EKSKLUZIVNO, KRAJ MOŠTIJU ČUDOTVORNOG SVECA: Jovan Šangajski, najveći ruski svetac, po ocu bio Srbin, slavio slavu i zamonašio se u Srbiji! (VIDEO)

Svetog Jovana Šangajskog i Sanfranciskog, jdnog od najvećih pravoslavnih duhovnika u poslednja 3 veka slave i poštuju uglavnom ruski vernici, Iako je ovaj svetac po ocu bio Srbin, slavio srpsku slavu, završio srpsku Bogosloviju, zamonašio se u srpskom manastiru i zavladičio u srpskoj prestonici Beogradu…

Zašto je to tako možemo danas samo da raspravljamo. Verovatno su u pitanju oni banalni razlozi jer je ovaj veličanstveni čovek, kome je svetovno ime bilo Mihail Borisovič Maksimovič rođen u Rusiji a kod nas Srba postoji ona izreka: Daleko od očiju, daleko od srca! U ovom slučaju daleko od istorije i poštovanja…

A sve što je zabeleženo za života Jovana Šangajskog je bilo čudesno i postalo deo istorije.

Svoj status on je zaslužio davno pre nego što se upokojio, bio je živi svetitelj koji je hodio zemljom i činio čuda, spašavao ljude, ponajviše sirotinju, prognane i izbeglice.

U Srbiji je počeo i jedan od najređih i najtežih asketskih podviga – podvig nespavanja, u kome je istrajao 40 godina, do kraja njegovog života.

Boraviti pokraj njegovih moštiju u Bogorodičinoj crkvi u San Francisku je bio poseban osećaj pa pogledate šta je u reportaži sa tog svetog mesta zabeležio i šta je o Svetom Jovanu Šangajskom otkrio naš urednik Antonije Kovačević…

Izbeglica iz Srbije dobio ime po porodičnom svecu

Jovan Šangajski i Sanfranciskanski (rus. Ioann Šanhaйskiй i San-Francisskiй) rođen je kao Mihail Maksimovič 4. juna 1896. godine u Rusiji, u Harkovskoj guberniji, u mestašcu Adamovski.

POREKLO: Crkva u Adamovski, Harkovska oblast, današnja Ukrajina

Poticao je iz starinske plemićke porodice, a njegov otac Boris Maksimovič bio je srpskog porekla, pa je stoga porodica zadržala proslavljanje Svetog Arhangela Mihaila, po kome je dobio ime na krštenju, a Jovanom je prozvan kada se zamonašio.

SLAVA: Porodica Mihailović je zadržala običaj slavljenja slave Svetog arhanđela Mihaila

Porodica Maksimovič izbegla je u 17. veku iz Srbije u Rusiju, pred najezdom turskih osvajača. Srpski jezik u kući nikada nisu zapostavili, pa je njime mali Mihail govorio od malena. Zanimljivo je da je, osim njega, još jedan član porodice Maksimovič proglašen za svetitelja, bio je to Sveti Jovan Toboljski, sibirski misionar. Njegova mati Glafira, kao i cela porodica, isticala se izuzetnom pobožnošću.

Oficir i ratnik u borbi protiv komunista

Još kao dečak Mihail Maksimovič razlikovao se od ostale dece: teško je govorio, malo je jeo, nije voleo gimnastiku ni ples. Njegova francuska dadilja prešla je, pod dečakovim uticajem, u pravoslavlje.

Ipak, Miša nije odmah krenuo putem služenja Bogu.

Kao osamnaestogodišnjak Mihail je završio Poltavski kadetski korpus i upisao se na Pravni fakultet na Harkovskom carskom univerzitetu, gde je diplomirao četiri godine kasnije. Tih godina tamo je boravio i istaknuti ruski teolog, tada arhiepiskop Harkovski Antonije Hrapovicki. Vrata njegovog vladičanskog dvora bila su uvek otvorena ne samo za studente-teologe, već i za svu mladež koja se interesovala za pitanja vere. Tako je došlo i do susreta Miše Maksimoviča i vladike Antonija, što je ostavilo neizbrisiv trag u duši pobožnog Mihaila.

NA SUPROTNOJ STRANI: Borio se protiv Lenjina i komunista

Kad je u Rusiji izbila Oktobarska revolucija, oficir Maksimovič je krenuo u rat na strani cara boreći se protiv boljševika. Ranjen je u desnu nogu i zbog toga je do kraja života ostao hrom.

Izbeglički dani u Srbiji – od uličnog prodavca novina do monaha

Strahote oktobarskog prevrata i građanskog rata nisu mimoišle ni porodicu Maksimovič koja se, deleći sudbinu nekoliko miliona ruskih izbeglica našla van domovine, posle mnogih lutanja – u Srbiji, u Beogradu, gde je tada bila velika kolonija Rusa.

PLEMIĆ, OFICIR, PRODAVAC NOVINA: Beograd, Bajloni pijaca 1926.

Ponovni susret sa mitropolitom Antonijem bio je od presudnog značaja za Mihaila. Živeći kao izbeglica u oskudici bivši plemić zarađivao je za život svoje porodice prodajući dnevne novine, između ostalih i „Politiku“ u Knez Mihailovoj ulici i ispred Saborne crkve, u kojoj je kasnije neko vreme i služio. Ostalo je zabeleženo da Miša nije trčao ulicama, već bi ćutke stajao kako kažu najčešće ispred Narodnog pozorišta ali bi i tako veoma brzo rasprodao primerke. Ovog neobičnog i siromašnog prodavca novina svi su dobro znali u Beogradu po tome što je i zimi i leti išao bos. Svakoga jutra krenuo bi prvo u Patrijaršiju da tamo službenicima proda novine. Niko od njih nije znao da je vredni prodavac novina već završio dva fakulteta, da je plemić i asketa.

SLUŽIO U NJOJ JEDNO VREME: Saborna crkva u Beogradu

U Beogradu je potom upisao i 1925. godine završio Teološki fakultet. Redovno je posećivao bogosluženja u Ruskim crkvama u Beogradu i Sremskim Karlovcima, gde je najčešće boravio Mitropolit Antonije, sada poglavar Ruske zagranične Crkve, čije je sedište bilo upravo u Srbiji.

U ruskoj crkvi u Beogradu na Tašmajdanu ga je mitropolit Antonije i proizveo u čin čteca. Mihail je tada odlučio da napusti mirski život i povuče se u manastir. Tada je žarište monaškog života u Srbiji bilo u manastiru Miljkovo kod Svilajnca, gde se okupilo mnogo ruskih i srpskih monaha oko istaknutog duhovnika arhimandrita Amvrosija Kurganova. Zamonašio se u manastiru Miljkov 1925. godine na Vavedenje, uzevši ime Jovan, prema svom pretku Jovanu Tobolskom.

ZAPOČEO MONAŠKI PODVIG: Manastir Miljkov kraj Svilajnca

Tada je otac Jovan preuzeo i jedan od najtežih asketskih zaveta – podvig nespavanja, u čemu je istrajao punih 40 godina, sve do blaženog upokojenja.

Susret sa vladikom Nikolajem Velimirovićem

Od 1925. do 1927. godine predavao je veronauku u gimnaziji u Kikindi. Sveti sinod Srpske pravoslavne crkve postavio ga je 1929. godine za suplenta Bogoslovije u Ohridskoj eparhiji u Bitolju. Ohridskom eparhijom tada je upravljao vladika Nikolaj Velimirović, za kojeg je Jovan izrekao da je „Zlatoust naših dana“, dok je vladika Nikolaj đacima govorio za Svetog Jovana da je „anđeo Božiji u ljudskom obličju i živi svetitelj“.

OTKRIO SVECA U NJEMU: Vladika Nikolaj Velimirović

I tada se već jasno ispoljilo svetiteljstvo oca Jovana. Prvi je to otkrio Sveti vladika Nikolaj koji je često govorio: „Ako želite da vidite živog svetitelja – otidite kod oca Jovana“. Istovremeno, sa vladikom Nikolajem ostvario je trajno prijateljstvo, kao i sa svetim avom Justinom Popovićem. Njih dvojica, vladika Nikolaj i Jovan Šangajski, najzaslužniji su za kanonizaciju Sv. Jovana Kronštatskog.

Počeli su da ga prate njegovi učenici i čak su mu stavljali u krevet razne oštre predmete i tako ustanovili da on uopšte ne koristi postelju, već se cele noći moli Bogu i samo malo dremne onako na kolenima pred ikonama. Ali su zato otkrili da on svake noći obilazi sve njihove sobe, da ih krsti onako usnule i da ih pokriva ćebetom da ne nazebu.

NIJE SPAVAO, ALI JE O NJIMA: Vladika sa svojim studentima

Đaci Bogoslovije primetili su da otac Jovan jede malo, i to samo jednom dnevno, da se nikada ne ljuti i nikada ne spava, već provodi noći klečeći pred ikonom. Od dana svog monaškog postriga pa do smrti nikada nije spavao u postelji. Pošto nikada nije spavao dešavalo se da ga za vreme časa ipak uhvati san.

U Bitolju se ubrzo pročuo kao dobrotvor i dobročinitelj. Otac Jovan Maksimovič posebno je poštovao Svetog Nauma Ohridskog jer je imao moć isceljenja duševno obolelih. Upravo sa ikonom svetog Nauma obilazio je bolnice i molio se za zdravlje bolesnika. Još iz tog vremena potiču priče o njegovim čudotvornim isceliteljskim moćima.

Čak je počeo da uči i makedonski jezik.

Tih godina jasno se ispoljio još jedan stav kojeg se celog života držao – postoji samo pravoslavlje i pravoslavna sabraća, bez obzira na nacionalnost.

Odbio vladičanski presto, tvrdeći da je to greška

Godine 1934. otac Jovan se pojavio u Beogradu. Poznanicima koji su pitali otkud on ovde objašnjavao je da je posredi greška: „nekog Jovana su izabrali za vladiku, a javili su njemu da dođe“. Sutradan je objašnjavao da je greška mnogo veća jer izabraše njega za vladiku. Kao razlog odbijanja te velike počasti navodio je svoju govornu manu, ali su mu u Sinodu Ruske pravoslavne zagranične Crkve istakli primer starozavetnog proroka Mojsija koji je bio mucavac.

U Ruskoj crkvi Svete Trojice na Tašmajdanu, 28. maja (po starom kalendaru) 1934. godine mitropolit Antonije hirotonisao je oca Jovana za episkopa Šangajskog Ruske pravoslavne zagranične crkve i to je bila poslednja hirotonija tog istaknutog poglavara Ruske pravoslavne zagranične Crkve.

OVDE JE HIROTONISAN U VLADIKU: Ruska crkva na Tašmajdanu, Beograd

U propratnom pismu pastvi u Šangaju vladika Antonije je napisao i ove reči: …“Šaljem ga kao svoju dušu, kao svoje srce… On je čudo podvižničke čistote i strogosti u ovo naše vreme sveopšte duhovne posrnulosti.“

Odlazak u Šangaj – stotine hiljada Kineza prelazi u pravoslavlje

Episkop Šangajski Jovan stigao je u Šangaj na Vavedenje iste godine. Tada je u Kini bilo na stotine hiljada ruskih izbeglica, mnogo njih upravo u Šangaju. Vladika Jovan, iako nije bio čovek „od ovoga sveta“, svojim ogromnim duhovnim autoritetom uspeo je da dovrši ogroman saborni hram Presvete Bogorodice, parohijski dom, starački dom, centre za pomoć u ishrani za siromašne, gimnaziju, sirotišta za decu bez roditelja.

MNOGE KINEZE JE PREVEO U PRAVOSLAVLJE: Episkop Jovan u Šangaju

Glavna pomoć pastvi bile su molitve, njegova čudesna isceljenja beznadežnih bolesnika i velika pomoć nevoljnicima u drugim prilikama. U Šangaju je osnovao čuveno sirotište Svetog Tihona Zadonskog koje je udomilo čak oko 4,000 dece. Nesrećne i napuštene mališane nalazio je po budžacima šangajskih četvrti izgladnele i bolesne. Teško su ga pogađale i posete duševnim bolesnicima i za njih se posebno molio.

DECA SU MU BILA NAJVEĆA BRIGA: Vladika je otvorio sirotište i skupljao ih po ulici

Sačuvana su mnogobrojna svedočanstva nekadašnjih smrtno bolesnih ljudi kojima je Jovan Šangajski pomogao. Utemeljio je Kinesku pravoslavnu crkvu i uspostavio bliske veze sa pravoslavnim crkvama Srbije, Ukrajine i Grčke. Zahvaljujući njegovom misionarskom radu i ljubavi, stotine hiljada Kineza prelazi u pravoslavlje.

Kada je dobio premeštaj u San Francisko, svi štićenici sirotišta pošli su za njim u Sjedinjene Američke Države.

Američki dani i čudo na filipinskom ostrvu

Postao je tada episkop Zapadne Amerike i San Franciska, i u novoj zemlji nastavio staru misiju – podizao je u ovom gradu crkve, sirotišta, bolnice, staračke domove, škole, menze, spasavao noću napuštenu decu sa ulica, obilazio bolesne u bolnicama i domovima, ljude u nevolji i na samrti, molio se za njih, pričešćivao ih i čudesno isceljivao. Pojavljivao se najčešće nepozvan, otkrivajući svojim prozorljivim duhovnim okom kome je potrebna njegova pomoć i zastupništvo, kao i veoma brzo kod onih koji su ga u molitvi prizivali, čak i tamo gde su sve kapije bile zaključane i pod strogim nadzorom.

BRINUO O BOLESNIMA: Sveti Jovan Šangajski u svojoj misiji

Kada su u Kini na vlast došli komunisti i ruskim izbeglicama zapretila nova opasnost, episkop Jovan je uspeo da spase 1949. godine desetak hiljada svojih parohijana i preko Filipina većinu njih prebaci u Ameriku. Logor za pastvu Svetog Vladike nalazio se na ostrvu Tobabau.

RASTERAO URAGANE SVOJIM MOLITVAMA: Sv.Jovan na Filipinima

Bila je sezona razornih tajfuna. Ali su svi oni, na veliko iznenađenje starosedelaca, stalno zaobilazili upravo to ostrvo. Meštani su sa zaprepašćenjem otkrili da Vladika svake noći obilazi oko logora i moli se. Tek pošto je Vladika prebacio sve svoje štićenike u Ameriku, užasni uragan je do temelja uništio čitav logor.

Dok je boravio četiri godine na Filipinima, moleći se noću na sve četiri strane sveta, uragani bi oni zaobilazili ostrvo, da bi ponovo udarili kada ga je Sv. Jovan Šangajski napustio.

Francuzi su ga prozvali „Sveti Jovan Bosi“, slavi ga cela Evropa

Rusi su, posle dolaska komunista na vlast u Kini, ponovo krenuli u izgnanstvo. Episkop Jovan bio je s njima.

Sveti sinod Ruske pravoslavne zagranične crkve postavio je vladiku Jovana 1951. godine za arhiepiskopa zapadnoevropskog. Došao je u Pariz. Svetu Liturgiju je služio na ruskom, srpskom, grčkom, engleskom, holandskom, francuskom, kineskom i crkvenoslovenskom, stojeći bos u oltaru, smatrajući se nedostojnim da gazi obuven pred Svetim Prestolom, zbog čega je u Francuskoj nazvan i Sv. Jovan Bosi.

Nikada nije propuštao ni jedan dan da ne služi Liturgiju. Obilazio je brojne zapadnoevropske gradove i oživljavao spomen na zapadne svetitelje. Učio je da svaka zemlja mora poštovati svoje pomesne svetitelje, koliko i ostale velike pravoslavne svetitelje. Zahvaljujući njemu obavljeno je i prvo rukopoloženje za episkopa Pravoslavne crkve Francuske.

I boraveći u Evropi vladika Jovan je neumorno pomagao svojoj pastvi, naročito bolesnima, siromašnim i nezbrinutoj deci. Pomagao je pravoslavnim Francuzima, Holanđanima, Nemcima. Za kratko vreme taj skromni i neobični ruski vladika pročuo se po celoj Evropi.

Svoj asketski podvig još je i pooštrio: i leti i zimi nosio je samo sandale, bez čarapa.

Dok je službovao u Parizu nazivali su ga Jovanom Bosim jer je često išao bos. Nije se obuvao jer su mu noge stalno bile otečene budući da ga gotovo niko nikada nije video da leži i odmara se. Imao je dar natprirodnog pamćenja i prozorljivosti.

Parastos na sred marseljske ulice – u čast srpskog kralja!

Dešavalo se da voz iz Versaja kasni u polasku jer mašinovođa čeka da stigne „ruski svetac“. Interesantno je da je Vladika tragao za moštima svetaca i pronašavši ih proslavljao ih jer se radilo o svecima pre podele na zapadnu i istočnu hrišćansku crkvu.

Za Srbe je interesantan jedan slučaj iz „evropskog“ perioda života Vladike Jovana. Jednog dana on je stigavši u Marselj izašao na sredinu veoma prometnog trga, stavio epitrahilj, upalio žeravicu u kadionici i počeo da služi parastos. Saobraćaj je zaustavljen i ljudi su se okupili. Kad je on završio pomen objasnio je okupljenima da je na ovom mestu zločinački ubijen jedan pravoslavni monarh – kralj Jugoslavije Aleksandar Karađorđević.

U ČAST MUČKI UBIJENOG MONARHA: Kralj Aleksandar u Marseju, pre atentata

Evropski period života i pregalaštva na „njivi Hristovoj“ Svetog Vladike Jovana trajao je nešto više od 10 godina. Sveti sinod Ruske zagranične Crkve premestio je potom Vladiku Jovana iz Evrope u Ameriku za arhiepiskopa San-Franciskog da bi pomagao završetak gradnje tamošnje velike Saborne crkve posvećene Presvetoj Bogorodici.

Služenje pod jurisdikcijom SPC, progon i suđenje

Na novu episkopsku dužnost Sveti Vladika Jovan stigao je na Vavedenje 1962. godine. Tu je postao duhovni otac svetog Serafima Rouza. Po njegovom blagoslovu, Serafim Rouz osniva manastir Sv. Germana Aljaskog u Platini u Kaliforniji, koji postaje rasadnik pravoslavlja u Sjedinjenim Američkim Državama.

PODIGAO CRKVU, SAHRANJEN U NJOJ: Bogorodičin hram u San Francisku

Kao članovima Ruske Zagranične Crkve, Srpska pravoslavna crkva im pruža svesrdnu pomoć i prihvata ih u svoje okrilje, kao integralni deo SPC. Tako je otpočeo najkraći, ali i najtegobniji deo njegovog arhipastirskog služenja. Vladika je bio prinuđen da miri pastvu, da se bori sa tajnim neprijateljima u Sinodu, čak je dospeo i na građanski američki sud, pod optužbom da je proneverio neki novac za novi hram. Naravno – bio je oslobođen odgovornosti, ali je bio strašno potresen i ponižen. Na sudu ga je branio episkop Sava Saračević, inače pravnik po struci, veliki poštovalac i sabrat Svetog Vladike.

Kritike zbog slavljenja Noći veštica

Iako je među njegovim parohijanima bilo dosta njegovih „šangajaca“, bilo je i starih emigranata koji su već potpuno postali „Amerikanci“ pa su tražili da se svi praznici slave isključivo nedeljom, insistirali da se u hramovima postave klupe te da svi sede baš kao kod katolika ili u drugim nepravoslavnim bogomoljama. Vladika se energično suprotstavljao tim novotarijama.

Dešavalo se da neočekivano upadne na „bal“ povodom praznika „Noć veštica“ i prekori svoju pastvu jer nije bila na bdeniju. Jednom rečju, bile su to nemirne godine za već prilično iscrpljenog vladiku.

Smrt u molitvi, pred svetom ikonom

Sredinom jula 1966. godine Vladika je doneo u Sijetl čudotvornu ikonu Znamenija Kursku.

U Sveto-Nikolajevskoj crkvi u Sijetlu služio je liturgiju 2. jula 1966. godine, na Svetog Nauma Ohridskog. Po svom običaju, posle službe ostao je u oltaru još tri sata. Onda je otišao u parohijski dom i tu je umro. Tiho se upokojio u svojoj sobi gde je uvek odsedao. Na dan smrti molio se pred čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice („Kurskaja – Korenaja“). Pred njom je i umro. Njegovo umorno telo, posle 40 godina podviga, položili su na krevet. Sahranjen je pet dana kasnije u Bogorodičinoj sabornoj crkvi u San Francisku, gde se danas nalaze njegove mošti.

PREBACIVANJE MOŠTIJU: Sveštenici su njegovo mošti položili u sanduk u porti crkve

Njegova sahrana, kojoj su prisustvovale hiljade i hiljade poklonika, od tuge je pretvorena u radosno proslavljanje pobede života nad smrću. Njegova soba pretvorena je u kapelu, u kojoj se od tada vrše bogosluženja. Ispod nje je osnovana američka misionarska parohija Sv. Nektarija Eginskog, koga je Sv. Jovan veoma poštovao i voleo.

MOŠTI NETRULEŽNE: Vađenje ostataka Svetog Jovana Šangajskog iz sarkofaga

Mošti Sv. Jovana Šangajskog izvađene su 1993. godine netruležne i skoro sasvim bele, kao da je upravo preminuo, a danas počivaju u hramu posvećenom ikoni Bogorodice „Svih žalosnih Radost“ u San Francisku, koji je podigao.

Kako je patrijarh Pavle doprineo da Jovan Šangajski postane svetac

Od svetog jeleja iz kandila nad njegovim moštima nebrojeno mnogo ljudi je dobilo isceljenje. Zaštitnik je putnika, naročito onih koji lete avionom, bolesnih, dece, siročadi, udovica, zavisnika alkoholičara i narkomana, nepravedno optuženih, duševnih bolesnika, odgonitelj neprijateljskih napada i demona i brzi pomoćnik tokom velikih vremenskih nepogoda, saobraćajnih nesreća i drugih opasnosti.

Mošti Sv. Jovana Šangajskog odmah su postale stecište mnogih poklonika iz čitave vaseljene.

Patrijarh srpski Pavle pohodio je grob Svetoga 1992. godine, tokom svoje istorijske posete Sjedinjenim Američkim Državama. Arhiepiskop Jovan Šangajski tada još nije bio kanonizovan, ali se patrijarh Pavle poklonio njegovim moštima kao Svetome i pojao mu tropar.

Ovakvo poklonjenje jednog pravoslavnog patrijarha grobu Arhiepiskopa Jovana presudno je uticalo na konačnu odluku Ruske Zagranične Crkve o njegovoj kanonizaciji.

Za svetitelja je proglašen (kanonizovan) 2. jula 1994. od strane Ruske pravoslavne zagranične crkve u San Francisku, Kalifornija kao Sveti Jovan Šangajski i Sanfranciskanski.

Smatra se za jednog od najvećih pravoslavnih svetitelja 20. veka.

O sebi je Jovan Šangajski napisao sledeće:

„Otkad znam za sebe, želeo sam da služim pravdi i istini. Moji roditelji razgoreli su u meni nepokolebljivu težnju da se borim za istinu, a duša se moja ushićivala primerima onih koji su žrtvovali svoj život za nju.“

Sva čuda Jovana Šangajskog

O tome kako je sveti vladika Jovan bio prozorljiv i kako su se po njegovim molitvama dešavala razna čudesna iscelenja i drugi oblici milosti Božije prema nevoljnicima postoje opširne knjige i zapisi.

Ovom prilikom zadržaćemo se samo na nekim od njih:

Ana Lušnjikova je teško ranjena za vreme rata 1945. godine. Umirala je u bolnici. Molila je da pozovu vladiku Jovana da je pričesti. Napolju je bilo strašno nevreme. I lekari i sestre ubeđivali su Anu da niko ne može po takvom nevremenu da dođe, da je ratno stanje i nije dozvoljeno kretanje noću. Ali umiruća Ana je insistirala, čak je glasno dozivala vladiku. Odjednom se na vratima pojavio vladika Jovan sav mokar i zadihan. „Opipala sam ga da se ubedim da nije duh“ – govorila je Ana u svojim sećanjima. On se osmehnuo, ispovedio Anu i pričestio. Sve je to videla još jedna bolesnica. Ana je spavala 18 sati i probudila se oporavljena. Iznenađeni personal bolnice nije verovao u posetu Vladike: nevreme, zaključana zgrada bolnice, policijski čas…. Međutim, Ana se setila da joj je vladika pod jastuk stavio novčanicu od 20 dolara kao pomoć za lečenje. Ona je podigla jastuk i svi su ugledali novčanicu. Uskoro je ona napustila bolnicu potpuno zdrava.

U arhivi Šangajske državne bolnice ostao je ovakav zapis: Devojka po imenu Ljudmila Sadovska primljena je u beznadežnom stanju posle pada sa konja. Puls je bio slab, glava razbijena, delići kostiju lobanje povredili su mozak. Njena sestra je otrčala po vladiku. On je ubrzo došao, zamolio sve da napuste sobu i proveo u molitvi nekoliko sati. Onda je pozvao glavnog lekara da ponovo pregleda bolesnicu. Svi su bili iznenađeni: puls je bio normalan, stanje toliko poboljšano da je Ljudmila odmah operisana i to u prisustvu vladike. Operacija je uspela, Ljudmila je progovorila, nije izgubila vid….
Sveti Vladika Jovan je bio duhovno vezan za mitropolita Antonija Hrapovickog koji mu je bio duhovnik niz godina, usmerio ga ka monaštvu, zamonašio ga, rukopoložio u sveštenički čin, a na kraju i hirotonisao u episkopa. Bliski saradnici svetog vladike kazuju da se Vladika Jovan 28. jula 1936. godine sedeći u svojoj kancelariji odjednom požalio na neki bol u srcu. Sutradan im je javljeno da je tog dana preminuo u Sremskim Karlovcima mitropolit Antonije.

Svetog vladiku su jednom pozvali da hitno pričesti nekog čoveka koji je bio u bolnici na samrti. Uzevši Svete Darove vladika je u pratnji jednog sveštenika krenuo tamo. Prvo su naišli na jednog mladića koji je svirao harmoniku. Bio je raspoložen jer se oporavio i ubrzo je trebalo da napusti bolnicu. Sveti vladika mu se obratio i rekao: „Želeo bih sada da te pričestim“. Mladić je bio pobožan, ispovedi se i pričesti. Iznenađeni sveštenik upita svetog vladiku zašto ne pohita umirućem, već se zadrža kod zdravog čoveka. Sveti vladika mu odgovori: „Ovaj će umreti noćas, a onaj koji je teško bolestan živeće još mnogo godina.“ Tako se i desilo.
Jedna ruska Jevrejka imala je bolesnog dečaka. Sve je pokušala da bi ga izlečila, ali ništa nije pomoglo. Neko joj reče za ruskog „baćušku Jovana“. Ona ode u hram gde je sveti vladika služio i zamoli ga da se pomoli za njenog sina Mišu (sakrila je ime sina plašeći se da sveti vladika neće da se pomoli za jevrejsko dete). Sveti vladika je pogleda svu očajnu i reče: „Ženo idi sa mirom! Pomoliću se za tvog sina Mojšea“. Ona se jako zaprepasti kad ču pravo jevrejsko ime svog deteta. Uskoro je dečak ozdravio i postade Mihail kroz krštenje.

Sveti vladika obilno pomaže svojim molitvama i posle svog upokojenja. Evo ispovesti Vere Terehove iz San Franciska. Njena drugarica Ana se teško razbolela. Opaki virus napao joj je mozak. Bila je u komi već nedelju dana. Vera je otišla u Crkvu Svete Bogorodice koju je Sveti Vladika podigao i gde počivaju njegove mošti, sišla u kriptu (tada još uvek vladika nije bio kanonizovan) i stavila cedulju sa imenom Ane pod mitru svetog Jovana koja se nalazila na njegovom sarkofagu. Posle je saznala da je upravo tog trenutka Ana otvorila oči. Uskoro se potpuno oporavila.

Obeležavanje dana svetog vladike u Beogradu

U Srbiji, u Beogradu postoje stariji ljudi koji su imali prilike da vide i čuju Svetog Vladiku Jovana Šangajskog. Bilo kao profesora u Bogosloviji, bilo kao episkopa na službi. Naravno – sve ih je manje i manje. Ali je zato veoma utešno da je sve više i više mladih ljudi koji čitaju žitije Svetog Vladike, mole se Njemu i žele da što više saznaju o njegovom životu i čudima.

OVDE SE SLUŽI LITURGIJA I ČUVAJU MOŠTI: Crkva Svetog Trifuna, Beograd

Takvu želju su vidno ispoljavali i mladi pobožni članovi duhovne zajednice „Kampsade“ okupljene oko duhovnika, starešine crkve Svetog Trifuna na Topčiderskom groblju, protojereja-stavrofora oca Dejana Dejanovića. Već mnogo godina na dan blažene smrti Svetog Vladike u crkvi Svetog Trifuna služi se sveta liturgija. U hramu se čuva ikona Vavedenja Majke Božije pred kojom se Sveti Vladika molio i na čijoj poleđini piše da je to dar njegove zahvalne pastve u Šangaju i da mu je ta ikona uručena u drugoj godišnjici njegovog dolaska u Šangaj na Vavedenje 1936. godine.

Od decembra 2008. godine, po blagoslovu patrijarha Pavla, u hramu Svetog Trifuna nalazi se čestica moštiju Svetog Jovana Šangajskog donesena iz San Franciska – velika svetinja i Božiji dar našem pravoslavnom srpskom narodu.

Tekst: Antonije Kovačević, Wikipedia Foto: Arhiva, Patrijaršija SPC