Connect with us

Dijaspora

ANTONIJE KOVAČEVIĆ: Srpska dijaspora u Čikagu, između četnika, partizana i Vučićeve Srbije

Published

on

Čikašku dijasporu proteklih je dana obišla državna delegacija na čelu sa ministrom spoljnih poslova Nikolom Selakovićem. Istorija kaže da je ovo prva poseta jednog srpskog šefa diplomatije ovim prostorima, uključujući i period u kome smo na grbu imali šest buktinja i širili bratstvo i jedinstvo među narodima i narodnostima pokojne Jugoslavije.

Već ovaj podatak govori da je događaj, i pre nego što se zagledamo u njegovu svrhu i rezultate, imao veliki značaj. Za početak kao raritet, statistički. Dijaspora se, jelte, što je praksa pretekla još iz pomenute bivše države, oduvek tretirala kao kasica-prasica iz koje stiže novac, ali i opasne ideje, koje je valjalo držati pod kontrolom. A ponekad ih i u krvi ugušiti, kada glavešine i tajne službe procene da je dara prevršila meru. Setite se, uostalom, Dragiše Kašikovića

I nije ta praksa prekinuta ni kada je komunizam odumro, a Balkanom i Srbijom poduvali neki (ispostaviće se kvazi) demokratski vetrovi. Uvek je država na ljude iz dijaspore gledala sa podozrenjem, bilo da su tamo završili iz političkih ili ekonomskih razloga. Jer su upravo zbog te i takve države, sistema, režima, ideologije (you name it!) i odlazili u pečalbu, neki na određeno vreme, neki da se nikad ne vrate.

Pogotovo se to odnosi na srpsku dijasporu u Čikagu, koju su neki od milja, drugi iz poruge, odavno prozvali “četničkom”, a u kojoj danas, osim potomaka Ravnogoraca, bitišu i unuci prvobitne “rudarske emigracije”, te svih onih talasa koji su “trbuhom za kruhom” pristizali u poslednjih pola veka, uključujući tu i nevoljnike pretekle iz građanskih ratova u domicilnim krajevima, zaključno sa ovom najnovijom generacijom, omladinom koja je, u potrazi za boljim životom, ostala ovde posle studentskih aranžmana tipa “Work&Travel” i sl.

Najmanje je, dakako, onih koji su u Ameriku došli po pozivu, da nastave studije ili uspešne karijere započete na Balkanu, mada ni njihov broj nije zanemarljiv, a njihove karijere pogotovo.

DIPLOMATIJA I PRISTOJNOST: Nikola Selaković se obraća gostima na proslavi 30.rođendana i slave Republike Srpske u Čikagu

Negde je za očekivati da ti ljudi raznih profila i generacija, kojima je osim patrotizma, u nekim slučajevima porodice i prijatelja, ostalo malo šta da ih vezuje za zemlju iz koje su otišli, ne gledaju baš blagonaklono na funkcionere u sivim odelima koji dolaze iz Beograda, ali se ministar Selaković ipak osmelio na ovakvu posetu, što zaslužuje respekt. Ostaje nada da ono što je čuo od ovdašnje emigracije neće izaći na drugo uho po povratku na Terazije i ostati samo prigodna Božićna ekskurzija kamerama zabeležena.

A imao je prilike da čuje svašta.

Od pritužbi na sporu administraciju u Beogradu, odsustvo informacija važnih za naše poslovne ljude a vezano za pogodnosti prilikom investiranja u Srbiju, pa do zahteva za uvođenje redovne linije Čikago-Beograd, na koju se još uvek čeka, iako njeno postojanje naizgled odavno ima debelo ekonomsko i svako drugo opravdanje.

Selaković se, mora se to priznati, dobro držao, te kombinacijom pristojnosti i diplomatije uspeo da pridobije simpatije čak i onih najkritičnijih lidera ovdašnje emigricije. Nakon sastanka sa njim jedan ovdašnji uvaženi Srbin, poreklom iz Hrvatske, prišao mi je i u poverenju rekao:

“Naoštrio sam se da ga pitam za Jelenu Milić (nova ambasadorka Srbije u Zagrebu) i kako zaboga misli da će ona, takva kakva je, braniti prava Srba u Hrvatskoj, ali sam odustao kada sam video da je fini čovek”.

I da, Selaković definitivno jeste lice beogradske vlasti prihvatljivo dijaspori. Ali mora biti svestan da će te simpatije brzo iščileti ukoliko ne budu potkrepljene nečim konkretnim.

A ministar spoljnih poslova je, glede tema koje su načete u Čikagu, dosta toga obećao; od pojednostavljivanja procedure za prijem u državljanstvo Srbije, preko otvaranja “one stop” kancelarije koja bi se bavila kako problemima, tako i poslovnim inicijativama dijaspore, pa do urgentne studije izvodljivosti po pitanju direktne linije Čikago-Beograd.

Jedini gaf napravio je kada je na inicijativu da Srbija, poput Hrvatske, koja u Saboru ima tri garantovana mesta koja pripadaju dijaspori, nešto slično obezbedi i Srbima koji žive van matice, pokušao da odbrani “status quo“ brigom da bi Albanci sa Kosova to mogli iskoristiti i zauzeti poslaničke klupe u srpskoj skupštini, što je, svi znamo, u domenu naučne fantastike. Albance, naravno, ne zanima srpski parlamentarizam, poslaničke plate i dnevnice, te jeftini ćevapi u skupštinskom restoranu, o čemu rečito govori skorija istorija.

Treba istaći da za dobar prijem i raširene ruke koje su ga dočekale u Čikagu, Nikola Selaković, koji je relativno nepoznat dijaspori, može da zahvali jednom Francuzu i jednom Srbinu, koji su razbili kurtoazni led ove zvanične posete.

Prvi je Arno Gujon, šef Uprave za dijasporu pri Ministarstvu spoljnih poslova, čija je slava humanitarca bez mane i straha i borca za interese srpskog naroda, odavno preplivala okean i koji je u Čikagu, u svakoj prilici, od naroda dočekivan ovacijama.

Drugi je Damjan Jović, odskorašnji generalni konzul Srbije u Čikagu, koji je za kratko vreme uspeo da uradi mnogo na okupljanju i organizovanju dijaspore, i od koga, ako je suditi po prvim “diplomatskim mačićima” i energiji sa kojom nastupa, možemo očekivati ono što nismo dočekali od njegovih prethodnika u poslednjih nekoliko decenija.

SIMBOLIKA: Jović, Selaković i Gujon u prostorijama SNO, čiji predsednik Dragan Vujošević je uručio nagradu Arno Gujonu

Posebnu simboliku predstavlja činjenica da je sastanak sa predstavnicima dijaspore i njenih udruženja održan u Srpskoj Narodnoj Odbrani, udruženju koje je davne 1914. osnovao Mihajlo Pupin, a u čijim je prostorijama po nalogu jugoslovenskog DB-a 1977.godine brutalno masakriran pomenuti Dragiša Kašiković, novinar, lider antikomunističke emigracije, između ostalog i urednik lista “Sloboda” koji se i dan danas štampa pod okriljem SNO.

Šef diplomatije je u jednom trenutku istakao da mu je drago što prilikom posete nije osetio te četničko-partizanske podele. Te podele su, naravno, odavno prevaziđene, ali jaz između imigracije i matice i dalje postoji i toga smo svi svesni. Da li će Selaković učiniti bar malo da se on premosti, pokazaće vreme.

Početak budi nadu. Ali nema ništa gore nego kada se nada prelije u gorčinu…

Piše: Antonije Kovačević Foto: Svetozar Dančuo, Antonije Kovačević

Advertisement