Connect with us

Dijaspora

ADVOKAT ZA IMIGRACIJU TVRDI: Kamiondžije iz Srbije lako mogu dobiti radnu vizu! Srbi traže političke azile najviše zbog lokalnih moćnika!

Published

on

Srđan Milenković je jedan od naših najpoznatijih advokata u Americi, a njegova kancelarija “Milenković Law Group”, sa sedištem u Njujorku, godišnje zastupa na stotine klijenata sa vrlo velikim procentom uspešnosti. U dugogodišnjoj praksi specijalizirao je takozvane imigrantske slučajeve i nekretnine.

Sa gospodinom Milenkovićem smo razgovarali o temama i dilemama koje najviše zanimaju Srbe i ljude sa balkanskih prostora koji već žive i rade ili bi želeli da dođu i žive u Sjedinjenim Američkim Državama, poput obezbeđivanja radnih viza, zelenih karti, procedura za dobijanje azila…

Često slušamo o tome da je teško obezbediti radne vize našim ljudima iz Srbije i sa Balkana i dovesti ih da rade u Ameriku. Šta je istina i kakva su Vaša iskustva?

-Istina je da postoje razne vrste radnih viza i da ih je moguće dobiti ako na američkom tržištu postoji potreba za kvalifikovanim ljudima određenih profesija. Najlakše do viza dolaze oni koji rade za multinacionalne kompanije, pa se takve osobe praktično samo premeste sa radnog mesta u jednoj na radno mesto u drugoj državi, a u okviru iste kompanije. S obzirom na mnogo takvih firmi u Srbiji i regionu u poslednje vreme se često dešavaju takvi transferi. Ako imate određena znanja i sposobnosti, koje kompanija predstavi deficitarnim u Americi, dobijanje radne vize nije problem. To je tzv. “L” viza.

Da li je firma obavezna da objavi oglas u medijima pre nego što zatraži “uvoz radne snage”?

-U većini slučajeva firma bi trebala da objavi oglas, pa tek ako se na njega ne javi niko od kadrova u Americi, onda firma može posredstvom USCIS (Imigracioni servis) da pokrene proceduru dovođenja radnika iz druge zemlje. Za početak, potrebno je od Ministarstva rada dobiti tzv. “labor certification”, što je praktično potvrda da strani radnik može da dođe da radi.

RADNE VIZE NISU BAUK: Treba samo poznavati proceduru i prikupiti svu potrebnu dokumentaciju

Dali ste mi odličan šlagvort za pitanje koje verovatno najviše interesuje naše ljude kada su u pitanju radne dozvole. Naravno, reč je o trucking biznisu i mogućnosti dovođenja kvalifikovanih vozača iz Srbije i Evrope? Koliko je to u ovom trenutku jednostavno ili komplikovano, s obzirom da su SAD hronično deficitarne kada je u pitanju ta profesija, i procenjuje se da ih u ovom trenutku fali od 60-70,000…?

-Što se vozača kamiona tiče definitivno postoji manjak kvalifikovanih ljudi i to je ovde veliki problem. S druge strame, dovesti kamiondžiju iz Srbije uopšte nije teško. Pod uslovom da zadovoljavaju osnovne kriterijume, poput dve godine radnog iskustva u transportu. Oni mogu da dođu na radne vize, ali za njih takođe mogu automatski da se rade “zelene karte”. U tim slučajevima uopšte nije potrebno da se vadi radna viza. To su dva odvojena procesa, tako da onaj koji je aplicirao i dobio radnu vizu, može da konkuriše za zelenu kartu.

Koje su šifre viza o kojima sada govorimo?

-Konkretno, vozači kamiona mogu da dođu na EB-1 ili EB-3 vizu (Extraordinary Ability)….Treba istaći da kompanije koje traže vozače mogu u oglasu da preciziraju i zahtevaju da on ima neke dodatne kvalitete, recimo da poznaje neki strani jezik, npr. srpski ili makedonski, jer komunicira sa dispečerima, brokerima ili vlasnikom kompanije koji govori srpski. I američke vlasti su dužne da to ispoštuju kao njihovu poslovnu potrebu.

Malopre ste rekli da dobijanje kamiondžijske radne vize nije bauk kao što neki pričaju. Koliki procenat prolazi?

-Moram da demantujem tu bauk priču, koju bih nazvao čaršijskom. Reći ću samo da niko od kamiondžija koji su aplicirali preko moje kancelarije u poslednjih dve godine nije odbijen. Naravno, treba svaki slučaj dobro pripremiti i biti spreman ako Imigraciono zatraži neku dopunsku dokumentaciju, što se dešava.

Kad smo već kod kamiondžija, koliko sindikati američkih kamiondžija, od kojih je najveći Teamsters, negativno utiču na manji broj izdatih radnih viza?

– Ja iskreno nisam imao takva iskustva. Ako taj uticaj i pritisak postoji, on sigurno nije javan i sve se dešava iza paravana. Sindikatima je pre svega važno da vozači koji dođu spolja ne obaraju cenu rada i tako ih ugrožavaju.

U poslednje vreme imamo i dosta tzv. VAWA (Violence against women act) slučajeva, kada osoba koja je u braku sa američkim državljaninom, zbog fizičkog ili psihičkog nasilja želi da svoj postupak nastavi bez saglasnosti supružnika.

Da li postoje neke kategorije koje mogu same do apliciraju za vizu, kojima ne treba sponzor?

-To su umetnici, naučnici, sportisti koji iza sebe imaju uspešne karijere, manekenke…Neko ko je istaknut u jednoj od ovih oblasti može da aplicira sam. Ja sam imao brojne slučajeve umetnika, čak i onih za koje široka javnost nije čula, jer te oblasti nisu toliko komercijalne. Što, međutim, ne umanjuje njihov umetnički značaj i autoritet.

Da li ovde mislite na one koji dođu u Ameriku na nedelju dana, da održe koncert ili pozorišnu predstavu, ili na osobe koje planiraju da ostanu i dalje rade na ovim prostorima?

-Ovde govorimo o onima koji žele da ostane u Americi, a njihovi kvaliteti moraju da budu nesporni da bi mogli sami da podnesu aplikaciju. Njima ne treba malopre pomenuti “labor certification”.

Koliko se dugo Vaša kancelarija bavi imigracionim pravom i sa čim se najčešće susrećete u poslednjih godinu dana kada su u pitanju državljani Srbije, da li su to brakovi, azili…?

-Najviše je brakova sa američkim državljanima, ali generalno ima svega: ljudi dovode svoje verenice ili verenike iz inostranstva, traže političke azile, zastupam ljude koji su posle apliciranja završili na sudu. Takođe, radimo dosta slučajeva kada nakon razvoda aplikant sam nastavi proces za dobijanje zelene karte. U poslednje vreme imamo i dosta tzv. VAWA (Violence against women act) slučajeva, kada osoba koja je u braku sa američkim državljaninom, zbog fizičkog ili psihičkog nasilja želi da svoj postupak nastavi bez saglasnosti supružnika.

Kakvih je slučajeva više, gde je jači pol u ulozi zlostavljača, ili obrnuto?

-Ovde je to, što je vrlo zanimljivo, podjednako, pata karte, što bi rekli. S tim što je muško nasilje fizičko, a žene su više mentalno i verbalno agresivne, njihovo nasilje je psihičko. Žene će češće da zovu policiju nego muškarci zato što je mentalna i verbalna agresija suptilnija i ne izaziva fizičke povrede.

Da li možete, naravno bez pominjanja imena, da se prisetite jednog slučaja psihičkog nasilja za koje je optužena žena… Kako je to izgledalo?

– Skoro sam imao jedan slučaj gde je žena praktično ucenjivala supruga da nikada neće fajlovati dokumentaciju za “zelenu kartu”, govorila mu da je on niko i ništa, da nema nikakva prava i da u svakom trenutku može da mu namesti deportovanje. Kada bi taj čovek krenuo da izađe iz kuće, da se vidi sa prijateljima, ona bi stala ispred njega, zaključavala vrata, vrištala i pretila da će ga prijaviti za nasilje. To je situacija koja se, što možda nije za očekivati, desila velikom broju Srba i muškaraca sa Balkana.

Kako se američki pravosudni i imigracioni sistem ponaša u ovakvim slučajevima, da li reaguju na prijave kada je reć o ženskom nasilju, da li ga smatraju relevantnim?

-Za razliku od Balkana, gde se takve situacije retko dešavaju, ovde ih ima dosta pa oni vrlo ozbiljno pristupaju ovakvim slučajevima. Pored klasičnog policijskog izveštaja na osnovu uviđaja i saslušanja svedoka, radi se i psihološka analiza, na kojoj insistiramo mi advokati. Radimo sve što možemo da bi kroz više aspekata prikazali i dokazali to maltretiranje. Takve aplikacije su vrlo kompleksne i na njima se u advokatskim kancelarijama radi više nedelja, ne bi li što više povećali šanse našeg klijenta. Koriste se sve vrste dokaza, slike, poruke, imejlovi…Da ne mislite samo da su heteroseksualni brakovi oni u kojima se dešavaju takve stvari, imali smo i nekoliko slučajeva nasilja u gej brakovima.

Šta je sa azilantskim slučajevima, kakvih je najviše u poslednje vreme, političkih, religijskih…

-Što se tiče Srbije i Balkana, uglavnom se radi o političkim azilima. U manjoj meri religijski i gej azili. U zavisnosti od toga odakle neko dolazi, iz koje države.

Koliko ljudi iz Srbije u poslednje vreme traži klasičan politički azil?

-Nema ih onoliko koliko ih traži radne vize ili se venčavaju, ali ih ima prilično. Najčešće su to slučajevi ljudi koji imaju probleme sa lokalnim moćnicima u matičnim gradovima i selima, koji zbog svog političkog mišljenja dobijaju otkaze, maltretiraju im članove porodice, prete im, nameštaju hapšenja i slično. U malim sredinama to je veliki problem jer ljudi nemaju gde da odu, nemaju gde da se sklone, da rade, prehrane porodice, tako da je njima praktično jedini izlaz da dođu i apliciraju za azil.

Da li je i dalje u skladu sa američkim zakonima ući u zemlju sa turističkom vizom, a onda tražiti azil u određenom vremenskom roku zatraže azil?

-Da, takvi slučajevi mogu u roku od godinu dana da zatraže azil iako su ušli sa turističkom vizom. To mnogi ljudi i rade.

Da li se i koliko u poslednje vreme odobravaju azili seksualnim manjinama koje dolaze iz Srbije, imajući u vidu da je naša premijerka gej orjentisana, a imamo i dva tzv. Prajda godišnje?

U najvećem broju slučajeva odobravaju, pogotovo ljudima koji dolaze iz manjih sredina. Iako, kako rekoste, u Beogradu imamo dve gej parade, a gej populacija je prihvaćena od strane države, dešava se da osobe maltretiraju u manjim sredinama, gradićima, selima. Kada su u pitanju seksualne manjine povremeno američki Stejt Dipartment vrši analizu situacije u određenim zemljama i procenjuje rizike za tu populaciju.

Bajdenova administracija je obećala da će brže rešavati azilantske slučajeve… Je li ispunila obećanje?

-Ne. Naprotiv, sve je sporije i duže traje. Nekada je potencijalni azilant u roku od 150 dana od podnošenja zahteva dobijao radnu dozvolu, a sada je taj rok pomeren na godinu dana. Pre deset godina je sve išlo daleko brže.

Šta to znači? Koliko su nekad trajale procedure a koliko traju danas, u onim najčešćim slučajevima, kada se “papiri” traže preko braka sa američkim državljanima?

-Nekad, pre recimo desetak godina i više, intervju su zakazivani tri meseca nakon fajlovanja. A sada se čeka više od godinu dana.

Ljudi često sami pokušavaju nešto, pa onda pogreše, previde neki deo procedure ili ne ispune sve potrebne uslove. Svakako da će ih i američki državni organi, bilo da je u pitanju Ambasada ili Imigracija, gledati ozbiljnije ukoliko sa sobom imaju advokata

Za kraj jedno pitanje vezano za procedure dobijanja turističke vize…Ambasada u Beogradu je u poslednjih dve godine, zbog korone, veoma usporila svoj rad. Procedure traju neuobičajeno dugo, a razgovori se, umesto u roku od 15-tak dana, zakazuju 15-tak meseci po podnošenju zahteva…Postoji li način da se to procedura ubrza u nekim iznimnim slučajevima?

– To je jako teško, sem u situacijama kada se ukaže neki zaista jak povod za tu ubrzanu proceduru. Recimo ako neko dolazi da vidi doktora specijalistu za određenu retku bolest. Ali čak i u tim slučajevima niko ne garantuje da će konačan ishod biti pozitivan.

Pretpostavljam da je u takvim situacijama neophodno angažovati advokata?

– Savetujem Vašim čitaocima da u takvim, ali i u svim drugim situacijama kada je u pitanju imigraciono pravo, angažuju advokata. Ljudi često sami pokušavaju nešto, pa onda pogreše, previde neki deo procedure ili ne ispune sve potrebne uslove. Svakako da će ih i američki državni organi, bilo da je u pitanju Ambasada ili Imigracija, gledati ozbiljnije ukoliko sa sobom imaju advokata.

Ukoliko tražite ili pokušavate da ostvarite svoja prava pred američkim državnim organima, ukoliko Vam trebaju radna viza, politički azil, “zelena karta”, itd, obratite se za pomoć Srđanu Milenkoviću i njegovoj advokatskoj kancelariji “Milenković Law Group” iza kojih je dvodecenijsko iskustvo u upravo takvim slučajevima i sporovima. Možete se obratiti na telefon +1 (914)202-0610, ili preko sajta: www.milenkolaw.com.

Razgovarao: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva

Advertisement