Uzdržavao sam se ovih dana da na društvenim mrežama i portalu čiji sam urednik komentarišem strahote iz Ukrajine. Ne zato što nemam mišljenje o onome što se dešava. Svaka šuša ga danas ima. U tome i jeste problem.

Konobarice i kuvarice jedne drugima kopaju oči na puš pauzama, supe se hlade, kafe kipe, a pilići se ugljenišu dok “eksperti” razglabaju hoće li Putina dotući sankcije, da li je Zelenski već zapalio u Poljsku, čije su rakete bolje, ruske ili NATO, hoće li biti nuklearnog rata…

Naravno, neizbežno je svrstavanje na ovu i onu stranu. Jer, jebeš utakmicu ili rat gde ne navijaš za nekoga. A kada navijaš onda sereš do balčaka, slep si za činjenice, voziš ono svoje i ako ti, ne daj Bože, neko ukliza sa kontra-argumentima, tu nastaje pakao. Grizeš za Rusiju ili Ukrajinu kako nikad nisi grizao kod šefa za veću platu, za rođeno dete koje neko maltretira u školi. Raspravljaš se sa neznancima na Fejsbuku spreman da zakažeš sa njima tuču na pola puta između Beograda i Zagreba, Sarajeva i Banjaluke. Da im dokažeš da nisu u pravu.

Na isti način na koji su Ukrajinci to dokazivali Rusima u Donbasu proteklih osam godina, ili kako to Putin danas dokazuje Ukrajincima.

Mi iz Serbian Timesa pokušali smo da fudbalski rečeno stanemo na loptu, da se malčice izmaknemo iz te lavine propagande koja je pokuljala sa obe strane, da ukažemo na laži koje dižu temperaturu i broj žrtava. Umesto da se svrstavamo tamo i onamo, pokušali smo feljtonom u 4 nastavka da onima koje to interesuje približimo istorijski kontekst i multidimenzionalnost odnosa između dve zemlje, Ukrajine i Rusije, a naročito između dva bratska naroda, ukrajinskog i ruskog, koji već vekovima preživljavaju traume budeći se u ranama i ruševinama sa jedne ili druge strane granice, u zavisnosti od ratova, paktova i dilova koje su preko njihovih leđa apdejtovale velike sile, carevine, kraljevine, nacistički rajhovi, sovjetski savezi, Vatikani, Lenjini, Hitleri, Staljini, etc.

Džaba smo krečili.

Masa je nastavila da se prepucava zakopana u rovove, ogrnuta zastavama, sa bajonetima pod miškama. Ali ni mi nismo odustali. I nećemo. Možda ovim pisanijem nećemo spasiti nijedan život (daleko je Ukrajina), ali biće nam puna kapa ako spasimo bar jedan mozak.

I zato, ponavljamo…

Ništa nije onakvim kakvo se čini na prvi pogled. I sve je, kada je u pitanju Rusija i Ukrajina, kudikamo kompleksnije nego što može stati u jedan izveštaj Kristijan Amanpur (koje fala Bogu više ne izveštava, ali je ovde navodim kao primer, jerbo svi znamo kako je izveštavala).

Dovoljno je tek reći da se prva ruska srednjovekovna država zvala Kijevska Rusija i da je prvi ruski vladar kršten u Kijevu, pa da čovek sa malo mozga stavio prst na čelo i zapita se. Na žalost, danas se prsti guraju u oči, a propaganda sa obe strane je na putu da neutrališe i ono malo sivih ćelija koji i dalje ferceraju.

One među Srbima koji sad mrze Ukrajince samo bih podsetio da Ukrajinac, prevedeno sa ruskog, znači – KRAJIŠNIK.

I kada pomislim na Ukrajince, meni prvo na pamet padnu Srbi sa one strane Drine, Drave (i nekad Dunava), koji su vekovima stajali na bedemima Evrope, u Vojnim krajinama, štiteći je od turskih hordi i zuluma, baš kao oni prokleti u crno obojeni Night’s Watch-eri iz “Game of Thrones”.

Vremenom, dobar deo njih je pod pritiskom prihvatio katoličanstvo jer, između ostalog, u austrijskoj vojsci ako si bio pravoslavan nisi mogao imati veći čin od kapetana. A oni su velikom većinom bili baš to – vojnici. I tako su onda postajali – Hrvati.

Nekako u to vreme, Vatikan je svaku poljsku okupaciju ukrajinske zemlje maksimalno zlorabio da natera tamošnje Krajišnike da promene veru. Pošto to nije išlo tako lako papa je na posletku samo zbog Ukrajinaca napravio Grčko-katoličku crkvu, nama znanu i kao Unijatsku.

Da bi lakše privoleli narod čak su i uniforme sveštenika ostale identične onim pravoslavnim, ikonostasi su ostali isti, samo što su službe bile katoličke, a oltar okrenut ka Zapadu. Kmetovi koji su promenili veru plaćali su poljskom i litvanskom plemstvu duplo manji porez nego oni koji nisu, a postojale su druge privilegije koje su u srednjovekovnoj životnoj oskudaciji pružale kakvu takvu utehu.

Prva obaveza onih Ukrajinaca koji su primili katoličanstvo bila je da ostale članove porodice ubede da urade isto, u čemu leže koreni bratoubilačkog rata koji gledamo danas na CNN-u.

Čini Vam se poznat scenario?

Pa, naravno, Vatikan je istu stvar uradio na Balkanu, vekovima pokrštavao i huškao, pa dočekao 1941 da ratom i krvlju zapečati granice moći Rimske kurije. A zna se, krv je najteža kada padne među braćom, kao što je pala između Srba, Hrvata i Bošnjaka, jednog naroda koji govori jedan jezik i koga deli jedino vera. Kasnije su 1991 samo utvrdili među.

No, da se vratimo na Ukrajinu…

Jedini koje ni papa ni sila ni povlastice nisu mogli da nateraju da postanu katolici bili su oni koji su poslednji primili hrišćanstvo, Zaporoški kozaci. Konjanici iz stepa nisu 5% zarezivali ni poljske kraljeve ni ruske careve, nikome nisu plaćali namete, a kad ih mnogo iznerviraju znali su i da ujašu u Kijev pod sabljama.

Kada su nezadovoljni Srbi iz austrijskih Vojnih krajina na poziv ruskog cara Petra došli u Donbas oko 1750-te da brane granicu, ovaj put Ruske carevine, od upada Turaka i Tatara, tamo su ih dočekali ukrajinski Kozaci i Rusi.

Tako je u gradiću Slavjanoserbsku i nastao ovaj spomenik koji prikazuje ratnike sva tri naroda i na kome piše: “Nema svetijih veza od bratskih”.

Setite se tih reči dok ovih dana, zavedeni NATO propagandom, pljujete po Rusima ili Ukrajincima, žrtvama tuđih paklenih planova i sopstvenih zabluda.

Piše: Antonije Kovačević Foto: Shuterstock, Catholic World report, Wikipedia