila po plakatima koji su nosili u sebi dosta toga od velikih flajera delovali su, još od momenta kada su izašli iz štampe, izbledelo, kao da izbori nisu tek predstojali, i kao da su ti plakati ostaci izbora od pre godinu, dve, tri; nestajala su čak i slova sa imenima kandidata i parolama „Srbija na prvom mestu”, „Srbija u Evropi…”

Dalje, vožnja ka jugu, ne kroz albansku Mitrovicu već preko jedva korišćenog sporednog mosta, krivudavim zaobilaznim putevima koji kao da uvek iznova završavaju ćorsokacima, u stražnjim dvorištima i ničijoj zemlji odakle ne bi bilo više prolaza. Ali Ranko je poznavao geografiju svog Kosova, u svakom slučaju geografiju sporednih ulica, izlaze i skrovišta do najsitnijih račvanja, kao da su postale vene i arterije njegovog tela. Prolaza je bilo svuda, u to su, vremenom, postala sigurna i njegova dva saputnika. Uljuljkani u, doduše, nikada potpuno bezbrižnu sigurnost – koja se, s obzirom na beogradske tablice na automobilu, pre klatila u prilično labilnoj ravnoteži – nastavili smo kao kroz minijaturnu zemlju po imenu Kosovo koja se nadaleko zeleni, gde su se znaci nove države, razume se, nagomilali toliko kao da su reklame, putokazi i miljokazi (ako je ovih poslednjih uopšte i bilo), vozili smo se pored navodno i danju i noću čuvanog Gazimestana, pored spomen-kule u sećanje na Bitku na Kosovu polju godine 1389. koja se na blagoj kupi brega visoko isticala, pored Prištine/Prishtina, odakle front jedne zgrade izdaleka pozdravlja sa ogromnim portretom Bila Klintona, pomagača pri rođenju ove države, vozili smo se uzbrdo i nizbrdo kroz poslednje veće naselje pre enklave u Velikoj Hoči, kroz gradić Mališevo/Malisheva, u centru, ako se uopšte i krećemo, idemo brzinom koraka jer su se ne samo trotoari (ako ih je i bilo) već i ulica, kako se to kaže, crneli od pre svega mladih ljudi, a i oni su bili dokoličari na putu do velike autopijace koja se širila duboko u stepu, što je gomilu, očiju uprtih ka, kako bi rekli, kolicima parkiranim dokle pogled seže, ipak sprečavalo da primete auto neposredno pred njima sa tablicama smrtnih neprijatelja, ili su bar tada još uvek bili smrtni neprijatelji („MORTO I SERBI!”, kao onaj veliki krvavo crveni natpis iznad ulaza spaljene Crkve Svetih Kozme i Damjana u Prizrenu koji takođe nije više daleko). Bilo je tiho kod nas u autu tokom vožnje pune zastoja, vožnje korak po korak kroz albanski grad, tiho; upravo toliko da se ne zatvori prozor. Čak i našem vodiču, koji je u prirodu uvek puštao glasno svoje kosovske-srpske pesme, sada ih je samo poluglasno puštao, a u svakom slučaju bez ikakve drskosti. Drsko? Provokativno? – Ono što smo mi, nas dva saputnika, pre toga, tokom putovanja kroz neko drugo naselje smatrali za drsko – Rankovo pozdravljanje kroz otvoren prozor na čistom srpskom i jedno isto takvo glasno pitanje o zdravlju, upućeno jednoj jedinoj starijoj prolaznici, bilo je, to je on odmah razjasnio, upućeno ne nekoj nepoznatoj Albanki, već jednoj od nekoliko živih Srpkinja u mestu Lapušniku. I ovi pozdravi iz auta u prolazu su se od mesta do mesta sporadično ponavljali. Izgleda da je Ranko bio poznat svakome od pripadnika njegovog naroda koji su ostali ili preostali usred dva miliona Albanaca – toliko puno ih na brdu i u dolini i nije bilo poznatih, od Prištine pa dole do Prizrena bilo ih je, osim Srba u enklavama, toliko da su se, što bi se reklo, mogli na jednu ruku izbrojati, ili na dve, najviše na tri.

Dolazak u Veliku Hoču poslepodne istog dana. Ono što je ranije bilo, ili se desilo, ovde je upisano jedno za drugim prema kalendarskoj hronologiji. Naredni dani u enklavi zahtevaju ili omogućavaju jedno drugačije računanje vremena, skoro uvek na licu mesta. A sada izgleda kao da je ovo drugo vreme – više red nego račun – otelotvoreno kroz zov kukavica. Odmah nakon izlaska iz kola, na mirnom platou (plato za bacanje pogleda) seoskog trga, obrubljenog slovenskim drvećem, lipama, lipa, na majskom suncu kakvo se samo zamisliti može, zakukalo je svuda u širokom krugu oko sela; čule su se kao jedan zvuk jer, makar u ovom popodnevnom času, iz samog mesta i njegove bliže okoline skoro da nije dolazio nijedan zvuk – nijedan traktor nije vozio, a kamoli neki drugi auto, a ako je neko bio negde na poslu, koji je od rata postao tako dragocen i redak, onda bi to bilo bez mašina. Celog proleća sam išao preko čitave Evrope, ovde ili onde čekao na zov bar jedne kukavice. U pojedina prepodneva, kada bi se nakon jutarnje magle, ili jutarnjeg isparavanja, proguralo plavetnilo neba i kada bi počelo blago hujanje, javila bi se misao: „Ah, danas će biti prvi dan za zov kukavica”. A zatim po šumama, svejedno kojim, svejedno gde: nada. Očekivanje, pa čak i izvesnost je inače bila tako snažna, da sam u tišini halucinirao ovaj zov, ili bih ga zamenio za zov grlice. U Velikoj Hoči sam nasuprot tome od prvog trenutka naišao na pravi svetski susret ili sabor kukavica, možda ne baš zbog ljubavi, ali se osećalo da nije ni zbog svađe. I nastavilo se tokom svih dana tamo, do večeri, i u svakom drugom vremenskom smislu je zov kukavica odzvanjao čak i noću. Pa i bagremi što su okolo po brdima cvetali „belo-u-belom”, to (malo) žitnih polja i vinograda sve manjih (od rata) stajali su za onaj protok vremena koji se umesto ranijeg „i onda – i onda”, sastojao od „sada – i sada – i sada”, pri čemu je po uobičajenom računanju vremena kasnije Sada moglo biti ono ranije i obratno: ono istaknuto što je davalo osnovni fon ostao je zov kukavica. Ranko je, još istog dana kada smo došli, otputovao čitav dugi put natrag za Beograd. Insistirao je na tome da nas sledeće nedelje ponovo pokupi u Velikoj Hoči, uprkos mojoj nameri da uzmem autobus makar do Kosovske Mitrovice. Autobus je po njegovom mišljenju saobraćao još samo dva puta nedeljno, a bilo je potrebno da se za vožnju mnogo ranije rezervišu mesta. Oba autobusa, za čija sam se putovanja našao u redu, svaki put dugo pre polaska ujutru, kao posmatrač izvana – jedan autobus za Mitrovicu, drugi za pomenuti verski centar Gračanicu – bili su zaista popunjeni do poslednjeg mesta i svaki put je nekoliko stanovnika sela moralo da se vrati kući; pritom su i oni, kao i srećnici koji su smeli da uđu, u nadi da bi možda ipak mogli da pođu, imali sve svoje stvari sa sobom, aparate koje treba popraviti u gradu, stvari za svoju decu koja tamo studiraju (ili šta već rade), koje su nemo, bez glasa, sa jednim strašnim osmehom (osmehom strpljenja?) nosili natrag sa sobom.

Raniji vremenski sled je, međutim, još jednom stupio na snagu, otprilike na jednu sekundu, onog dana kada sam, dok me je pop Milenko vodio kod prve od predviđenih porodica, sa notesom na kolenima, olovkom u ruci, počeo da pitam. Otac te kuće bio je još mlad muškarac koji je u jednoj maloj radionici testerisao u drvetu minijaturne fasade za crkvice, da bi ih zatim, deo po deo, po uzoru na brodić u flaši, postavljao u flašu, koje, za razliku od brodića, tamo u staklenom trbuhu neće ostati same, već će, toranj po toranj, krst po krst, biti isprane domaćom rakijom iz Velike Hoče, rakijom od loze, nekom vrstom grape. Od prodaje takvih flaša – a on ni izbliza nije bio jedini proizvođač u selu – navodno je živeo. Kupci? Vojnici KFOR-a, pre svega oni iz Nemačke, a još više oni iz Austrije, zaista je radionica bila izlepljena fotografijama, poplavelim i požutelim nalik na izborne plakate, na kojima bi dva ili više Srednjoevropljanina držala po flašu pred kamerom, a drugom rukom preko ramena grlili proizvođača. Drvo za krstove u flašama za rakiju poticalo je između ostalog od belih akacija, što je doprinosilo aromi, a koje su zadržale svoje lepo istočno ime iz vekova pod turskom vladavinom, bagrem.

Onaj prvi planirani čas intervjuisanja odigrao se u dvorištu male prizemne građevine, pod jednim orahom, udaljenom od ulazne kapije, na sofi, odozgo je prekrivač sa DB, skraćenicom za Nemačke železnice. Pitanja, kao i ostalo, ticala su se svakodnevnog života – kako se izlazi na kraj? – stanje stvari – kako utiče nova strana država na opstanak u enklavi? Izlažanje na kraj, makar što se ticalo prve ispitanice, jedne ne tako stare bake, sa sedamdeset evra, penzijom od supruga koji je radio u Austriji i tamo odavno umro, nije moglo ni da se zamisli, žena je bila bolesna od šećera, a pomenuta suma je sva išla na potrebnu mesečnu dozu leka sa insulinom po imenu „Siofor” (Zašto je ispitivač ovaj Siofor tako izričito zapisao? Kako bi zaštitio autoritet? Ili iz nelagode zbog njegove uloge?) A sledeće pitanje – koje je tada već bilo poslednje, pri čemu je on držao svoj notes u rukama, nakon toga ga je, za sve preostalo vreme, sklanjao i vadio ga iz džepa za sporedne stvari, lokalne poslovice, specifične toponime. Da li se nešto promenilo za Srbe u Velikoj Hoči otkad, kako sada izgleda zauvek, žive pod albanskim dvoglavim orlom? Odgovor od strane vlasnika dvorišta potvrđuje lako klimanje glavom ostalih u krugu senke oraha, njegove žene, snahe, majke: „Mirno je”, i to nije bilo ni ironično ni ogorčeno – kao što posle toga nije bio primetan ni trenutak gorčine, za razliku od dugih trenutaka besa zbog neshvatanja (za koji bi izvesni jezik možda upotrebio „ne daju se naučiti”). Da li je to bilo tokom ispitivanja, ili je možda nakon toga jedan od odgovora glasio: „Još smo u ratu”, „rat se nije sklonio”? U uspomeni – druga reč za sećanje – ove rečenice se neposredno nastavljaju na „Mirno je”. Još jedna je zapisana pod orahom, na pitanje da li stariji od dva sina bračnog para iz dvorišta voli školu u enklavi, odgovor majke: „Kako da ne voli. Ali ja se plašim da ga pustim. Kada proba drugi hleb nikada se više neće vratiti. A to je dobra škola, Đorđe tamo uči engleski i ruski. Putovanja? Ma putovanje je kurva. Mi ćemo ostati jedna porodica dokle god možemo.”

U daljoj uspomeni na onaj čas mlađi sin te kuće je poslat da donese vino za goste. Šta znači „poslat” kad se radi o vinu iz kuće, iz sopstvenog vinograda? „Poslato” je dete do bureta koje se nalazilo usred dvorišta, u podrumu u zemlji, ulaz sa bunara, gde je podignuta ploča na kojoj dečak visi sa majčinih ruku tako duboko u rupi da čitav u njoj nestaje, a zatim opušteno sa napunjenom flašom biva opet izvučen na svetlo dana. Pa dalje: vozač, pop, otac Milenko, kome su se uskoro u senci oraha na nemačkom sedištu sklapale oči. Zbog propitivanja? „Svaki put nam pop zaspi pod orahom”, rekoše tri žene skoro jednoglasno, a onda domaćica dodade: „Uskoro ću mu tražiti da plati ulaz”; zatim udovica gastarbajtera: „Takve senke kod vas u Austriji nema”. A potom dalje, među svim domaćim životinjama koje se mogu primetiti, mačkama i pilićima, jedna, međutim, nedostaje, svuda u selu nedostaje: nigde nema svinje, nigde praseta – ove životinje navodno niko nije mogao tamo da priušti sebi. A pritom su svinje ranije bile, tako ili drugačije, prave amblematske životinje Srba na Kosovu, to se vidi po svinji koja je obešena na metalnoj šipci u dvorištu jedne uništene seoske kuće tokom martovskog pogroma, ili nemira 2004. Na slici preda mnom obešena životinja izgleda već dugo mrtva sa svojim naduvenim plavičastim stomakom, ali glava je uspravljena ka nebu sa ušima tako zašiljenim i isto tako mrko orošenom njuškom, kao da se smaknuće upravo desilo. U pozadini su druge uništene kuće. Od dželata ni traga, osim možda užeta više puta omotanog oko šipke, koje deluje skoro pretanko za veliku, očigledno tešku svinju.

Bilo je još puno razgovora sa seljacima/enklavljanima. Međutim, sa urednim, sistematskim pitanjima bilo je gotovo. Činilo se da je ljudima iz Velike Hoče lakše kada pričaju, a još lakše kada pripovedaju, kada im nije zadat nikakav pravac. Doduše, tako bi češće dospeli u bujicu priče koju više nisam mogao da pratim, ali Zlatko, kao treći, u međuvremenu je postao pouzdan prevodilac.

Ipak sam kasnije išao okolo i sam držeći se motoa: malo kod ovih, malo kod onih. Tog jutra – okružen zovom kukavica – krenuo sam na put do bivšeg susednog sela koje je bilo smešteno nekoliko kilometara niže, na obroncima brda, u dolini jednog potoka i po njegovim blagim padinama, čije je središte zauzimala Velika Hoča. Zašto „bivše selo”? Selo je bilo, kao što je Velika Hoča čisto srpska, čisto albansko, ali od rata nije više postojala ni najmanja veza između dva mesta, pa ni između dva duhovnika, popa gore i imama dole, koji su ranije, iako možda ne baš srdačno, ipak (navodno) bez predrasuda i otvoreno saobraćali jedan s drugim. Neke posede u međuprostoru, koji su pripadali seljacima iz Velike Hoče, vinogradi, pašnjaci, njive, od rata je obrađivala albanska strana, kao da je to imovina koja je njima pripala; veći deo seoskog zemljišta takođe, jer je pre svega po pravdi albanska, ali od tada je, doduše, neobrađena. I još uz to redovno poslednja rečenica: „Do svoje smrti nogom neću tamo” – čak se izbegavalo i ime sela koje je postalo neprijateljsko – „…kročiti”.

Na putu naniže, ka izlazu iz enklave, susret sa jednim bezubim, drhtavim starijim čovekom koji je, kada je u meni prepoznao stranca u ovom mestu i zemlji, zastao i ne bez oklevanja krenuo da mi očitava bukvicu. Šta ja ovde imam da se šetam? Marš!, i da dajem u svom inostranstvu izveštaje o tome u kom jadu oni ovde vegetiraju, u nekada bogatom mestu prose za brašno, so, šećer i ulje! Čak i za drvo za grejanje kog su šume okolne prepune. Da idete vi stranci do đavola, jebo vas miš! I pritom je sevao pogledima koji su govorili da me prezire kao i one koji su njega i ostale odatle doveli u tu situaciju, čak da sam ista propalica kao i ostali Evropljani, time što se za ko zna čije babe zdravlje pojavljujem tu pred njim, gluv, slep i nem, idem svojim putem i onda negde drugo uteknem, i u tim trenucima sam i ja (pomalo) shvatao zašto se pre godinu dana, na ponudu da budu „seoski pisci” u enklavi, dobro plaćeni, ali ne duže od mesec dana, nijedan jedini pisac nije javio, čak ni neki „početnik”, u svakom slučaju potreban: sigurno je to poteklo od instinkta koji je predosetio puno takvih susreta.

NASTAVAK TEKSTA NA SLEDEĆOJ STRANICI…

YOU MAY LIKE

KAKVA SCENA USRED AMERIKE: Najveći MMA borac svih vremena završio karijeru uz “Himnu za spas Srbije”! (VIDEO)
A NIKO JOJ NIJE VEROVAO: Srpska pevačica sinoć je bila na dodeli Gremija sa Bijonse i Adel!
MOŽE SE ŽIVETI OD UMETNOSTI U SRBIJI: Svojim slikama i lepotom Danica napravila ozbiljan biznis na društvenim mrežama!
UGLEDNI LEKAR SUPRUZI NANEO STRAŠNE POVREDE: Dobio 30 dana pritvora, isplivali jezivi detalji!
ZOVU JE “KRALJICA TROTOARA”: Švajcarski mediji srpsku pevačicu proglasili najpopularnijom prostitutkom!
VELIKI DAN ZA NJUJORŠKE SRBE: Patrijarh služio prvu liturgiju u crkvi Svetog Save otkako je ona izgorela na Uskrs 2016. godine (VIDEO)
GOVOR PATRIJARHA U ČIKAGU: Ne treba deci previše da pričate o Bogu, o tome kakvi treba da budu, nego da im budete najbolji primer! (VIDEO)
SRBIN KOJI RADI ZA FBI OTKRIVA KAKO IZGLEDA NJEGOV ŽIVOT: Ne spava po 9 dana, govori 10 jezika i pravi je genije!