Connect with us

Kolumna

ANTONIJE KOVAČEVIĆ: Da li će Bajden preživeti Avganistan i koliko tona bombi će trebati da se podigne jedan predsednički rejting?

Published

on

“Biti američki neprijatelj je opasno, ali biti američki prijatelj je pogubno.”

Ove su proročke geostrateške reči Henrija Kisindžera izrečene još pre nekoliko decenija juče na svojoj koži, u formi užarenih gelera koji su im kidali glave i udove, osetile desetine Afganistanaca dok su se gurali ispred aerodroma u Kabulu, tražeći slamku spasa i kartu u jednom pravcu, za odlazak negde, daleko, što dalje…

A kako stvari stoje mnogi od njih će i narednih dana i meseci proklinjati dan kada su prihvatili ponudu da za nasušne dolare rade za američke kompanije, budu prevodioci američkim marincima, ili tek budu ono što jesu, u zemlji u kojoj je to od nedavno nemoguće. Osim ako niste zabrađeni turbanom, ženu doživljavate kao roba i upražnjavate krvnu osvetu.

Juče se desilo ono što je bilo za očekivati. Svakom prosečnom analitičaru i poznavaocu zbivanja u regionu, ali ne i glavonjama u Stejt departmentu. Svileni mir Amerikanaca i talibana od prvog dana je ličio na bure benzina koje, kao u onom crtanom, čeka nekog Koleta i Đoleta kojima su benzin i voda, život i smrt, jedno te isto – da ga potpale i naprave pičvajz. U ulogama Koleta i Đoleta na kraju su se pojavili bombaši samoubice ISIS-a, koji su iskoristili humanitarnu klopku na aerodromu i nezvani (a ko zna, možda i pozvani) banuli na žurku radeći ono što inače rade – dižući u vazduh sebe i druge u svetom ratu (džihadu), za koji slična uputstva (ubijanje nevinih) nećete naći nigde u Kuraanu, ali hoćete u tumačenjima idiota koji reči proroka Muhameda koriste onako kako se njima digne. (Da se ne lažemo, slične stvari gledamo i u hrišćanstvu, ali na svu sreću još od krstaških pohoda naovamo ne u tako dramatičnoj verziji).

Bajdenov rejting i odmazda

Ekstremisti iz ISIS-a (ako uopšte postoje veći ekstremisti od talibana) najnovijim pokoljem ogolili su situaciju do balčaka, saterali u ćošak Amere i ostavili ih bez mnogo taktičkih opcija, tako da će Bajden šuplju retoriku po kojoj SAD ne želi da vodi beskonačne ratove morati brzo da zameni konkretnom akcijom i odmazdom za 13 ubijenih marinaca. To se naprosto nameće kao sledeći korak, jer to je ono što očekuje javno mnenje i to je, što je mnogo važnije, ono što može da zaustavi stravičan pad popularnosti najstarijeg američkog predsednika u istoriji. A kad rejting američkog predsednika pada, zna se – sledi novo krvoproliće negde u svetu. Uostalom, pitajte Džordža Buša Juniora ili Bila Klintona, ili bilo kog drugog stanara Bele kuće u poslednjih 50-60 godina, osim Trampa. I u takvim situacijama je apsolutno nebitno da li su povod naftni dolari ili felacio u Ovalnom kabinetu.

Usput, veliko je pitanje da li će se američka odmazda zaustaviti u Afganistanu. Bojim se da ćemo vrlo brzo na ekranima CNN gledati američke “fantome” i komandose kako otvaraju još neko žarište u svetu. Koje? Pitanje ostaje otvoreno, ali mi se Sirija čini kao idealna laboratorija za novi eksperiment.

A ko zna, možda nas Vašington i iznenadi.

Naredni dani će pokazati na koji će način Bajden pokušati da ispliva iz zamke u koju je sam sebe doveo licemerjem i kukavičlukom. Umesto da operativno obezbedi povlačenje američkih trupa i onih Afganistanaca za koje se moglo pretpostaviti da će spas potražiti pod njihovim šinjelima i u njihovim transportnim avionima, Bajdenov kabinet je navrat-nanos povukao marince i logističku podršku afganistanskoj vojsci, koja je to protumačila kao signal da je otkucao fajront i da je vreme da promene stranu ili da sa ostalima pohrle put aerodroma, ili van zemlje. Ostatak priče znate.

PODSMEH KAO FINALNI ŠAMAR: Pripadnici ISIS-a prave sprdnju na račun legendarne fotografije američkih marinaca u bitki za Ivo Džimu

Ipak, teško je očekivati da će se očigledno operativno nespremna Bajdenova administracija odlučiti za sukob nekih većih razmera u Afganistanu. Pre se može očekivati da će, čim se završi mučna evakuacija iz Kabula, primeniti sofisticiranu i mučku taktiku vazdušnih udara na snage ISIS-a, nešto poput nama bliskog NATO bombardovanja Srbije. Ali, kako to već obično biva, sateliti znaju da omanu, kao i operativne informacije sa terena, pa će se, živi bili pa videli, kao “kolateralna šteta” američkih projektila u jednom trenutku pojaviti i talibani. Ostatak te priče ne znamo, ali možemo da pretpostavimo.

Money for nothing, checks for freee…

Amerikanci će narednih dana u Afganistanu, osim dizanja predsedničkog rejtinga, morati da opravdaju i 946 milijardi dolara koje su spičkali u proteklih dve decenije na obuzdavanje talibana i “heroinskih tulipana”, na šta je, ako je verovati odlično obaveštenom ekonomisti Džefri Saksu, otišlo preko 90% njihove investicije. Od toga celih 831 milijarda na vojne izdatke američkih trupa i agencija. Dok je od preostalih 130 milijardi dolara čak 83 milijarde utrošene na afganistanske sigurnosne snage, a još oko 10 milijardi dolara potrošeno je na operacije sprečavanja proizvodnje i trgovine drogom, koja je glavni avganistanski izvozni proizvod. Kad se sve ovo oduzme, ispada da je na ono što je samim Afganistancima trebalo da obezbedi bolji život, na obrazovanje, kulturu, poboljšanje životnog standarda kroz pokretanje male privrede, otišlo bednih 2% iz američkog budžeta.

Ovaj troškovnik najbolje objašnjava šta je zapravo bio fokus američkog angažmana, što se već uklapa u dobro poznati scenario prethodnih intervencija u Libiji, Iraku, Siriji, Srbiji…zemalja u koje SAD, umesto istinske, šireći demokratiju po Soroševskom modelu, nije donela bolji život. Naprotiv, samo krv, suze i gnoj. Tako su i nesrećni Afganistanci, umesto da brzim prugama američke demokratije direktno iz srednjeg veka budu transportovani u svetliju budućnost, gurnuti u još mračniji vilajet.

IZ TAMNOG U JOŠ MRAČNIJI VILAJET: Afganistanci nisu dočerali bolje sutra koje su im obećali Amerikanci Foto: Wikipedia

Nemoguće je oteti se utisku o tome koliko je Avganistan, koliko god naizgled bio drugačiji, ipak toliko sličan Balkanu. Srednjeazijsku nedođiju koju su, posle vekova stranih okupacija i intervencija, s razlogom prozvali “grobljem kraljevstava”, gde se može napraviti skoro pa savršena paralela sa balkanskim gudurama, na kojima se prelomilo i podelilo Rimsko carstvo, da bi nakon njega sličnu sudbinu doživele Osmanlije i Austrougari.

Balkan i Afganistan, braća po materi

Kad smo već kod afganistansko-balkanske paralele, male su šanse da će Amerikanci posle poslednjeg debakla, u nekom od sledećih predumišljaja spoljne politike, napustiti i Kosovo. Amerikancima u južnoj srpskoj pokrajini ne preti ništa, a većinsko albansko stanovništvo je prilično monolitno, zahvaljujući i tome što je ustrojeno po nacionalnom, a ne verskom ključu, tako da je faktor antijenkijevske pobune kakve viđamo po arapskim i kavkaskim zemljama sveden na teoriju, u nekoj predalekoj budućnosti, imajući u vidu i to kojom frekvencijom Albanci grade spomenike bivšim američkim dužnosnicima, od Bila Klintona do Boa Bajdena, preminulog sina aktuelnog predsednika, koji je na Kosovu službovao taman toliko da usisa u pluća dovoljno oriromašenog uranijuma i fasuje kancer.

Nonsens u ovoj priči je taj da ga je na Kosovo, kao žrtveno jagnje, poslao upravo otac Džo, koji je pre toga, kao senator, bio najžešći zagovornik “milosrdnog anđela”, sa svim njegovim reprekusijama.

POSLAO GA U SMRT: Džo i Bo Bajden, po povratku sa Kosova Foto: Khalid Mohammed (AP)

Konačno, to koliko Avganistan liči na Balkan govori i činjenica da su i tamošnji očevi, baš kao i oni naši, kad dođe vakat da se poteže oružje i kreće u rat, slali po jednog sina u svaku vojsku, tako obezbeđujući opstanak porodice čija god da puška poslednja opali, i kada dođe vreme da se podvlače crte i svode računi.

Putinova hladno servirana osveta

I dok u Stejt Departmentiu i Beloj kući, u Kremlju zadovoljno trljaju ruke, uz poslovičnu Putinovu obazrivost, nasleđenu još iz KGB dana.

Za razliku od Sovjeta, koji su posle Drugog svetskog rata od Afganistana nastojali da naprave ideološkog strateškog partnera, gradeći na svojim granicama još jednu komunističku distopiju arapskog tipa, putinovska Rusija mudro i surovo gleda svoja posla, bez verskih i ideoloških predznaka. Izvlačeći pouke iz grešaka svojih komunističkih prethodnika iz SSSR, oni ostavljaju domaćine da sami rešavaju unutrašnje probleme, zadovoljavajući se kontrolom širenja talibanskog talasa van granica Rusije, u obližnje države koje se nalaze u sferi ruskog bezbedonosnog prstena, poput Uzbekistana, Tadžikistana, Turkmenistana, Kirgistana, kao i federalnih jedinica sa većinskim muslimanskim življem unutar granica Rusije, kakva je Čečenija.

U tu svrhu Putin se već 15 godina sprema za ovo što se dogodilo prošle nedelje, održavajući kontakte sa talibanima, koji istini za volju nikad nisu prelazili granicu dobrog diplomatskog ukusa, što se ne bi moglo reći za velike američke saveznike, Saudijsku Arabiju i Pakistan.

ČEKAO I DOČEKAO: Putin se već 15 godina sprema za ovo što se sad desilo u Afganistanu Foto: Express.co.uk

Rusija će, treba i to imati na umu, posle sloma proameričke satelitske vlade, sigurno zauzeti ključno mesto u snabdevanju Avganistana energentima i hranom, a nije isključeno da preuzme primat i u njihovom naoružavanju, koje se bazira uglavnom na zastarelim “stinger-kontingentima” kojima su svojevremeno (o tempora, o mores), upravo Amerikanci naoružali mudžahedine za borbu protiv SSSR. Naravno, ostaje mala dilema šta se desilo sa strateškim naoružanjem kojim je SAD u poslednje dve decenije opremila regularnu avganistansku vojsku. Po nekim izvorima, najveći deo je završio u rukama talibana, po drugima, dosta toga je izvučeno na teritorije susednih zemalja, u koje su mahom bežali generali i visoko obučene snage avganistanske armije, poput pilota i komandosa.

Mora se, na posletku priznati da, ma koliko gorenarečena ruska taktika zvučala sebično i surovo, ona je svakako poštenija od onoga što je Amerika radila u proteklih 20 godina, zamajavajući svoje građane i ceo svet tobožnjim pokušajima da u Avganistanu izgradi moderan, pravedniji svet.

Kako poraz pretvoriti u pobedu

Ipak, bekstvo Amerikanaca iz Afganistana nije apriori i najstrašnija stvar ni najveći američki poraz još od Vijetnama, ukoliko bude označio kraj politici globalnog pandura, koji mamuza okolo trošeći pare poreskih obveznika, seje smrt ispunjavajući neokolonijalne lukrativne želje gospodara naftaškog i vojno industrijskog kompleksa.

Ako nas ičemu uči istorija kolonijalizma i njegovog perfidnog brata sa prefikosom “Neo”, onda je to svakako fakat da je svako mešanje nazovi civilizovanog sveta, svejedno da li mu motiv bila otvorena pljačka prirodnih bogatstava i zloupotreba jeftine radne snage, ili pak borba za “ljudska prava”, po pravilu usporavala ili blokirala ekonomski, socijalni i svaki drugi razvoj zemalja koje su bile žrtve takvih eksperimenata. Primera je mnogo, da ih ovde ne nabrajam…

Zato bi, za promenu, belosvetski borci za demokratiju i humaniji svet, taj silni NVO sektor, umesto što sada plače i nariče, prizivajući nove desante i invazije, morao podhitno da promeni diskurs i krene u borbu protiv neokolonijalne, korporativne zveri koja je ključna prepreka na putu konačnog odrastanja zemalja trećeg sveta iz ekonomske bede, koja neretko, kao u slučaju Avganistana, ide ruku pod ruku sa verskom zatucanošću i odsustvom suštinskih ljudskih sloboda.

Naravno, pod uslovom da budžete njihovih neprofitnih organizacija ne pune isti oni protiv čijih se imperijalnih snova navodno bore. A uglavnom je baš tako.

Što se Amerike tiče i filozofije njenih gospodara iz senke, završiću još jednim citatom onoga ko je najbolje poznaje, jer joj je, uz pajtosa Bžežinskog, udario temelje ovakve kakva je danas, dakle Henrija Kisindžera, a koja glasi…

“Amerika nema stalne prijatelje i neprijatelje, samo interese.”

Pametnome dovoljno.

Piše: Antonije Kovačević Foto: AP

Advertisement