Connect with us

aktuelno

ANTONIJE KOVAČEVIĆ: Vučić će iskakati iz frižidera dokle god je Đilasa i Jeremića

Published

on

Desilo se ono što se moglo i očekivati, osim ako ne živite u svetu basni i ne verujete u Deda Mraza.

Dok ovo pišem i čekam da se lenje bube iz RIK-a oglase sa konačnim rezultatima, manje više sve se već zna: Vučić i SNS, sa jednim ili više satelita, upravljaće zemljom Srbijom i u naredne 4 godine. Osim ako se ne desi neko čudo.

A 5. oktobar ne biva baš svaki dan.

Mada, posle svega što nas je snašlo od tzv. Srpske oktobarske revolucije naovamo, nisam siguran da bih želeo da joj gledam reprizu pred Skupštinom tamo neke 2026 ili 2027.

Jer bi to, fakat, značilo da su oni koji su njome 2000. srušili Miloševića, a 2012. pogurali izborni poraz Tadića, nespremnog da ode korak dalje na putu nezavisnosti i priznanja Kosovo, dakle strane ambasade i obaveštajne službe, Vašington, Brisel…našli novog piona spremnog da ode stepenicu dalje od Vučića u smislu odricanja od suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije.

A bojim se da je dobar deo današnje opozicije spreman da napravi taj korak, samo da bi u kancelarijama i foteljama zamenili mesta sa vladajućom nomenklaturom. Tužno, zar ne?

Da li to znači da za Srbiju nema nade? Ne, naravno.

Samo što je ta nada trenutno na stand-by, nakon dva meseca loženja da će neko pretvoriti vodu u vino dok vi sedite u fotelji i bildate ego na Tviteru. Ne biva to, rođaci.

A možda je ovako i bolje.

Možda je, u postojećoj situaciji, za Srbiju korisnije da se Vučićeva kula uruši sama od sebe, te da se nadamo da će u trenutku njenog neminovnog pada nešto od resursa tipa: zemlja, voda, vazduh, železnica, elektroprivreda…ostati u vlasništvu naroda, tj. države. I da će se do tada u političkom etru zapatiti neki pelcer u vidu novih i neuprljanih političkih snaga.

Neke mikro korake u tom smislu smo videli i na ovim izborima. Ništa spektakularno, ali ni zanemarljivo.

Ako se u budućnosti nastavi profilisanje građansko-levičarsko-zelene koalicije koja je sa listom “Moramo” dobila prvi gem, iz tog bi spektra mogle da isplivaju dve pristojne političke partije koje bi sutra mogle da pobede i neki meč.

Dalje, ukoliko konačno dođe do skidanja maski i “autovanja” na desnici, gde čovek ovog časa ne može da se zakune ko je tu patriota a ko udbaški projekat, mogao bi od preživelih vremenom da se formira front kome “nacionalno” ne bi bila tek poštapalica dok pljačka budžet i obmanjuje glasače.

Ovi izbori pokazali su takođe koliko je Srbiji svih ovih godina, posle Koštuničinog dobrovoljnog odlaska u politički lapot, nedostajala stranka desnog centra, o čemu govori i činjenica da je Miloš Jovanović sa relativno skromnom kampanjom uspeo da vrati DSS u parlament i da se zapljune i za nešto više u budućnosti. Naravno, ukoliko se u međuvremenu ne proda za kesu srebrnjaka.

Pitate se gde su u ovoj mojoj projekciji Đilas i Jeremić? Nigde.

Ja naprosto mislim da će Vučić vladati dok god za političke takmace bude imao njih dvojicu. I ne samo njih, već sve one koji su ostali kao nezgodni svedoci i gorke uspomene na propuštene prilike i izneverena obećanja. Na 6.oktobar koji nikada nije svanuo. Sa njima, pa čak i pre njih, u političku penziju mora i Boris Tadić, kome najviše i pre svih mogu da zahvale za gadljivost birača i svoju političku neperspektivu.

To ne znači apriori da treba da se raspadnu i partije koje su formirali, jer u Stranci slobode i pravde, kao i među Narodnjacima, ima dobrih i kvalitetnih ljudi, koji ne vuku u svom šinjelu blatnjave cipele i repove iz prošlosti.

Da bi gore projektovana opozicija imala nekakve šanse u budućnosti potrebno je i da ona pojedinačno i kolektivno dođe do nekih važnih spoznaja

Pre svega da prizna da za protivnika ima ozbiljnog, inteligentnog, odlično organizovanog, fanatičnog i prevejanog igrača, i u skladu s tim ponudi i odgovarajući kontra-plan kojim može da mu parira. Ukoliko ne shvate suštinu, koja glasi: “Ukoliko Vučić obiđe 5 sela, ti moraš 25 da bi ga pobedio” još dugo ćemo ovog potonjeg gledati kako iskače iz frižidera, a bogami i ostalih kućanskih aparata.

Dalje… Nije neophodno da buduća opozicija nastupi u kolektivnom, DOS-ovskom aranžmanu, da bi pobedila Vučića i SNS. Ne mora čak ni da, s obzirom na njenu heterogenost, utvrdi konsenzus oko najvažnijih tema i dilema. Ali mora bar da potpiše da se neće međusobno napadati i uvaljivati koske.

Stranke koje žele da ga skinu sa vlasti bi trebale da nauče neke lekcije od Vučića i da više uvažavaju statistiku i istraživanja javnog mnenja od nečije privatne volje i simpatije. Na ovim izborima imali smo, eto, bizarni slučaj da jedan koalicioni partner (Đilas) za kandidata predloži čoveka (Ponoš) koji je u svađi sa predsednikom drugog koalicionog partnera (Jeremić).

A da o kandidatima nije odlučivala matematika i hladna glava govore najviše baš predsednički izbori, na kojima je cilj opozicije (barem su tako govorili) bio da najjačeg kandidata (pomenutog Ponoša) ugura u drugi krug, što bi omogućilo deklarativno izjašnjavanje naroda ZA I PROTIV VUČIĆA, gde su neki videli šansu. To je bio cilj, ali kao da su svi odreda radili sve da do toga ne dođe. Objasniću i kako…

Umesto da u boj krenu sa najboljim raspoloživim oružjem, oni su Vučiću suprotstavili “rezervne kandidate”. Tako je koalicija Ujedinjeni za pobedu, umesto Bože Prelevića, koji bi po istraživanjima osvojio 20%, gurnula u prvi plan Zdravka Ponoša, kome je prognozirano 16% (osvojio 18%). Suverenisti su, umesto da idu sa Sašom Radulovićem koji je bio na 4%, kandidovali Branku Stamenković (osvojila 2%), a koalicija “Moramo” je, umesto frontmena ekoloških protesta i javnosti najatraktivnijeg lika, Aleksandra Jovanovića Ćute (9%) kandidovala Dr. Biljanu Stojković, koja je na kraju završila sa 3% glasova birača.

Kada tome dodamo Tadića, koji se nije ni kandidovao, a mogao je Vučiću da otkine nekih 3%, dolazimo do zbira od nekih 10-11%, koliko je i bilo potrebno da se Vučić spusti ispod 50% glasova, tačnije da ne pobedi u prvom krugu.

Ali avaj…

I na kraju, ali ne i najmanje važno…Buduća opozicija moći će da na izborima smeni Vučića tek kada shvate da nije poenta u njegovoj smeni, već u pravljenju nečeg boljeg i lepšeg, u kvalitativnom iskoraku u odnosu na ovo što gledamo u poslednjih 30 godina jalovog višestranačja, tokom kojih smo, osim u kratkom periodu kohabitacije DS i DSS, zapravo gledali različite verzije jednostranačkog sistema. Jedno te isto.

A niko još nije stigao negde drugde idući istim putem kao i onaj pre njega.

Piše: Antonije Kovačević Foto: Youtube

Advertisement