ON JE VIŠE OD UČITELJA, ON JE DUŠA RADAN PLANINE: Marko svakog dana pređe 70 kilometara da bi dovozio đake i donosio lekove starima!

Na surovim obroncima Radan planine, kroz snežne smetove i blatnjavi makadam, kroz letnju prašinu, svakog jutra probija se čuveni „golf“ dvojka, a za volanom Uča, kako svi iz milošte zovu Marka Čikarića (35) iz Prokuplja. I nije on samo prosvetni radnik, on je vozač, kurir, komšija, oslonac i tihi heroj sela Tovrljane,gde školsko zvono znači da život još traje!

U zabačenom prokupačkom selu svakodnevno ispisuje priču o požrtvovanju kakva se retko viđa. Za svoja tri đaka on je ne samo pedagog već i najbolji drug koji ih dovozi do škole i vraća kući.

Njegov vremešni „golf “ svaki dan pređe minimum 70 kilometara. Ali Marko ne vozi samo decu. On starijim meštanima donosi lekove, namirnice, prevozi ih do grada, sasluša njihove brige i sa svakim podeli toplu reč.

A život ga je nedavno nagradio – 17. aprila dobio je ćerku Lenku! Radosne vesti iz prokupačke bolnice stigle su mu neposredno pre poziva Kurira. A da bude učitelj, nije planirao.

-Moja životna želja je bila da upišem Vojnu akademiju. Otac mi je vojno lice i tu ljubav prema uniformi sam nosio odmalena. Ali zbog vida nisam uspeo. Majka, koja je učiteljica, usmerila me je na Učiteljski fakultet. Prijavio sam se i bio prvi na listi. Vrlo brzo sam zavoleo ovaj poziv – priseća se mladi učitelj, koji je diplomu stekao na Učiteljskom fakultetu u Prizrenu sa sedištem u Leposaviću.

Nakon mastera sudbina je Marka 2015. odvela u istureno odeljenje škole OŠ „Svetislav Mirković Nenad“ iz Male Plane u Tovrljanima, koje je tada ponovo otvoreno posle čak 25 godina. I imalo je samo troje đaka.

-Prvi radni dan. Otac me vozi u selo za koje nikad nisam čuo. Auto nam se pokvario. Kaže on meni da nastavim pešaka, a on će nazad kući po drugi, pa će me negde stići. Idem makadamom, kad me sustiže vozilo, i to pogrebno – kroz smeh će Čikarić.

-Posle nekoliko minuta, kao u nekoj priči, stiže pedijatar koji me lečio dok sam bio dete. Povezao me do škole, gde su me čekali roditelji, sada već bivših đaka. Ulazim u školu, prazna učionica, zelena tabla, kreda, sunđer, klupe i katedra. Ništa više. Dan po dan, mesec po mesec, s meštanima je stvarao školu i zajednicu. Organizovali su priredbe na koje je u početku dolazilo tridesetak ljudi, a kasnije i po 150, uglavnom penzionera i mladih koji su se vraćali da vide kako selo ponovo diše.

Za jače od decenije kroz ovu školu je prošlo osam generacija.

-Sve radimo zajedno. Idem po njih, dolazimo u školu, zimi ložimo vatru, čistimo, učimo. Nekad neće ni kući da idu, pa ostanemo da se igramo. Imamo mali park, ljuljaške, klackalice, letnjikovac… Često držimo nastavu u prirodi, upoznajemo selo – nabraja ponosno učitelj.

-Poznajem sve meštane, donosim im hranu, lekove, vozim ih u grad i vraćam nazad jer je to uglavnom staro stanovništvo i nemaju automobile. Sve radim iz čiste ljubavi, bez obaveze.

A put do sela nije idealan, priznaje. Čak 40 kilometara je makadam. I ovo mu je peti auto za 11 godina. Često se kvari, a zbog bezbedne vožnje je svakog raspusta kod majstora.

-Dešavalo se da ostanem zaglavljen na putu. Uvek u gepeku imam lopatu, pa ako se sam ne izvučem, zovem meštane, koji me izvlače traktorom. Da nije njih i te dece, ne bi bilo ni mene. Oživeli smo ovaj kraj, a znate kako kažu, gde ima crkve i škole, ima i života…

Dobitnik je nagrade „Virtus 13“ Fondacija Trag za 2019. godinu za individualni razvoj lokalne zajednice, Svetosavske zahvalnice Toplički upravni okrug, priznanja za najboljeg volontera Crveni krst Srbije za 2023. godinu, kao i Sretenjski orden za zasluge u prosveti 2026. godine.